Сепаратизам
Сепаратизам је склоност ка отцепљењу, тежња за отцепљењем, покрет за отцепљење из неке заједница (државне, вјерске и сл).[1][2] Иако се често односи на потпуну политичку сецесију,[3] сепаратистичке групе могу и потраживати већу аутономију у оквиру веће заједнице.[4] Док неки критичари изједначавају сепаратизам са религијском, расном или сексуалном сегрегацијом, неки сепаратисти тврде да сепарација по избору није исто што и сегрегација коју спроводи влада и може да има корисну сврху.[5][6][7][8][9]
Као и код сецесије, сепаратизам се конвенционално односи на потпуно политичко одвајање. Групе које једноставно траже већу аутономију нису сепаратистичке као такве. Неке поставке дискурса изједначавају сепаратизам са верском сегрегацијом, расном сегрегацијом или полном сегрегацијом, док друге поставке дискурса имају шири став да раздвајање по избору може послужити корисним сврхама и није исто што и сегрегација коју намеће влада. Постоји извесна академска дебата о овој дефиницији, а посебно о томе како се она односи на сецесионизам, о чему се расправљало на интернету.[10]
Сепаратистичке групе практикују облик политике идентитета, или политичке активности и теоретисања засноване на заједничким искуствима чланова групе. Такве групе верују да покушаји интеграције са доминантним групама компромитују њихов идентитет и способност да теже самоопредељењу.[11] Међутим, економски и политички фактори обично су кључни у стварању снажних сепаратистичких покрета за разлику од мање амбициозних покрета идентитета.[12]
Етимологија
[уреди | уреди извор]Ријеч сепаратизам је настала од француске ријечи separatisme, а која своје поријекло води од латинске ријечи separus што значи одвојен, одјељен, различит од осталих.[13]
Типови
[уреди | уреди извор]Родни сепаратизам
[уреди | уреди извор]Однос између рода и сепаратизма је сложен..[14] Феминистички сепаратизам је избор жена да се одвоје од привидно мушки-дефинисаних институција, односа, улога и активности којима доминирају мушкарци.[15] Лезбејски сепаратизам заговара лезбејство као логичан резултат феминизма. Неке сепаратистичке феминисткиње и лезбејске сепаратисткиње су одлучиле да живе одвојено у идеолошкој заједници, задругама и на земљишним фондовима.[16] Квир национализам (или „геј сепаратизам“) тражи заједницу различиту и одвојену од других друштвених група.[17][18] С друге стране, покрет MGTOW се понекад сматра сепаратизмом мушког пола, јер је у средишту ове идеологије појам мушког сепаратизма у којем мушкарци треба да буду део феминистички пристрасног друштва. Неки рубни елементи чак предлажу утопијску државу без жена.[19][20][21]
Расни сепаратизам
[уреди | уреди извор]- Црни сепаратизам (такође познат као црни национализам) је најистакнутији талас који унапређује концепте „црног расног идентитета“ у Сједињеним Државама, а промовисали су га црни лидери попут Маркуса Гарвија и организације као што је Нација ислама. Критички теоретичари расе као што су Дерик Бел са Универзитета у Њујорку и Ричард Делгадо са Универзитета Колорадо тврде да су правни, образовни и политички системи САД препуни очитог расизма. Они подржавају напоре попут школа и студентских домова за „све црне“ и доводе у питање ефикасност и заслуге интеграције коју спроводи влада.[22] У изјавама бившег пастора Барака Обаме Џеремаје Рајта, млађег из 2008. године, поново је оживело питање актуелног значаја црног сепаратизма.[23]
- Латиноамерички концепти расног идентитета као што су бронзана раса и Ла Раза Космика налазе се у малој сепаратистичкој Партији Раза Унида. Чикано покрет (или Чикано нација) у Сједињеним Државама је настојао да поново створи Азтлан, митску домовину Астека која се састоји од југозападних Сједињених Држава.[24]
- Бели сепаратизам у Сједињеним Државама и западној Европи тражи одвајање беле расе и ограничавање имиграције небелих под аргументом да су ове политике неопходне за опстанак беле расе.
Верски сепаратизам
[уреди | уреди извор]Верске сепаратистичке групе и секте желе да се повуку из неких већих верских група и/или верују да би требало да комуницирају првенствено са једноверницима:
- Енглески хришћани у 16. и 17. веку који су желели да се одвоје од Енглеске цркве и формирају независне локалне цркве били су политички утицајни под Оливером Кромвелом, који је и сам био сепаратиста. На крају су названи конгрегационалисти.[25] Ходочасници који су основали прву успешну колонију у Новој Енглеској били су сепаратисти.[26]
- Хришћанске сепаратистичке групе у Индонезији,[27][28] Индији[29] и Јужној Каролини (Сједињене Државе).[30][31]
- Ционизам је тражио стварање Државе Израел као јеврејске домовине, са одвајањем од нејеврејске Палестине. Сајмон Дабнов, који није био посвећени поборник ционизма, формулисао је јеврејски аутономизам, који су у источној Европи усвојиле јеврејске политичке партије као што су Бунд и његов сопствени Фолкспартеј пре Другог светског рата.[32] Међутим, ционизам се такође може сматрати донекле етничким, јер његова дефиниција о томе ко је Јеврејин често укључује људе јеврејског порекла који не практикују јеврејску религију. То је додатно компликовано, јер неки који имају претке који су прешли на јудаизам, као што су неки етиопски Јевреји, можда не деле етничку историју са Јеврејима, међутим, сматра се да јесу, мада не без дебате.[33]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Doyle, Don (2010). Secession as an International Phenomenon. University of Georgia Press. ISBN 9-780-8203-3008-2. Архивирано из оригинала 2020-10-19. г. Приступљено 2020-10-16.
- ^ „Сепаратизам”. www.vokabular.org/. Вокабулар.
- ^ Free Dictionary; Merriam Webster dictionary; The Oxford Pocket Dictionary of Current= English 2008.
- ^ Harris & Harris 2009, стр. 320.
- ^ Leo, John (13. 6. 2007). „Let the Segregation Commence, Separatist graduations proliferate at UCLA”. City Journal. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 14. 08. 2015.
- ^ Levit, Nancy (2005). Embracing Segregation: The Jurisprudence of Choice and Diversity in Race and Sex Separatism in Schools (PDF). University of Illinois Law Review. University of Illinois. стр. 455. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 3. 2009. г. Приступљено 14. 8. 2015.
- ^ Arenson, Karen W. (19. 4. 2006). „CUNY Program to Help Black Men Is Called Discriminatory”. New York Times.
- ^ Dobratz, Betty A.; Shanks-Meile, Stephanie L. (2006). „Strategy of White Separatism”. Journal of Political and Military Sociology.
- ^ Howell, Nancy B. „Radical Relatedness and Feminist Separatism”. Архивирано из оригинала 24. 6. 2008. г. Приступљено 14. 8. 2015.
- ^ „Secessionism and Separatism Monthly Series: "Secession and Secessionism" by Alexandar Pavković - H-Nationalism - H-Net”. networks.h-net.org. Архивирано из оригинала 2016-04-01. г. Приступљено 2016-03-21.
- ^ Identity Politics. Encyclopedia of Philosophy. Stanford University. 2. 11. 2007. Архивирано из оригинала 30. 8. 2006. г. Приступљено 7. 5. 2008.
- ^ See D.L. Horowitz's "Patterns of Ethnic Separatism", originally published in Comparative Studies in Society and History, 1981, vol 23, 165-95. Republished in John A. Hall, The State: Critical Concepts Архивирано 2017-03-27 на сајту Wayback Machine, Routledge, 1994.
- ^ „Сепарат”. www.vokabular.org/. Вокабулар.
- ^ „Secessionism and Separatism Monthly Series: "Gendering Secession" by Jill Vickers - H-Nationalism - H-Net”. networks.h-net.org. Архивирано из оригинала 2018-09-13. г. Приступљено 2016-03-21.
- ^ Frye, Marilyn; Meyers, Diana Tietjens (1997). Some Reflections on Separatism and Power. Feminist Social Thought: A Reader. Routledge. стр. 406—414.
- ^ Joyce Cheney, Lesbian Land, Word Weavers Press, 1976.
- ^ Mark K. Bloodsworth-Lugo, In-Between Bodies: Sexual Difference, Race, and Sexuality Архивирано 2017-03-27 на сајту Wayback Machine, SUNY Press, 2007, ISBN 0-7914-7221-3
- ^ Richard D. Mohr, Gays/Justice: A Study of Ethics, Society, and Law Архивирано 2019-06-19 на сајту Wayback Machine, Columbia University Press, 1988, ISBN 0-231-06735-6
- ^ Lamoureux, Mack. „This Group of Straight Men Is Swearing Off Women”. Vice. Приступљено 2022-06-04.
- ^ Bates, Laura (2020-08-26). „Men going their own way: the rise of a toxic male separatist movement”. The Guardian. Приступљено 2022-06-04.
- ^ „Male supremacists have a new utopian dream”. 7. 2. 2022. Приступљено 2022-06-04.
- ^ Foer, Franklin (23. 11. 1997). „Racial Integration”. Slate. Архивирано из оригинала 31. 1. 2011. г. Приступљено 7. 5. 2008.
- ^ Barlow, Rich (26. 4. 2008). „Topic turns to Wright case”. Boston Globe.
- ^ Professor Predicts 'Hispanic Homeland' Архивирано 2012-11-07 на сајту Wayback Machine, Associated Press, 2000
- ^ „Encyclopædia Britannica on religious separatists”. Архивирано из оригинала 2008-10-12. г. Приступљено 2008-05-07.
- ^ Goodwin, John Abbot (1888). The Pilgrim republic: an historical review of the colony of New Plymouth. Houghton Mifflin Company. стр. 1. „pilgrims.”
- ^ „Christian separatist on trial in Indonesia”. BBC. British Broadcasting Corporation. 19. 8. 2002. Архивирано из оригинала 4. 11. 2018. г. Приступљено 24. 8. 2009.
- ^ Brummitt, Chris (5. 4. 2002). „Christian separatist leader threatens to raise independence flags in Maluku”. Associated Press. Архивирано из оригинала 15. 2. 2011. г.
- ^ Hussain, Syed Zarir (31. 12. 2002). „Christian separatist group in Tripura target tribal Hindus”. Indo-Asian News Service. Архивирано из оригинала 4. 11. 2018. г. Приступљено 24. 8. 2009.
- ^ „Christian separatist ready for new home”. Ventura County Star. 9. 6. 2007. Архивирано из оригинала 6. 8. 2012. г. Приступљено 20. 2. 2021.
- ^ „Colorado Rep. disavows ties to SC Christian separatist group”. Associated Press. 9. 10. 2005. Архивирано из оригинала 13. 9. 2018. г. Приступљено 24. 8. 2009.
- ^ Pinson, Koppel S. (1958). Simon Dubnow. стр. 13—69.
- ^ Lucotte G, Smets P; Smets (децембар 1999). „Origins of Falasha Jews studied by haplotypes of the Y chromosome”. Human Biology. 71 (6): 989—993. PMID 10592688.
Литература
[уреди | уреди извор]- Levit, Nancy (2005). Embracing Segregation: The Jurisprudence of Choice and Diversity in Race and Sex Separatism in Schools (PDF). University of Illinois Law Review. University of Illinois. стр. 455. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 3. 2009. г. Приступљено 14. 8. 2015.
- Harris, R.; Harris, Jerry (2009). The Nation in the Global Era: Conflict and Transformation. Brill. стр. 320. ISBN 978-90-04-17690-4. „9789004176904”
- Kingsbury, Damien (март 2021). Separatism and the State. London: Routledge. ISBN 9780367276485.
- Boniface, Pascal (јануар 1999). „Ideals or Interest: 'Pandora's box'”. Le Monde Diplomatique.
- Brown, Graham K. „Horizontal Inequalities, Ethnic Separatism and Violent Conflict: The Case of Aceh, Indonesia” (PDF). United Nations Human Development Report 2005. Архивирано из оригинала (PDF) 2008-05-12. г. Приступљено 2008-05-09.
- Griffiths, Ryan (26. 3. 2008). „Globalization, Development and Separatism: The Influence of External and Internal Economic Factors on the Strategy of Separatism”. Архивирано из оригинала 24. 5. 2009. г. „Paper presented at the annual meeting of the ISA's 49th Annual Convention, Bridging Multiple Divides, Hilton San Francisco, San Francisco, California.”
- Cabestan, Jean-Pierre; Pavković, Aleksandar, ур. (2013). Secessionism and Separatism in Europe and Asia: To have a state of one's own. Routledge. ISBN 978-0-415-66774-6.
- Cordesman, Anthony (9. 10. 2007). „Pandora's Box: Iraqi Federalism, Separatism, "Hard" Partitioning, and US Policy” (PDF). Working Draft. Center for Strategic and International Studies.
- Krivushin, Ivan (2016). „The Contemporary World between Integration and Secession: A Challenge for Russia”. Strategic Analysis. 40 (6): 524—535. S2CID 157151152. doi:10.1080/09700161.2016.1224068. „46(6)”
- Millard, James (2004). „Violent Separatism in Xinjiang: A Critical Assessment” (PDF). eastwestcenter.org. Архивирано из оригинала (PDF) 2012-02-22. г. Приступљено 2008-05-19.
- Miller, Michelle Ann (2004). The Nanggroe Aceh Darussalam law: a serious response to Acehnese separatism?. Asian Ethnicity. стр. 333—351. „5(3)”
- Miller, Michelle Ann (2012). Autonomy and Armed Separatism in South and Southeast Asia. Singapore: ISEAS.
- Rudowski, Tomasz; Sieniawski, Piotr (2020). „Latin America: The Region without Catalonia”. International Studies. Interdisciplinary Political and Cultural Journal. 25 (1): 111—128. doi:10.18778/1641-4233.25.07. hdl:11089/34321
. - Keating, Joshua (2018). Invisible Countries: Journeys to the Edge of Nationhood. Yale. ISBN 978-0-300-22162-6.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
