Praviteljstvujušči sovjet serbski: vlada, skupština ili nešto treće?
Foto: iStock
Za Praviteljstvujušči sovjet najznačajniji su bili oni periodi kada bi borbe utihnule, a ustanici mogli da se posvete uređenju države koju su stvarali.
Kada govorimo o Srpskoj revoluciji i Prvom srpskom ustanku, kao njenom najranijem delu, ne smemo zaboraviti da ona nije bila tek borba jednog naroda za oslobođenje od vlasti drugog, nego i borba za izgradnju države sa svim onim što državu čini. Institucije koje je ustanička država imala bile spoj tradicije i modernosti. Sa jedne strane stajala je Skupština, ustanova sastavljena od uglednih ljudi društva Srba tadašnjeg Smederevskog sandžaka i kasnije još nekih oslobođenih krajeva. Ona je vekovima bila prisutna kao organ različitih nivoa samouprave, poput sela i knežine. Tokom Prvog srpskog ustanka, a i sve do duboko u drugu polovinu XIX veka, ovakva Skupština bila je institucija koja je donosila najvažnije državne odluke (osim kada bi je vladar nadjačao svojim protivljenjem), sastajući se po potrebi.
Međutim, verovatno najvažnija državnička tekovina Prvog srpskog ustanka jeste jedno drugo telo. Bio je to Praviteljstvujušči sovjet. Upravo se kroz njegovu istoriju najbolje vidi opredeljenje ustanika i revolucionara. Ova institucija bila je seme iz kojeg su ponikle sve ustanove koje su razvijale u formativnom periodu moderne srpske države.
Razlog nastanka Sovjeta bio je, zapravo, strogo unutrašnje prirode. Naime, prva opozicija Karađorđevom vođenju ustanka javila se već na prvoj ustaničkoj skupštini proleća 1804. godine u Ostružnici. Ona je tada bila oličena u Teodosiju Marićeviću i njena pojava se okončala njegovim, ispostaviće se, smrtnim ranjavanjem. Kako je ustanak odmicao, sve je više bilo onih koji se sa Karađorđem nisu slagali. Oni su sada tražili način da se udruže tako da komandant ne može lako da ih slomi, ali i tako da njihovo protivljenje ustaničkom vođstvu ne dovede u pitanje budućnost ustanka. Jakov Nenadović i njegov bratanac Mateja sazvali su sa tim ciljem skupštinu u manastiru Bogovađi. Plan je bio da predstavnici triju nahija u kojima je uticaj porodice Nenadović bio jak, Valjevskoj, Rudničkoj i Beogradskoj, izaberu članove saveta, koji bi kao nezavisno telo bilo protivteža samovolji vođe ustanka.
Namere Nenadovića bile su jasne Karađorđu, te je on, razumevši situaciju, sazvao skupštinu u Borku, kako bi mogao da ima izvesnu ulogu u osnivanju saveta. U Borku su se avgusta 1805. pojavili i svi nesuđeni učesnici skupštine u Bogovađi. Formirano je telo pod imenom Sinod, koje je činio po jedan predstavnik svake od dvanaest nahija, biran na nahijskoj skupštini. Ključna ličnost u formiranju Sinoda biće Božidar Grujović (rođ. Teodor Filipović), čije će pravno obrazovanje, stečeno na Univerzitetu u Harkovu, odrediti pravac kojim će ovo telo krenuti te 1805. godine.
Grujović je sastavio programska dokumenta „Za pamjat“ i „Slovo“ u kojima je formulisao pomenuta načela po kojima je Sinod uređen. Nahijske skupštine kao način biranja članova tela koje je bilo i predstavničko i zakonodavno i izvršno mogu se stoga smatrati korenom novovekovnog demokratskog ideala u srpskom društvu. Posle Karađorđevih neuspelih pokušaja da se Sinod drži kao telo zanemarljive snage, u manastirima Voljavči, odnosno Bogovađi, održana je skupština u Smederevu krajem 1805. godine. Smederevo je tada bilo tek oslobođeno i kao takvo je bilo najvažniji grad koji su kontrolisali srpski ustanici. Na skupštini su doneta prva prava ustavna akta, kojima je učvršćen položaj Sinoda, koji se od tada zvao Praviteljstvujušči sovjet serbski. Njegove najvažnije nadležnosti bile su u domenu civilne uprave: administracija, sudstvo, finansije, snabdevanje vojske, zakonodavni rad i spoljna trgovina. Mogao je da donosi uredbe po različitim pitanjima – od poreza do popisa stanovništva. Na čelu Sovjeta našao se prota Mateja Nenadović, iako su ustavna akta pravo na to mesto davala Karađorđu, koji je poneo titulu komandanta.
Za Praviteljstvujušči sovjet najznačajniji su bili oni periodi kada bi borbe utihnule, a ustanici mogli da se posvete uređenju države koju su stvarali. Najduži takav period trajao je više od godinu dana, a obuhvatio je i celu 1808. godinu. Tokom zime 1806/07. godine oslobođen je Beograd, najveći grad Smederevskog pašaluka i Sovjet je u njemu našao novo sedište. U Beogradu su 1808. godine doneta nova ustavna akta. Praviteljstvujušči sovjet je i formalno dobio ovlašćenja Velikog narodnog suda. On se po nadležnostima nalazio iznad nahijskih sudova, koji su imali po trojicu od naroda izabranih sudija i koji su bili potpuno nezavisni od dotadašnjih vojnih vlasti. Ispod nahijskih bili su knežinski, a ispod njih seoski sudovi. Sovjet je tada po gradovima postavio i civilne komandante i uveo u sistem knezove koji su bili starešine sela. Tradicionalne lokalne institucije tako su na još jedan način povezane sa vrhovnom institucijom stvaranom po evropskim uzusima.
Uz reforme Sovjeta, 1808. sprovedene su i reforme u tadašnjoj ustaničkoj vojsci. Iskustvo koje su neke od vođa ustanka, poput samog Karađorđa, imale u austrijsko-turskom ratu 1788-1791. omogućilo je da se uvede vojna obuka za stanovništvo koje sa ratovanjem uglavnom nije imalo iskustva, a koje je se sada našlo pred potrebom da rat vodi. Upravo će ustavnim aktima, pored narodne, prvi put biti formirana i stajaća vojska.
Konačno, važne promene ticale su se i Karađorđevog položaja. On je dotadašnju titulu komandanta zamenio titulom predvoditelja, sa jasnom namerom da svoju vlast ne ograničava na vojna pitanja. Takođe, napokon je uspeo u onome što mu je od početka ustanka bilo najvažnija namera na unutrašnjem planu. Njegovom sinu, Aleksi, priznato je pravo da nasledi oca na njegovim dužnostima. Srbija je, uz veliki otpor brojnih ustaničkih vođa, postala nasledna monarhija. Na čelu Sovjeta se tada već više od godinu dana nalazio Mladen Milovanović.
Ipak, najvažnije reforme ustaničke uprave sprovedene su januara 1811. godine, kada je donet treći i poslednji set ustavnih akata ustaničke države. Praviteljstvujušči sovjet, kom se dotad na čelu nalazio Jakov Nenadović, zapravo je postao ono po čemu ga danas uglavnom znamo – vlada Srbije. Šest njegovih članova ponelo je titulu popečitelja i svaki od njih bio je zadužen za određen resor. Za pravosuđe je bio nadležan Petar Dobrnjac (ubrzo zbog neslaganja s Karađorđem napustio funkciju i zemlju), Jakov Nenadović je prestao da bude predsednik Sovjeta i preuzeo je resor unutrašnjih poslova, prvi srpski šef diplomatije bio je Milenko Stojković (napustio zemlju sa Dobrnjcem), o finansijama je brinuo Sima Marković, a o vojsci Mladen Milovanović. Međutim, danas sigurno najpoznatiji popečitelj nije bio nijedan od njih. Bio je to popečitelj za prosvetu – Dositej Obradović.
Sudstvo je tada ponovo pretrpelo značajne izmene, a najvažnija se ogledala u uvođenju Velikog zemaljskog (Narodnog) suda, tehnički odvojenim od Sovjeta, ali sa popečiteljem za pravosuđe na čelu. Još jedna značajna promena bila je u načinu biranja savetnika. Naime, njih više nisu birale nahijske skupštine. Umesto toga, savetnici i popečitelji su naimenovani, uglavnom od uticajem Karađorđa.
Ustavna akta 1811. su još jednim činom zaokružila proces prelaska sve vlasti u Karađorđeve ruke. On se tada i formalno našao na čelu Sovjeta, kontrolišući tako i sudstvo, a dobio je i novu titulu, onu po kojoj ga danas znamo – vožd. Ukinuti su seoski zborovi i knežinske skupštine i knezovi su od tog trenutka odgovarali jedino voždu. Kao novi vid podele uvedeni su vojno-upravni srezovi sa vojvodama na čelu. Tako je ponovo vojna vlast dobila primat na prostoru Srbije. Karađorđe je odneo konačnu pobedu protiv nezadovoljnih ustaničkih vođa, poput Stojkovića, Dobrnjca i Jakova Nenadovića. Iako je uvođenje izvršnog tela sa jasno podeljenim resorima tehnički predstavljalo iskorak ka savremenom obliku centralne vlade, Karađorđevo objedinjavanje ovlašćenja i zatiranje lokalne samouprave iz ove perspektive deluje kao institucionalni korak unazad. Vožd će ostati na čelu Sovjeta do jeseni 1813, kada je to mesto, uoči poslednje odbrane srpske države, preuzeo Mladen Milovanović. Slom ustanka predstavljao je i slom njegovih institucija. Godinu i po dana kasnije, država će početi da se gradi ispočetka, sa rigidnijim odnosom vladara prema institucijama, ali i sa dragocenim iskustvom iz Prvog srpskog ustanka.
Institucije, koje su stvorene u Srbiji tokom Prvog srpskog ustanka, nisu imale kapacitet da se smatraju državom u punom smislu te reči. Međutim, one su postavile temelj za dugotrajni proces izgradnje države koja će u drugoj polovini XIX veka konačno dobiti svoj pun oblik. Praviteljstvujušči sovjet serbski je, iako često sredstvo preko koga su se odmeravale snage između Karađorđa i opozicije među ustanicima, vremenom sve više dobijao formu centralne ustanove jedne nezavisne države. Ostaje pitanje kojim bi se pravcem kretao njegov kontinuirani razvoj da ga 1813. nije prekinuo vojni slom Ustaničke Srbije. Bilo kako bilo, Sovjet (Savet) ostaje upamćen kao zametak vrhovnih zakonodavnih, izvršnih i sudskih tela srpske države, koji je za samo osam godina uspeo da premosti vekove nepostojanja institucionalnog poretka okrenutog stanovnicima prostora čiji je dugotrajni i mukotrpni proces oslobođenja počeo te 1804. godine.
*Stavovi izraženi u tekstovima u okviru Tradicije slobode predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Istoričar