Манић се налази западно од Сопота. Није очувано предање, а нема ни писаних помена, на основи којих би се могло са поузданошћу говорити о прошлости овога села. Свакако да је овде постојало неко старије насеље. У селу постоји место Црквине где се налазило на трагове од зидина, а у забрану Илије Миловановића било је споменик од „маџарског гробља.“
Прве писане податке о овоме насељу имамо из почетка 19. века. У арачким списковима помиње се село Манић, које је припадало Катићевој кнежини и имало је 1818. године и 1822. године 14 кућа. Године 1846. село је припадало срезу туријском и имало је 24 куће. По попису из 1923. године. Манић има 120 кућа са 592 становника (подаци општинског суда) и са Бељином, Рожанцима и Слатином чинило једну политичку општину.
За старије породице у селу сматрају се : Ниџићи, Нешковићи, Иванковићи , Петровићи и Ивановићи. Остале породице су млађи досељеници
Од 1922. године. Манић има своју школу. (подаци крајем 1921. године).[1][2]
У насељу Манић живи 412 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,9 година (38,8 код мушкараца и 39,0 код жена). У насељу има 176 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,13.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
^Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26. др. Б. М. Дробњаковић Космај ) и из „Летописа“ Манићке општине.
^Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 објављено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
„Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани