Ewald von Kleist
Za ostale osobe s istim imenom, v. Ewald von Kleist (razvrstavanje).| Paul Ludwig Ewald von Kleist | |
|---|---|
 Generalfeldmarschall Ewald von Kleist (kao Generaloberst 1940)
| |
Karijera
| |
| Čin | Generalfeldmarschall |
| Važnije bitke | *prvi svjetski rat |
| Rod vojske | Heer |
Evald fon Klajst (nem. Paul Ludwig Ewald von Kleist; 8. avgust 1881. - † oko 13. novembra 1954.) je bio nemački feldmaršal i nosilac Viteškog krsta sa hrastovim lišćem i mačevima.
Evald fon Klajst je rođen 8. avgusta 1881. godine u gradu Braunfelsu na Lanu, u aristokratskoj pruskoj porodici generala. Među njegovim precima su se nalazila tri feldmaršala, a jedan od njih, feldmaršal Fridrih fon Klajst je ratovao 1814. godine protiv Napoleona. Trideset i jedna osoba među njegovim precima bila je nosilac pruskog odlikovanja Pour la Mérit. Klajstov otac je bio doktor filozofije, Kristop Albreht Avgust Higo fon Klajst i predavao je matematiku u jednoj privatnoj srednjoj školi.
Marta 1900. godine Evald fon Klajst je kao podoficir pristupio 3. konjičkom puku poljske artiljerije, da bi već 18. avgusta 1901. godine dobio čin potporučnika. Tokom 1907. godine postao je pukovski ađutant. Nakon završene konjičke škole u Hanoveru (1908—1909), dobio je 1910. godine čin poručnika, a potom je pohađao Vojnu akademiju u Berlinu, gde je počeo da se školuje za generalštabnog oficira. Kasnije u toku te godine oženio se Gizelom Vahtel u Hanoveru.
Klajst je 1912. godine završio Vojnu akademiju i postao komandir 14. husarskog puka u Kaselu, na mestu oficira pri Generalštabu. Malo pre početka Prvog svetskog rata dobio je čin rotmajstera (konjički kapetan) i prebačen je na službu u štab 1. husarskog puka.
Kada je počeo Prvi svetski rat, rotmajster fon Klajst je poslat na Istočni front gde je proveo naredne četiri godine. U bici kod Tanenberga, koja se odvijala od 17. avgusta do 2. septembra 1914. godine, komandovao je konjičkim eskadronom. Na početku bitke ruska vojska je uspela da uđe na teritoriju Istočne Pruske, ali se situacija kasnije izmenila i Rusi su doživeli težak poraz (oko 92.000 zarobljenih i 50.000 poginulih i ranjenih vojnika). Dana 17. oktobra 1915. godine prešao je u štab 85. landver pešadijske divizije s činom generalštabnog oficira. Dana 1. januara 1916. godine unapređen je u čin brigadnog ađutanta, a tokom jula iste godine postao je divizijski ađutant.
Krajem 1916. godine prebačen je u službu artiljerijsko-tehničkog intendantskog dela 17. korpusa. Tokom 1917. godine postavljen je za načelnika gardijske konjičke divizije. Nakon kapitulacije Carske Rusije, 1918. godine divizija je prebačena na Zapadni front i Klajst je sa njom učestvovao u bitkama kod Remsa, u Šampanji i na reci Mezi. Pred kraj rata postao je komandant u Štaba 225. pešadijske divizije. Posle potpisivanja primirja, Klajst je kratko vreme službovao u Dobrovoljačkom korpusu, ali ubrzo je pristupio Rajhsveru na mestu načelnika štaba divizije.
Od 1919. do 1931. godine Evald fon Klajst je vršio različite dužnosti u štabovima i vojno-školskim ustanovama: služio je u 13. konjičkom puku (1920—1923); predavao je taktiku u Hanoverskoj konjičkoj školi (1923—1926); bio je načelnik štaba 2. konjičke divizije u Breslavu (sada Vroclav)(1927—1928); bio je načelnik štaba 3. pešadijske divizije(1928— 1931). Tokom 1931. godine postavljen je za komandanta elitnog 9. pešadijskog puka u Potsdamu.
Kako su rasle funkcije koje je vršio, tako su mu rasli i činovi: 1922. dobio je čin majora, 1926, postao je potpukovnik, 1929. pukovnik, a 1932. unapređen je u čin general-majora. Dana, 1. februara 1932. godine postavljen je na čelo 2. konjičke divizije smenivši Gerda fon Rundšteta koji je postao komandant Trećeg vojnog okruga. Godine 1935. Klajst je unapređen u čin general-potpukovnika.
Klajstova supruga Gizel Vahel je rodila dva sina. Johanes Jirgen Evald fon Klajst se rodio 1917. godine i krenuo očevim stopama. Za vreme Drugog svetskog rata on je bio kapetan u konjici na Istočnom frontu. Drugi sin fon Klajsta, Higo Edmund Kristof Hajnrih se rodio 1921. godine. I on je za vreme Drugog svetskog rata bio na Istočnom frontu gde se razboleo od astme te je bio otpušten iz vojske kao nesposoban za vojnu službu.
Kako je Vermaht napredovao u svom razvitku, i vojska je pretrpela određene reforme, tako da je 2. konjička divizija tokom 1936. godine rasformirana, a Klajstov štab je prerastao u štab 8. vojnog okruga. Dana, 1. avgusta 1936. godine Klajst je dobio čin generala konjice.
Njemu su tada bile potčinjene 8, 18. i 28. pešadijska divizija kao i Treća i Četvrta pogranična komanda. Do februara 1938. godine pod njegovom komandom je bio razvoj i narastanje oružane sile Vermahta u Šleskoj, usled čega ga je fon Brauhič, kojem se nije sviđao promonarhistički izgled fon Klajsta, prinudio da podnese ostavku. U znak zahvalnosti fon Klajstu je dato pravo da nosi žute konjičke epolete (misli se na čin Generala konjice). Te epolete će fon Klajst nositi tokom celog Drugog svetskog rata.
Godinu i po dana Evald fon Klajst je živeo na prekrasnom imanju u Vajdelbruku u blizini Breslava. Iako su nacisti gledali sa antipatijom na fon Klajsta, njegove vojničke sposobnosti nikad nisu osporavane od strane Hitlera. Tokom avgusta 1939. godine, uoči napada na Poljsku, u 58. godini života on je vraćen u vojnu službu. Klajst je dobio komandu nad 22. korpusom, koji se nalazio u sastavu 14. armije generala Vilhelma Lista i dejstvovao je na južnom delu fronta.
Prva tri dana rata korpus je čekao u rezervi da bi 4. septembra 1939. godine, Klajst sa svojim korpusom, koji je imao po jednu oklopnu, pešadijsku i planinsku diviziju, bio poslat u borbu. Fon Klajst se pokazao kao izuzetno sposoban komandant prilikom osvajanja naftnog rejona u blizini Lavova. Dana, 17. avgusta njegova vojska se sjedinila sa vojskom generala Guderijana u blizini reke Bug, i razdelila teritoriju Poljske na dva dela.
Pre početka francuske kampanje fon Klajstu je dat važan zadatak. Dana, 29. februara 1940. godine Hitler je podržao predlog da se fon Klajst postavi na mesto komandanta tenkovske grupe na Zapadnom frontu. Ta grupa je u svom sastavu imala: 41. oklopni korpus generala Georga-Hansa Rajnharda (6. i 8. oklopna divizija), 19. oklopni korpus generala Hajnca Guderijana (1, 2. i 10. oklopna divizija plus elitni motorizovani puk Velika „Nemačka“), kao i tri motorizovane divizije iz sastava 14. motorizivanog korpusa generala Gustava fon Vitershajma. Od deset oklopnih divizija spremnih za napad na Francusku, Belgiju i Holandiju, pet su bile pod komandom fon Klajsta, a još dve su stajale u rezervi. Tako je fon Klajst postao prvi komandant jedne „oklopne armije“ (termin oklopna armija je zvanično uveden u upotrebu tek godinu i po dana kasnije) a štab 22. korpusa dobio je privremeno ime „štab oklopne grupe Klajst“.
Klajst nikada nije imao posebnu naklonost prema tenkovskim jedinicama i uvek je davao prednost konju nad tenkom. Glavnokomandujući u Nemačkoj kopnenoj vojsci takođe su gledali sa sumnjom na tenkovski rod kao i na koncepciju munjevitog rata („Blickrig“).
Pred „Oklopnou grupu Klajst“ postavljen je najvažniji zadatak za brzi uspeh na Zapadnom frontu. Po Manštajnovom planu „Oklopna grupa Klajst“ trebalo je da probije liniju odbrane na reci Mezi i da se ustremi ka La Manšu, pri tom opkoljavajući sa juga savezničku vojsku. U slučaju uspeha glavnina savezničke vojske bi se našla opkoljena severno od Pariza i rat bi mogao da se smatra rešenim.
Saglasno Manštajnovom planu Klajst je trebalo da izvrši proboj kroz teško prohodne belgijske Ardene i da što pre stigne do reke Meze. Na toj reci odbrambena linija bila je jako slaba, zato što su Saveznici smatrali da je na tom terenu nemoguće izvesti krupnu tenkovsku operaciju. Na severnom krilu Klajstove grupe nalazio se 41. oklopni korpus generala Rajnharda a na južnom delu 19. oklopni korpus generala Guderijana. Korpus generala Vitershajma je ostavljen u rezervi i on je trebalo da prati Guderijana kao prethodnica 12. armije generala Vilhelma fon Lista. Pored „Oklopne grupe Klajst“ na Zapadnom frontu je dejstvovala još jedna oklopna grupa, a nju je činio 15. oklopni korpus. Divizije iz 15. oklopnog korpusa (5. i 7. oklopna) pod komandom generala Hermana Hota nisu mogle po snazi da se mere sa prejakom „Oklopnom grupom Klajst“, ali su imale i lakši zadatak.
U 18:00 sati 9. maja 1940. godine „Oklopna grupa Klajst“ je počela da se pomera ka rejonima određenim za početak napada. Akcija je počela sutradan ujutru u 4:00 sata, 10. maja 1940. godine, na granici Nemačke sa Holandijom, Belgijom, Luksemburgom i Francuskom. Lovci i bombarderi Luftvafe napali su aerodrome, vojna skladišta i objekte u dubini od 250 kilometara od linije fronta. Klajstovi tenkovi i pešadija prosto su protrčali kroz Luksemburg i lako probili belgijsku graničnu liniju. Francuski konjički korpus, koji je trebalo da uđe na teritoriju Belgije odmah nakon narušavanja belgijske neutralnosti od strane Nemačke, nije se pomakao sa mesta sve do kasno ujutro 11. maja. Premeštanje francuske vojske išlo je dosta sporo. Uveče prvog dana napada, istureni delovi nemačke 10. oklopne divizije stupili su u borbu sa francuskom 2. konjičkom i 3. kolonijalnom pešadijskom divizijom, i odbacili ih ka reci Mezi.
U to vreme Hitler je trijumfovao, jer je dobijao informacije da britanski ekspedicioni korpus, a sa njim 1. i 7. francuska armija kao i druge odbrambene jedinice brzo nadiru u Belgiju i Holandiju, pogrešno određujući pravac nemačkog glavnog udara. Dakle, kad bi tenkovi uspeli da naprave proboj i da izbiju na La Manš, Nemci bi mogli smatrati pobedu sigurnom.
Sledećeg dana Klajst je zamalo mogao da napravi pogrešan potez. Francuske konjičke jedinice, nastupajući iz rejona Monmedija pokušale su da izvrše napad na levo krilo napadača. Klajst je naredio Guderijanu da prekine predviđena dejstva na levom krilu i da 10. oklopnu diviziju okrene u pravcu juga, kako bi sprečio napad Francuza. Guderijan je oštro protestovao, smatrajući da će taj potez smanjiti snagu 19. oklopnog korpusa za trećinu i dovesti ispunjenje osnovnog zadatka u opasnost. Klajst je popustio pod pritiskom njegovih argumenata, te je naredio generalu fon Vitershajmu da organizuje odbranu na levom krilu od jedinica 14. motorizovanog korpusa. Guderijanov napad je nastavljen.
Tog dana nemački tenkovi su naneli težak poraz francuskoj konjici. Njihova 2. i 5. divizija lake konjice, koje su ulazile u sastav 2. francuske armije, delimično su se povukle ka glavnoj odbrambenoj liniji iza reke Meze, a delimično se razbežale, tako da je desno krilo 9. francuske armije ostalo nepokriveno što je izazvalo njeno povlačenje.
Tek tada je francuskom glavnokomandujućem generalu Gamlenu palo na pamet da ardenski proboj može da bude i istinski pravac glavnog udara Nemaca. Njegovi izviđači već su ustanovili namere četiri od pet oklopnih divizija fon Klajsta koje su dejstvovale na severu. Gamlen je odmah naredio da se jedanest francuskih divizija maksimalno brzo premesti na ugroženi deo fronta. Tim jedinicama je dat stalan „zeleni signal“ u jednom smeru na železničkij pruzi. Gamlena nije brinulo to što su te divizije stizale na odbrambenu liniju na reci Mezi između 14. i 21. maja zato što je očekivao od Klajsta da će krenuti na reku Mezu odmah po pristizanju pešadije iz 12. armije fon Lista, a to je trebalo očekivati rano ujutru 19. maja.
Dana, 12. maja povukli su se preko reke Meze i poslednji ostaci francuskih konjičkih jedinica, a svi mostovi na pravcu nastupanja Klajstove oklopne grupe su minirani. Francuska konjica nije uspela da izvrši postavljeni zadatak da zadrži Nemce pet-šest dana. To je mnogo zabrinulo generala Šarla Hjucingera, komandanta 2. francuske armije, zato što je baš njegova vojska trebalo da podnese glavni udar oružanih snaga Guderijana, te je zatražio pojačanje. Glavna komanda mu je dodelila 3. oklopnu i 3. motorizovanu diviziju, kao i 14. pešadijsku diviziju iz sastava 9. francuske armije. Na severnom krilu Oklopne grupe Klajst, gde je trebalo da ove jedinice uđu u borbeni kontakt, nalazio se 41. oklopni korpus generala Rajnharda. Međutim za premeštanje ovih divizija bilo je neophodno izvesno vreme.
Istog dana, 12. maja u komandni štab fon Klajsta stigao je Hitlerov ađutant, pukovnik Šmund. Firer je želeo da zna da li Klajst namerava da krene ka reci Mezi sledećeg dana ili smatra da treba da čeka pešadiju iz 12. armije generala Lista. Klajst je odgovorio da će da izvrši napad odmah. Hitler je odobrio tu odluku i naredio da se napad osigura vazdušnom podrškom obrušavajućih bombardera Ju 87 Štuka iz 8. vazduhoplovnog korpusa Volframa fon Rohthofena.
U to vreme Klajst je pozvao u svoj punkt generala Guderijana i naredio mu da forsira reku Mezu i da napadne protivnika u rejonu grada Sedana. Operacija treba da počne u 4:00 sati izjutra 13. maja. Guderijan je saopštio da za sprovođenje te operacije on raspolaže sa samo dve divizije, pošto je 2. oklopna divizija na severnom krilu u to vreme bila zaustavljena od strane uporne odbrane Francuza u sektoru Semua. On je tražio da se forsiranje odloži za neko vreme, dok ne bude imao na raspolaganju ceo svoj korpus. Takav odgovor je bio netipičan za Guderijana. Bojažljivost koju je pokazao dugovao slučajnim okolnostima - malo pre razgovora sa Klajstom, preživeo je smrtnu opasnost. Za vreme jednog od malobrojnih vazdušnih napada Francuza, jedna bomba pala je na štab generala Guderijana koji se nalazio u Bulonjskom hotelu „Panorama“ i jedva je izbegao smrt. Parče bombe pogodilo je prozor kroz koji je general gledao i on se iznenada našao pod kišom staklenih parčića. Taj slučaj je izbacio Giderijana iz odlične duhovne ravnoteže. Klajst je odbio da se saglasi sa prigovorom glavnog tenkovskog komandanta Nemačke i naredio mu je da započne napad sa raspoloživom vojskom. Podobna naređenja su data i generalu Rajnhardu.
Guderijan je odredio da napad izvede divizija postavljena u centru - 1. oklopna. Glavni udar treba da se nanese zapadno od Sedana. Ta divizija pojačana je motorizovanim pukom „Velika Nemačka“. Za artiljerijsku podršku 1. oklopne divizije dodeljene su jedinice korpusne artiljerije kao i artiljerijski puk iz susedne divizije.
Sedan je branjen 55. i 71. francuskom pešadijskom divizijom, koje nisu pokazivale visoki nivo borbene spremnosti. Francuski general Gransar, komandant 10. korpusa, zaduženog za odbranu tog dela fronta, govorio je o vojnicima tih divizija da su „odebljali i nežni muškarci između 30 i 40 godina koji treba iznova da budu poslati na kurs borbene obuke“. Od 450 oficira iz 55. pešadijske divizije svega 20% je bilo iz aktivnog sastava, osim toga divizija je imala samo 25% od predviđenih protivtenkovskih topova 25mm, dok se recimo u skladištima nalazilo 520 tih topova, što je bilo dovoljno za opremanje celih 10 divizija. Što se tiče 71. pešadijske divizije, i tu je situacija bila krajnje loša. Popunjenost protivtenkovskim topovima bila je ispod 50% a od 17.000 vojnika i oficira ličnog sastava, 7.000 se nalazilo na kućnom odsustvu ili bolničkom lečenju. Borbeni duh u te dve divizije bio je krajnje nizak.
Puk „Velika Nemačka“ je prešao reku u naduvenim čamcima i preko pontona, i rasporedio se na zapadu pokrajne Sedan. Zaobilazeći grad puk ovladao je do 19:00 sati ključnom visoravni Marfe. Nakon puka „Velika Nemačka“ na drugu obalu je prešlapešadija iz 1. motorizovane brigade 1. oklopne divizije, koja je do 19:30 takođe izbila na visoravan Marfe. Posle ovih jedinica, po mraku su prešla i dva pešedijska bataljona iz 10. oklopne divizije koji su forsirali reku Mezu jugozapadno od grada. Nakon toga posla su se prihvatili nemački inženjerci koji su izgradili pontonski most za samo 38 minuta a prvi su preko njega prešli pešadinci sa protivtenkovskim topovima. Do ponoći je podignut šesnaestotonski pontonski most.
U pet sati izjutra na desnom krilu pojavili su se i prednji delovi 2. oklopne divizije generala Rudolfa Fajela - 5. oklopna brigada i 2. motoristički bataljon. Guderijan im je odmah naredio da pređu reku. Po prelasku reke trebalo je da se jedinice rasporede na samoj dodirnoj tački između 55. pešadijske divizije i 102. tvrđavske francuske divizije, a to je ujedno bila i dodirna tačka 2. i 9. francuske armije. Već u 5:10, 55 pešadijska divizija je saopštila da je izgubila kontakt sa pešadijom na levoj strani. Između 2. i 9. armije pojavio se procep koji više nije mogao da se zatvori.
U to vrema među francuskim artiljercima su počele da kruže glasine da su se nemački tenkovi pojavili na visoravni Marfe i dostigli selo Bulson koje je samo 5 kilometra južno od Sedana. Te glasine su bile lažne, jer u tom momentu reku još nije prešao nijedan nemački tenk. Malo kasnije glasine su počele da kruže i među pešadincima. Pukovnici, komandanti teškog artiljerijskog puka i grupe za artiljerijsku podršku 55. divizije, naredili su svojim jedinicama da se povuku, a nakon toga su i sami nestali. U panici vojnici iz 55. pešsdijske divizije su ostavili veći deo svojih topova. Putevi su uskoro postali zatrpani francuskim vojnicima, koji su po rečima generala Gulera bili „obuzeti užasom, uhvaćeni u klešta masovne histerije“.
Divizija se raspala bez da je videla neprijatelja. Neke od njenih jedinica su bežale bez prestanka čak do Remsa koji je udaljen preko 80 kilometra od Sedana. Uskoro se pod kontrolom Guderijana nalazio mostobran od 10 kilometra širine i dubine. Odmah po svanuću preko pontonskog mosta je prešla cela 5. oklopna brigada.
Na francuskoj strani nastala je potpuna konfuzija. General Korap je naredio 3. konjičkoj brigadi i 53. pešadijskoj diviziji da se približe ka reci Bar zapadno od Guderijanovog mostobrana, no na predviđeno mesto je stigla samo 3. konjička brigada. Zbog neprilagođene komande, 53. pešadijska divizija lutala je celu noć, vrteći se u krug, da bi tek 14. maja uspela da stigne do reke Bar. Čak i da je ta divizija uspela da stigne ranije, od nje bi bilo malo koristi. Vojnici u diviziji bili su loše izvežbani i umorni, pošto su cele zime pravili fortifikacijske objekte a nakon toga poslati na poljoprivredu.
U 7:00 sati izjutra, tri sata pre određenog vremena, francuzi su izvršili napad sa vojnicima 231. pešadijskog puka i dva tenkovska bataljona, podržana pešadijom iz rezerve 10. korpusa. Uspeli su da izbace iz stroja dva nemačka tenka da unište dva topa 88mm. U borbama koje su postajale sve žešće teško je ranjen komandant 1. oklopnog puka. Do 9:00 sati ujutru, već je gorela polovina francuskih tenkova a poginuo je i komandant 231. pešadijskog puka. Jedinice na levom krilu iz 71. pešadijske divizije, i pored toga što nisu videle nijednog nemačkog pešadinca, počele su sa brzim povlačenjem ka pozadini. Uskoro su se pojavili obrušavajući bombarderi Štuka i do mraka sa malim prekidima napadali 71. pešadijsku diviziju, tako da je ona maltene prestala da postoji kao borbena formacija. I pored toga general Šarl Hjucinger je poslao obaveštenje generalu Gamlenu da je mostobran okružen a visoravan Marfe preuzet i sad se nalazi u francuskim rukama.
Sutradan ujutro (14. maj), na borbeno polje pristigla je 3. francuska oklopna divizija, koja je formirana svega šest nedelja pre početka nemačkog napada, ali zbog nestašice goriva divizija nije dejstvovala u prvoj polovini dana. Većina francuskih tenkova je konstruisano za podršku pešadiji i zbog toga im je radijus dejstva bio tri puta manji od nemačkih tenkova. Divizija je već bila spremna za kontranapad zajedno sa 30. mehanizovanom divizijom u drugoj polovini četvrtog dana borbe kod Sedana, kada se umešao general Flavini, komandant 21. francuskog korpusa. Shodno francuskoj taktičkoj doktrini iz 1940. godine, koja vuče korene još iz Prvog svetskog rata, Flavini je gledao na tenkove i oklopne automobile samo kao na sredstvo za podršku pešadije. Zato je on sprečio kontranapad i rasporedio te dve divizije na delu fronta u širini od 20 kilometra. General Šarl Hjucinger se u to vrema nalazio na putu, premeštajući svoj štab u Verden, i nije mogao da spreči naređenje generala Flavinija.
Rešenje fon Klajsta da forsira Mezu bez detaljne pripreme, bilo je ispravno. Tokom 14. maja Guderijan je munjevitim napadom prešao reku Bar. Grupa Šanuan - 5. brigada lakih konjanika i 1. konjička brigada iz 2. francuske armije - pružala je žestok otpor, ali nije uspela da zaustavi nemačke tenkovske jedinice. Sa približavanjem noći francuski konjanici su započeli povlačenje u južnom pravcu a ostaci razbacanih delova 53. pešadijske divizije su odstupali u različitim pravcima. Tokom noći u rukama generala Guderijana se našlo više od 1000 zarobljenika i preko 40 artiljerijskih oruđa.
9. francuska armija je počela da se raspada. Benua-Mešen je kasnije napisao „na zemlji, demoralisana armija generala Korapa, uopšte ne liči na jednu armiju, izgubila je svaku disciplinu“. Sledećeg dana, 15. maja organizovana odbrana Francuza protiv Guderijanovih jedinica je potpuno slomljena i mogao je počne „juriš ka La Manšu“. U to vreme general Moris Gamlen je pozvao Hjucingera i ljutito mu napomenuo da mu je 3. oklopna divizija dodeljena za organizovanje kontranapada. Šarl Hjucinger je izgubio nekoliko sati dok nije predao naređenje generalu Flaminiju, a i on je izgubio nemalo skupocenog vremena dok nije predao zapovest generalu Antuanu Brokaru, komandantu 3. oklopne divizije. Po računici generala Flavinija, da se saberu raštrkane jedinice u jednu udarnu pesnicu, bilo je potrebno najmanje 24 sata. Kasnije toga dana Hjucinger je oslobodio Brokara dužnosti komandanta divizije, pošto nije uspeo dovoljno brzo da prikupi jedinice. Za to vreme na severu general Korap je dao zapovest za pokret 102 garnizonske (posadne) divizije. Do tog momenta ova loše naoružana jedinica, sastavljena od starijih rezervista, uspešno je izdržavala udare celog 41. oklopnog korpusa, što je podvig dostojan divljenju. Ali pošto je 102. divizija započela da odstupa, ostavljajući zbog nedostatka transportnih sredstava veliki deo svog teškog naoružanja i artiljerije, na nju se bacila 6. oklopna divizija generala Franca Kempfa. Tenkisti su izgradili most preko Meze od priručnih sredstava i po prelasku su krenuli sa gonjenjem garnizonske vojske. Uskoro je 102. divizija prinuđena da se povlači bez da pruža otpor. Nakon divizije Kempfa preko istog je prešla i 8. oklopna divizija i predveče prednje jedinice generala Rajnharda su napredovale u dubini od šezdeset kilometara.
Te noći Klajst je naredio Guderijanu da stane i sačeka dok i ostale jedinice ne pređu na mostobran i organizuju adekvatnu odbranu. Hajnc Guderijan se vratio nazad da bi se video sa pukovnikom Kurtom Cajtclerom, načelnikom štaba oklopne grupe, a nakon toga i sa samim Klajstom. Nakon vatrene rasprave, Klajst se saglasio da bude nastavljeno nastupanje još 24 sata, kako bi se obrazovalo dovoljno veliko prostranstvo za prebacivanje celog pešadijskog korpusa.
Dana, 16. maja prednji delovi Guderijana prešli su još šezdesetak kilometara i stali na daljini oko sto kilometra zapadno od Sedana. Rajnhard je prebacio preko reka ostale jedinice svog korpusa i napredovao još nekoliko kilometra, uništavajući putem celi 41. francuski korpus. Od štaba 9. francuske armije, gde je umesto generala Korapa postavljen general Žiro, bio je udaljen svega petnaestak kilometra. Međutim i general Žiro je bio nemoćan da promeni nešto. Širina procepa u sektoru 9. armije dostigla je skoro sto kilometra. Kao najveća tragedija za francuski 41. korpus je nemačko predvečernje uništenje 2. oklopne divizije. Tenkovi te divizije, prebačeni su železničkim vagonima u Sin-le-Abe, a oklopni automobili putem. Nemačka 6. oklopna divizija uhvatila je Francuze na maršu i odsekla tenkove na železničkoj stanici od motorizovane kolone gde su se nalazili kamioni sa gorivom (već je rečeno da su francuski tenkovi imali izuzetno mali radijus dejstva). Divizijska artiljerija nije uspela da se razvije i bila je uništena, a veliki deo tenkova je uništen na železničkoj stanici ili u njenoj blizini. Pojedini tenkovi su uništeni na samim železničkim vagonima, Manje jedinice koje je trebalo da dejstvuju zajedno sa 2. oklopnom divizijom takođe su dobrim delom razbijene, tako da je komandovanje preostalim delom vojske postalo nemoguće.
Kada je počela kampanja na zapadu, Francuska je imala samo četri oklopne divizije. Prvu je Hot uništio na severnom krilu, a od druge su ostali samo jadni ostaci. Treća se nalazila u sastavu generala Hjucingera i odstupala je u jugozapadnom pravcu. Formiranje četvrte divizije pod komandom Šarla de Gola jedva je završeno. U Parizu se javila panika kada je vladi postalo jasno da između nastupajućih nemačkih tenkova i prestonice nije ostala nijedna francuska divizija, zato što je Gamlen poslao celu strategijsku rezervu u Belgiju i Holandiju još prvog dana kampanje. Zato je vlada, bez gledanja da cela oklopna grupa Klajst ide ka La Manšu a ne prema Parizu, rešila da svoje kabinete evakuiše u Tur.
Strah je vladao i u nemačkom taboru, ali iz drugih razloga. Još 15. maja general-pukovnik Gerd fon Rundštet, komandant armijske grupa „A“ je razmišljao da zaustavi Klajsta na reci Oazi približno sto kilometra od Sedana. Dana 16. maja on je naredio da se napravi pauza u nastupanju za 24 sata, kako bi se približila pešadija i obezbedila bokove fon Klajsta. Feldmaršal Valter fon Brauhič je odobrio to rešenje. Zapovest nije naišla na nezadovoljstvo ni kod Klajsta, pošto se podudarala sa njegovom zapovešću izdatom dan ranije. Nakon toga je stigao raport od Guderijana sa bilansom zadnjeg dvadesetočasovnog nastupanja u kojem se između ostalog saopštio da je on rešio da nastavi nastupanje i sutradan. Kasnije je Guderijan govorio, kako mu uopšte nije bilo jasno zašto da posle velikih uspeha 16. maja treba da sprovede naređenje o zaustavljanju, kad ima terensku i vremensku inicijativu. Međutim komanda se pridržavala drugog mišljenja, gledajući na odluku Guderijana kao na narušavanje koordinacije, i odmah je preko radiostanice tvrdoglavom tenkisti predata još jedna stroga zapovest za prekid daljeg nastupanja 19. korpusa. Pored toga mu je rečeno da čeka Klajsta na privremenom aerodromu 19. korpusa u 7:00 sati izjutra sledećeg dana.
Ta svojevolja Hajnca Guderijana je bila kap koja je prelila čašu strpljenja komandanta oklopne grupe, fon Klajsta. U izuzetan telenat Guderijana niko nije sumnjao, ali njegovim pretpostavljenima nije bilo nimalo lako. On je imao reputaciju svojeglavog, loše upravljivog komandanta (često se govorilo za njega da je „neobuzdan konj“). Još u Poljskoj su fon Bok i fon Kluge imali dosta muka sa njim. Opštepoznato je i to da postavljanje Klajsta za komandanta oklopne grupe nije izazvalo u Guderijanu nikakvo posebno oduševljenje.
Samo što je napustio avion na privremenom aerodromu, fon Klajst je strogo ukorio Guderijana za pokušaj neizvršavanja naređenja. U Guderijanovom stilu nije bilo da stoji u stavu mirno i sluša opomene, već je započeo ljutu svađu sa Klajstom, koja se završila tako što je u besu Guderijan tražio da ga oslobodi komandovanja korpusa. Klajst se za momenat zapanjio, no nije povukao nijednu izrečenu reč, i smesta je izdao zapovest da oslobađa Guderijana dužnosti.
Kasnije tog dana u sukob se umešao i general-pukovnik Vilhelm fon List, komandant 12. armije, koji je sredio stvar. On je rekao da Guderijana može da smeni jedino Hitler, a ne i fon Klajst i da Hajnc Guderijan nije razrešen dužnosti komandanta korpusa. Komanda armijske grupe „A“ je očekivala da naređenje o zaustavljanju bude izvršeno od svih, dodajući da nije zabranjeno da se vodi „izviđačka borba“. Štab korpusa treba da ostane tamo gde se nalazio u momentu primanja naređenja. Odmah nakon toga fon List je otišao u štab oklopne grupe Klajst, kako bi smirio samouverenog Klajsta.
Guderijan je shvatio odluku generala Lista kao „zeleno svetlo“ za produžetak nastupanja i krenuo napred sa svojim tenkovima, ostavljajući rukovodstvo štaba formalno na mesto dobijanja naredbe. Ovog puta on je bio ljubazan i vodio radio razgovore u specijalnom režimu, zabranjujući potčinjenim štabovima da prenose tok razgovora.
Dana, 17. maja francuzi su organizovali kontranapad sa 4. oklopnom divizijom Šarla de Gola. Kasnije je ovim dejstvima iz političkih razloga pridat veliki značaj, ona uopšte nisu uticala na napredovanje Nemaca, koji su bez muke odbili francuski kontranapad. Francuska 4. oklopna divizija još nije uspela da dostigne visoki nivo borbene gotovosti, a poslata je u napad. Kada je započela nastupanje, ona se još nalazila u stadijumu formiranja i nije izvršila ni jedan divizijski taktički manevar. Pored toga ona nije raspolagala nikakvom pešadijskom pomoći. Mnoge posade tenkova su prošle tok obuke samo na lakim tenkovima, a sada se od njih očekivalo da upravljaju teškim tenkovima Šar B. Zbog nedostatka vremena, posade su stigle da na poligonu da ispale samo po jedan hitac iz topa 75mm koji se nalazio u kupoli, a sada im je predstojala borba sa elitnim korpusom. Veoma brzo cela divizija se našla pod udarima jurišnika Junkers Ju 87 Štuka i započela sa odstupanjem. Međutim za razliku od drugih francuskih divizija koje su se našle na udaru oklopne grupe Klajst, ona se nije raspala, što govori o sposobnostima de Gola kao oficira.
Nemačkoj glavnoj komandi se već 18. maja vratila hladnokrvnost i poništila je naređenje o stopiranju napredovanja. Guderijanu i Rajnhardu su data uputstva za probijanje odbrane na Severnom kanalu koju su postavili saveznici u cilju da preseku put Nemcima ka La Manšu. Pešadija iz 23. i 12. britanske pešadijske divizije zaposela je svoje položaje, ali francuske jedinice koje su se povlačile i koje je trebalo da se ukopaju u sektoru južno od La Manša, u dužini od 20 kilometra, nisu pristigle.
Međutim te dve britanske kontinentalne divizije nisu imale artiljerijsku podršku i nisu uspele da izdrže pritisak 1, 2, 6, 7, i 8. oklopne divizije. Sve u svemu odbrambena linija saveznika nije uspela da se dugo održi.
Francuski general Žiro je pokušao da organizuje kontranapad sa vojnicima 1. francuske mehanizovane divizije, ali bez uspeh. Ta divizija je bila tako razbacana po frontu 1. severnoafričke divizije da do 23:00 sati nije uspela da se sabere. U tom momentu tenkovi Rajnharda su se približili mestu La Katel, gde je Žiro postavio svoje komandno mesto. Štab 9. francuske armije je izložen potpunom uništenju. Uspeo je da se spase samo Žiro koji je umakao puzeći. Zarobljen je sledećeg dana. francuski istoričari tvrde da je zarobljen od strane tenkova, dok nemački istoričari navode da je zarobljen od kuvara jedne poljske kuhinje. Na taj način, francuska 9. armija je prestala da postoji kao borbena formacija.
U to vreme u štabovima vrhovnih komandi obeju strana na frontu, nalazilo se stanje blisko histeriji. Adolf Hitler je opomenuo Brauhiča i Haldera zbog oštrog brzog tempa nastupanja, koji po njemu stavljao pod rizik uspeh cele kampanje.
Premijer francuske, Pol Rejno, koji je imao veliki povod za uznemirenost, je smenio šezdesetosmogodišnjeg maršala Gamlena i na njegovo mesto postavio sedamdesettrogodišnjeg Maksima Vejgena. Takođe je u vladu u svojstvu vice-premijera uveo 84. maršala Petena, kao je „svežu krv“. Međutim oba izbora bila su pogrešna. Peten je bio defetista (čovek bez vere u uspeh i pobedu), a Vejgen je mrzeo Britance, posebno njihovu politiku u celini. Prvo što je uradio kada je postao glavnokomandujući, bilo je da je otišao da odspava. Do 21. maja nije izdao nijednu zapovest.
Dana, 19. maja uprkos uznemirenosti Firera, nastupanje tenkovskih jedinica je produženo. Lord Gort komandant britanskih ekspedicionih snaga, saopštio je vojnom ministarstvu Britanije da će uskoro možda da se postavi problem evakuacije njegovih vojnika preko La Manša. On je naredio avijaciji koja je pridodata britanskom korpusu da krene sa prebacivanjem u Veliku Britaniju. U to vreme, nemačka 8. oklopna divizija uništila je borbeni poredak 70. britanske pešadijske brigade iz sastava 23. pešadijske divizije. Do dolaska noći brigadi je ostalo nešto manje od 250 vojnika. Na zapadu nemačka 1. oklopna divizija postavila je mostobran na drugoj obali reke Some, blizu Perona, i zarobila je nekoliko francuskih štabnih oficira.
Sledećeg dana, 20. maja manje jedinice 2. oklopne divizije su zauzele Abevil, savlađujući neusaglašen otpor saveznika. U 21:00 sati te večeri jedan tenkovski bataljon je izbio na La Manš u rejonu Neola. Preko 400.000 francuskih i britanskih vojnika sa tako našlo u okruženju, koje će kasnije biti upisano u istoriju kao Denkerkski kotao.
Dana, 21. maja saveznici su prinudili nemačku komandu da se znatno uzbudi, organizovavši u rejonu Arasa (vidi: Bitka kod Arasa (1940)) kontranapad sa oklopnim jedinicama. Uprkos što su Nemci odbili taj kontranapad jedinicama 7. oklopne divizije general-majora Ervina Romela i 3. motorizovane divizije Teodora Ajkea iz sastava Hotovog 15. oklopnog korpusa, to je ipak opomenulo Hitlera, Rundšteta i Klajsta na ranjivost „tenkovskog prodora“, dugog 200 kilometra i širokog kod Arasa svega 35 kilometra. Zato je u rezervi Rundšteta ostao 15. oklopni korpus, a Rajnhard je držao na istoku 8. oklopnu diviziju za slučaj još jednog kontranapada saveznika. U tom momentu Klajst je napravio veliku grešku: stavio je 22. maja 10. oklopnu diviziju iz sastava 19. oklopnog korpusa u rezervu, uprkos što je Guderijan planirao da nju iskoristi za zauzimanje Denkerka.
Guderijan je produžio nastupanje ka lukama Kale i Bulonj sa dve preostale divizije iz korpusa, ali sada se umešao Rundštet i naredio Klajstu da ne napada luke dok se ne reši situacija kod Arasa.
Krajnji rezultat te zbrke je izgubljenih pet sati. Na kraju dana Guderijanu je dozvoljeno da produži nastupanje, a Klajst je rešio da mu vrati 10. oklopnu diviziju. Guderijan je preuzeo i poslao ka Kaleu, kako bi oslobodio dobro snabdevenu 1. oklopnu diviziju za ovladavanje Denkerkom. Kako su Kale i Bulonj bili sasvim odsečeni, Denkerk je ostao jedina luka preko koje su saveznici mogli da se evakuišu.
Dosadašnja nervoza, kolebanje i zadržavanje od strane štabova nad korpusnom komandom nije ostavilo nikakvu značajniju posledicu. Međutim 23. maja je usledila poznata zapovest za zaustavljanje napada, izdata od samog Hitlera, kojom je Britancima omogućeno da u sklopu Operacije Dinamo evakuišu 224.585 britanskih i 112.546 francuskih vojnika u Veliku Britaniju. Većina istoričara smatra da bi bez tih 337.000 vojnika i oficira London verovatno prihvatio predloženo primirje od Hitlera. Rundštet je pozdravio to zaustavljanje, ali su zato Guderijan, Halder i Brauhič protestovali, makar i kao prigovor na poslednju uobičajenu neodlučnost.
U vezi sa tim Klajst je pokazao mešovita osećanja. Podneo je izveštaj da su mu gubici u tenkovima (uništeni i izbačeni iz stroja) prelazili 50 posto od početnog broja. Realno cifra je preuveličana za jednu trećinu. Inače, kada je 22. maja iz štaba armijske grupe „A“ stigla prva zapoved za zaustavljanje, Klajst je produžio nastupanje. „Reših da ignorišem naređenje“ - govorio je on nakon rata. sa 41. oklopnim korpusom je forsirao kanal Sent-Omer i približio se Azbruku, presecajući glavni put za odstupanje britanaca. U toj akciji zamalo je zarobljen i lord Gort. Dobivši 23. maja novu zapoved, ovog puta iz štaba Firera, sastavljenu u kategoričnom tonu, Klajst je odstupio, saglasno tom naređenju na granicu Er - Sent-Omer i proveo tamo tri dana. Odgovorni za događaje kod Denkerka su Hitler i Gering. Herman Gering je ubeđivao Firera da će Luftvafe sama moći da uništi protivnika, što se pokazalo neostvarivo. Glavnu odgovornost je snosio Adolf Hitler, pogotovo što se držao reči Geringa.
Nakon naredbe o zaustavljanju nemački tenkisti su započeli da se bave remontom i tehničkim održavanjem svojih vozila, za šta se odavno javila potreba. Nakon osvajanja Denkerka oni su se okrenuli na jug kako bi uspešno završili započetu kampanju. Tad se Guderijanu ostvario san: 19. oklopni korpus dobio je privremeno ime „oklopna grupa Guderijan“, i njemu su pridodati 39. motorizovani korpus generala Rudolfa Šmita i 41. oklopni korpus generala Rajnharda. Klajstu je ostao 14. oklopni korpus (9. oklopna, 10. oklopna 9. pešadijska, 13. motorizovan divizija i puk „Velika Nemačka“), a kao dopuna dodat mu je 16. oklopni korpus generala Eriha Hepnera (3. oklopna, 4. oklopna. 33. pešadijska i 4. pešadijska divizija), tako da je „oklopna grupa Klajst“ sada raspolagala sa 4 oklopne, 3 pešadijske, 1. motorizovanom divizijom i pukom „Velika Nemačka“ plus dve SS motorizovane divizije.
Druga faza kampanje nije predstavljala ništa drugo do velike operacije čišćenja terena, pošto su najbolje francuske divizije već bile uništene a Britanci se povukli na ostrvo. Poslednji napad započeo 5. juna. Erih Hepner je naneo udar po delu fronta širine šest kilometra, sa blizu sto oklopnih vozila po kilometru. Francuska 6. armija je veoma brzo započela povlačenje u panici. Kada je Francuska 22. juna potpisala kapitulaciju, 16 oklopni korpus već se nalazio u Lionu, a 14. oklopni korpus u rejonu Bordoa, dosta blizu granice sa Španijom.
Za pokazane rezultate u Francuskoj i Belgiji, Evald fon Klajst je unapređen u čin general-pukovnika. Nakon kratkog prebivanja u službi okupacione vojske prebačen je na istok, gde se Hitler spremao za nove ratne pohode. Ostatak vojničke karijere Klajsta, ne računajući nekoliko kratkih odsustva, vezan je isključivo za Istočni front.
Početkom 1941. godine, štab 22. korpusa fon Klajsta dobio je naziv Prva oklopna grupa. Njoj je je zadato da bude oštrica nemačkog napada na Grčku. Tokom marta 1941. godine ova jedinica se dislocirala u rejonu Bugarskog glavnog grada, Sofije. Međutim u noći 26. na 27. mart pronemačka vlada premijera Dragiše Cvetkovića u Beogradu je u zbačena i na njeno mesto postavljena vlada generala Dušana Simovića, bivšeg komandanta vojske Kraljevine Jugoslavije. Adolf Hitler je brzo rešio da napadne istovremeno i Kraljevinu Jugoslaviju, i prva oklopna grupa je dobila zadatak da započne 8. aprila nastupanje na liniji Niš - Kragujevac - Beograd i koliko može brzo zauzme Jugoslovensku prestonicu, Beograd. Teren u jugoistočnoj Srbiji je pretežno šumovit, puteva nije bilo mnogo, a i oni kojih je bilo su uglavnom loši. Uz to, najbolje jedinice Jugoslovenske vojske nalazile su se oko glavnog grada, što je značilo da Klajstov zadatak nije bio nimalo lak.
Pod svojom komandom 8. aprila Klast je imao 14. motorizovani korpus generala Gustava fon Vitershajma (5. oklopna, 11. oklopna, 294. pešadijska i 4. brdskolovačka divizija) i 11. korpus generala Joahima fon Kocflajšma (60. motorizovana divizija i nekoliko manjih jedinica).
Jugoslovenska 5. armija pružila je žestok otpor Klajstovim jedinicama, ali je do večeri taj otpor slomljen. Već 9. aprila Klajst je zauzeo Niš i naredio svojoj čelnoj 11. oklopnoj diviziji da produži nastupanje u severnoistočnom pravcu ka Beogradu. dok je 5. oklopna divizija skrenula na jug, kako bi odsekla Jugoslovensku vojsku u Leskovcu. Brzo nastupajući dolinom Velike Morave, Klajst je uništio desno krilo 6. jugoslovenske armije. Do večeri 12. aprila on je prešao skoro 200 kilometra i nalazio se na manje od 70 kilometra od Beograda. Klajst je ušao u grad na čelu 11. oklopne divizije u 6:30 ujutru 13. aprila. Poneko mu pripisuje zasluge za ovladavanjem jugoslovenskom prestojnicom. Međutim manja jedinica iz sastava 2. SS motorizovane divizije „Rajh“, koju je vodio SS-Haupsturführer (ekvivalent kapetanu) Fric Klingenberg je ušao u grad sa severa u 17:00 prethodnog dana, oslobodio internirano osoblje Nemačke ambasade i pripremio uslove za kapitulaciju grada do 19:00 sati 12. aprila.
Odmah nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, prva oklopna grupa je prebačena u južnu Poljsku radi napada na Sovjetski Savez. pod komandom Klajsta tada su bili 48. oklopni, 3. oklopni i 14. motorizovani korpus sa ukupno 5 oklopnih, 2 motorizovane i dve SS motorizovane divizije. Prva oklopna grupa se nalazila na levom krilu grupe armija „Jug“ feldmaršala Rundšteta, između 6. armije generala Rajhenaua i 17. armije generala Karl-Hajnrih Štilpnagela. Osnovni zadatak Klajsta je da dostigne Dnjepar u rejonu Kijeva, nakon čega treba da skrene pod pravim uglom na jugoistok i da nastavi u pravcu Crnog mora, sa ciljem ovladavanja prelaza preko Dnjepra, a takođe i da odseče put za odstupanje na istok dva sovjetska fronta (Sovjeti su grupe armija nazivali „frontovima“) pod komanom Semjona Buđonija. Perspektivan cilj fon Klajsta je bio grad Rostov na Donu.
Na južnom pravcu Staljin je postavio svoje najbolje jedinice pod komandom najsposobnijih generala, očigledno sa ciljem za buduće ovladavanje Rumunijom. Takav potez bi lišio Hitlera naftnih izvora u Ploeštiju, koji su imali prvostepeni značaj za nemačko vođenje rata. Istina, dok je Hitler bio zauzet zapadom, Staljin je prinudio Rumuniju da mu ustupi Besarabiju i Severnu Bukovinu. Pored toga on je apsorbovao baltičke zemlje Litvaniju, Estoniju i Letoniju u satav Sovjetskog Saveza i pokazao teritorijalnu pretenziju prema Turskoj. Ako se računa i teritorija koja je uzeta od Finske posle zimskog rata, ukupno je Sovjetskom Savezu prisajedinjena teritorija od preko 200.000 kvadratnih kilometra sa 20.000.000 stanovnika. Katastrofa Francuske završila se bez malo za šest nedelja i predstavljala je za Staljina neprijatno iznenađenje.
Prva oklopna grupa je prešla sovjetsku granicu 22. juna 1941. godine. Uslovi terena u Galiciji i zapadnoj Ukrajini, po kojima se nastupalo su bili daleko od idealnih za operacije oklopnih snaga. Kroz gusto narasle šume bilo je malo puteva koji su čak tu i tamo bili samo zemljani (kolski put). Inače glavni problem koji se postavio Klajstovom napadu bio je žestok otpor Sovjeta i tehnika konstantnih kontranapada. Samo za prvih šest dana, morao je da odbije kontranapade 9, 19. i 23. mehanizovanog korpusa. Klajst je raspolagao sa 600 tenkova, naspram 2400 sovjetskih tenkova, od kojih su mnogi po tehničkim karakteristikama i naoružanju prevazilazili tenkove Pancer III i Pancer IV (najbolji nemački tenkovi u tom trenutku). I pored toga njegova vojska stigla je do Lavova 30. juna a 6. jula probila „liniju Staljin“ uprkos nekoliko jakih kontranapada Sovjeta. Žitomir, koji je udaljen 120 kilometra od Kijeva je pao 10. jula, nakon čega je prva oklopna armija odbila jake napade 4, 15. i 16. mehanizovanog korpusa Crvene armije. Tog dana sovjetska 5. armija, sastavljena od 9, 19. i 22 mehanizovanog korpusa je presekla, nastupanjem južno od Pripjatskih močvara, glavnu komunikaciju po kojoj je dolazilo snabdevanje prve oklopne armije.
Valteru fon Rajhenau, koji je sledio Klajsta sa svojom pešadijom, je naređeno da odvoji krupniju formaciju za raščišćavanje puta. To se odužilo tokom celog jula i delom avgusta. Od 22. juna do 10. jula, prva oklopna grupa je prelazila na dan samo po 15 kilometra, a nakon 10. jula tempo nastupanja se još više usporio. Sve u svemu, to nije ličilo na Blickrig, u koji je Hitler polagao toliku nadu.
Sredinom jula Klajst je skrenuo na jug, zalazeći u pozadinu južnog fronta Tileneva (u jugozapadnom pravcu od Buđonija) i uprkos kontranapadu na levo krilo od strane 26. sovjetske armije, sjedinio se sa 17. armijom kod Prvomajska, obrazujući prvo veliko okruženje na južnom delu Istočnog fronta. Likvidacija tog okruženja završena je 8. avgusta: u zarobljeništvo je palo 103.000 sovjetskih vojnika, među kojima i dva komandanta armija. Zaplenjeno je ili uništeno 317 tenkova i 1100 topova.
Još pre završetka likvidacije Umanskog obruča, Sovjeti su pokušali još jedan kontranapad. Ovog puta u zoni Boguslava, koja je ostavljena od strane vojske prve oklopne grupe, pošto je skrenula na jug ka Umanu. Grupa fon Švelder (formirana na brzinu od rezervnih trupa i pozadinskih jedinica, nalazila se pod komandom komandanta 4. korpusa generala fon Šveldera) zadržavala je Sovjete, dok Klajst i Rajhenau nisu sredili položaje. Ipak kontranapad je dao neke rezultate, pošto je grupa armija „Jug“ nastavila sa nastupanjem tek 17. avgusta.
19. avgusta, prva oklopna grupa dostigla je zapadnu obalu Dnjepra, a 9. oklopna divizija je vodila napad preko brane u Zaporožju i formirala mostobran na drugoj obali. Sovjeti su izvršili žestok kontranapad i istisnuli Nemce nazad na zapadnu obalu. Prošla je još jedna nedelja pre nego što je 60. motorizovana divizija uspela da napravi pontonski most u Dnjepropetrovsku i da se ukopa na suprotnoj obali. Klajst je pomogao vojsku na mostobranu sa 3. oklopnom korpusom generala Eberharda fon Mekenzena. Pored toga mostobran je danonoćno pokrivan iz vazduha od strane Luftvafea. Prva oklopna grupa je 29. avgusta značajno proširila mostobran u istočnom pravcu i velika opasnost se nadvila nad celim Donbasom, jednom od glavnih industrijskih oblasti u Sovjetskom Savezu. Dva dana kasnije 17. armija je utvrdila i mostobran na istočnoj obali Dnjepra u rejonu Kremenčuga.
Uveče 10. septembra, Klajst je preuzeo Kremenčugski mostobran od 17. armije i započeo da prebacuje na njega 48. oklopni korpus Kempfa. Sledećeg jutra u 9:00 sati 16. oklopna divizija general-potpukovnika Hansa Hubea je započela nastupanje sa mostobrana i razbijajući odbranu 38. sovjetske armije se ustremila ka Romenu, koji se geografski nalazi na severu. Nakon nje su krenule 9. i 14. oklopna divizija. To iznenadno probijanje je zateklo sovjetsku višu komandu nepripremljenu. Za prvih 12 sati Hans Hube je prešao 60 kilometra. U 6:20 14. septembra on se sjedinio blizu Romena - 180 kilometra istočno od Kijeva - sa 3. oklopnom divizijom general-pukovnika Valtera Modela iz 2. oklopne grupe Guderijana. Klajst i Guderijan su završili najveće okruženje u celom Drugom svetskom ratu: u obruču se našlo 5 sovjetskih armija. Do 26. septembra borbe u obruču su završene. Zarobljeno je 667.000 vojnika crvene armije, a uništeno ili zarobljeno je i 3718 topova i 884 oklopna vozila (oklopni automobili, tenkovi i dr.). Samo korpus Kempfa je zarobio 109.097 vojnika i oficira. Cela Ukrajina, žitnica Sovjetskog Saveza bila je izgubljena za Staljina.
Nakon Kijeva oklopnoj grupi Klajsta je podignut status i od 6. oktobra je nosila ime Prva oklopna armija. Ona je započela nastupanje na jug ka Rostovu - glavnom cilju u kampanji 1941. godine. Još pre završetka borbi u Kijevskom okruženju, njene jedinice raspoređene na južnom krilu (3. oklopni korpus) su južno nastupajući od Dnjepropetrovska uništile tri sovjetske divizije, prinudivši sovjetske jedinice na Dnjepru da se povuku ka samom Zaporožju. Prva oklopna armija se kretala na istok a nakon toga na jug, zaobilazeći deo sovjetske vojske, koji je zadržavao Manštajnovu 11. armiju kod Melitopolja. 5. oktobra 1. SS motorizovana divizija „lična garda Adolfa Hitlera“ je izašla na Azovsko more u Berdjansku, formirajući još jedno okruženje Sovjeta, ovog puta kraj Černigovka. U borbama do 10. oktobra uništena je 18. sovjetska armija čiji komandant i sam poginuo, dok se još 100.000 crvenoarmejaca našlo u zarobljeništvu. Nemci su uništili još 212 tenkova i 672 topa. Zatim je Klajst ponovo nastavio nastupanje. Taganrog je pao 12. oktobra, a 28. oktobra Nemci su izašli na reku Mius, poslednju vodenu prepreku pred Rostovom. Međutim tada je nastupila ruska sezona kiša i pojavilo se „svuda prisutno blato“. Klajst je bio prinuđen da zaustavi nastupanje čak do 17. novembra kada su stegli mrazevi koji su zaledili.
Brza ali teška pobeda u prethodna tri meseca, a zatim i borba sa blatom, izhabale su rezerve Klajstovih vozila: u stroju je ostalo tek 30 posto od broja kamiona sa kojima je krenuo u istočnu kampanju. Uprkos tome, prva oklopna armija je 17. novembra nastavila nastupanje, a oštrica napada je bila 1. SS motorizovana divizija „lična garda Adolfa Hitlera“, potpomognuta 4. oklopnim pukom iz 13. oklopne divizije. Klajstova 60. motorizovana i 14. oklopna divizija su zaobišle Rostov sa istoka, a jedinice 1. SS motorizovane divizije i 4. oklopnog puka su ovladale gradom tokom noći 20. novembra. Sovjetska komanda je organizovala kontranapad sa snagom od deset divizija, međutim ovaj napad je bio uzaludan.
Rostov nije bio prostorno veliki grad iako je 1941. godine imao oko pola miliona stanovnika. Smatran je vratima Kavkaza, bogatog naftnim izvorima, a dalje se prostirao Iran koji ima nafte u ogromnim količinama. Sovjeti nisu želeli da Rostov ostane u rukama Nemaca i služi kao odskočna daska za letnje nastupanje tokom 1942. godine. 21. novembra Klajst je upozorio Rundšteta da je levo krilo prve oklopne armije opasno ogoljeno, ali je po tom pitanju Rundštet malo šta mogao da učini.
Još istog dana Sovjeti su napali upravo to slabo nemačko levo krilo. Da bi izbegao katastrofu Klajst je bio prinuđen da povuče svoju 13. i 14. oklopnu diviziju na sever i sererozapad. Zatim je 25. novembra maršal Semjon Timošenko naneo glavni udar po 1. SS motorizovanoj diviziji „lična garda Adolfa Hitlera“ i 60. motorizovanoj diviziji. Da je tad bilo leto one bi imale kao zaštitu reku Don, ali ona je sada bila zaleđena i crvenoarmejci su napadali preko nje.
Usled borbenih gubitaka i smrzavanja u stroj borbenih četa nemačkih divizija, ostalo je jedva po jedna trećina ličnog sastava. Vojnici su iako još nisu dobili zimska odela, uspeli da se brane tri dana pri temperaturi od -10 stepeni celzijusa.
Nemačka vojska je ostala u Rostovu do 28. novembra 1941. godine. Dva dana kasnije Klajst je bio priniđen da povuče svoje teško stradale jedinice i zatražio je dozvolu za povlačenje iza reke Mius. Hitler nije dozvolio nikakvo povlačenje ali ga Rundštet odobrava na svoju odgovornost. Još istog dana Hitler je smenio Rundšteta i na njegovo mesto postavio feldmaršala Rajhenaua.
Ni talentovani Valter fon Rajhenau nije video drugi izlaz za nastalu situaciju i dozvolio je Klajstu da odstupi. Svega 24 sata nakon postavljanja na mesto glavnog komandanta amijske grupe „Jug“ i njega je Hitler razrešio dužnosti. Evald fon Klajst je tako pretrpeo svoj prvi poraz. Međutim to nije bio jedini poraz ni njegov, niti Nemačke.
U toku sovjetskog zimskog nastupanja 1941. - 1942. godine, Sovjeti su potisnuli Nemce skoro na svim frontovima, ali Vermaht se održavao uprkos što je temperatura mnogo puta padala do -45 stepeni celzijusa. U proleće 1942. tenkovske jedinice su ponovo bile spremne za nastupanje. Za vreme operacije „Frederikus II“, koja se završila još jednim obručem, Klajst je komandovao 1. oklopnom i 17. armijom (armijska grupa Klajst). Pri likvidaciji obruča u zarobljeništvo je palo 239.000 crvenoarmejaca, a takođe su izgubili i 1250 tenkova i 2026 topova.
Nakon operacije „Frederikus II“ i prve etape nastupanja ka Volgi, 1. oklopna armija je prebačena južno od Harkova, gde je ušla u sastav ponovo formirane grupe armija „A“ feldmaršala Lista. Prva oklopna armija je pokrivala levo krilo 17. armije, koja je drugi put zauzela Rostov. Grupa armija „B“ feldmaršala fon Vajksa (ranije grupa armije Jug) se ustremila ka Volgi prema Staljingradu (sada Caričin), a grupa armija „A“ ka Kavkazu i gradu Bakuu na Kaspijskom moru radi zauzimanja naftnih polja. Manštajnova 11. armija je prebačena na sever radi ovladavanja Lenjingradom (sada St. Peterburg). Na taj način, razbacujući svoju vojsku i postavljajući pred njih tri potpuno različita zadatka, Hitler nije ostavio dovoljno resursa da se ispuni bilo koji od njih. Tokom septembra 1942. godine grupa armija „A“ je zašla na Kavkaz.
Od 9. septembra 1942, godine, kada je Firer smenio Lista i preuzeo u svoje ruke komandovanje grupom armija „A“, on je ostao u štabu u Rastenbergu u Istočnoj Pruskoj, na razdaljini većoj od 2.000 kilometara od linije fronta. Tekućim problemima se bavio bivši načelnik Listovog štaba general-potpukovnik Hans fon Grajfenberg.
21. novembra 1942. godine Hitler se povukao sa mesta komandanta grupe armija „A“, koja je već nekoliko nedelja tapkala u mestu. Novi komandant je postao general-pukovnik Evald fon Klajst, koji je predao komandu 1. oklopne armije generalu Eberhartu fon Mekenzenu. U sastavu Klajstove grupe armija „A“ se pored 1. oklopne armije nalazila još jedna armija - 17. pod komandom general-pukovnika Riharda Roufa.
Klajst je još ranije preporučio Hitleru da ne postavlja na krila 6. armije, mađarske, italijanske i rumunske jedinice pri nastupanju ka Staljingradu, ali Firer nije želeo da prihvati ovaj savet. Sovjetska vojska je nanela udar po Rumunima na severu i jugu od Staljingrada 19. i 20. novembra, brzo probijajući odbranu i 22. novembra uhvatila u obruč celu 6. nemačku armiju general-pukovnika Fridriha Paulusa. Ta katastrofa stavila je Klajsta u vrlo opasan položaj, pošto se vojska Crvene armije nalazila jako blizu Rostovu i jedva da je bilo moguće da se išta učini kako crvenoarmejci ne bi povratili grad. Preko Rostova se cela armijska grupa „A“ spajala sa ostatkom nemačke vojske na Istočnom frontu. Uprkos tome Hitler nije dozvolio Klajstu da se povuče sve do 27. decembra.
Kako je general-pukovnik Kurt Cajtcler postao u to vreme načelnik generalštaba kopnene vojske, ubeđivao je Firera da dozvoli grupi armija „A“ da odstupi. Prednje jedinice Prve oklopne armije nalazile su se na reci Terek, skoro 700 kilometra daleko od Rostova. Dana, 20. januara Sovjeti su se približili Rostovu na razdaljinu od svega 30 kilometra, ali su ih zaustavile poslednje rezerve 4. oklopne armije iz Manštajnove grupe armija „Don“. Tokom naredne tri nedelje, Sovjeti su bezuspešno pokušavali da odseku put za odstupanje prve oklopne armije. Neke jedinice iz ove armije, uključujući i 40. oklopni korpus, morale su da odstupaju preko leda na Azovskom moru. Na kraju 6. februara, zaštitnica prve oklopne armije, 111. pešadijska divizija general-majora Reknagela uništila je most preko reke Don na jugu od Rostova, ispred nosa sovjetskih jedinica, koje su već poslale jedinice za razminiranje. Tako je prva oklopna armija uspela zahvaljujući upornoj odbrani Manštajnovih jedinica da izbegne opkoljavanje i najverovatnije potpuno uništenje.
Međutim pred Klajstom je sada stojao drugi problem: kako da zadrži Kuban koji je odvojen od Krima kerčenskim prolazom. Nakon povlačenja prve oklopne armije preko reke Don, u rasporedu komande grupe armija „A“ su ostale: 17. armija (pet pešadijskih i dve brdskolovačke divizije, rumunska konjička divizija, slovačka zaštitna divizija i nekoliko razjedinjenih konjičkih jedinica sastvljenih od kozaka i Nemcima lojalnog stanovništva Sovjetskog Saveza), komanda Krima (štab, 42. armijski korpus sa 1. i 4. rumunskom brdskolovačkom divizijom i 153. nemačka rezervna divizija) i delom grupe pri komandi (454. i 444. zaštitna divizija - svaka od njih je imala po dva puka pešadije ali bez artiljerije). U rezervi grupe armija „A“ ostala je samo jedna jedinica - 381. školska divizija, koja nije bila najpogodnija za službu u prvoj liniji fronta. Započevši od 10. januara 1943. godine, 17. armiji je naređeno da brani oslanjajuće punktove na istoku Kavkaza i da se udalji na severoistok gde je trebalo da oformi odbrambenu liniju za zaštitu Kubana. Nemci su bili izloženi stalnom pritisku od strane: 47, 56, 18, 39, 9, 58 i 44. sovjetske armije, ali su uspeli korišćenjem improvizovanih sredstava i gradnjom da postave zapadnu liniju odbrane za samo četri nedelje.
Crvena armija je pripremila još jedan pokušaj proboja zaštitne linije Nemaca i uništenja 17. nemačke armije, s tim što je morala da izvede manevar opkoljavanja i da se onda ukopa. U slučaju uspeha ulov bi bio 400.000 vojnika, 110.000 konja, 25.600 vozila (kamiona, automobila, tenkova, raznih oklopnih automobila i transportera) i 2.085 topova - što je više nego u okruženju kod Staljingrada (vidi: Staljingradska bitka). U protivnom slučaju Hitler bi zadržao mostobran sa koga bi tokom leta 1943. mogao da započne još jedno nastupanje u pravcu naftnih nalazišta. Staljin je protiv Klajsta poslao svu vojsku koju je mogao da sakupi, ali nije uspeo da spreči njegovo organizovano povlačenje, niti da probije Kubansku odbrambenu liniju. Zbog tog uspeha u odbrani Evalf fon Klajst je 1. februara 1943. unapređen u čin feldmaršala.
Uspehe, zbog kojih je Klajst nagrađen unapređenjem, on je dugovao tome što je ignorisao Hitlerove instrukcije za proganjanje naroda, koji su ranije živeli pod čizmom komunizma. Još u septembru 1942. godine Klajst je istakao: „To ogromno prostranstvo me muči. A te bezbrojne ljudske horde! Ako ih ne privučem na našu stranu, ima da poginem“. Upotrebljavajući nemalu opreznost, on je uzeo u svoj štab dvojicu bivših vojnih atašea nemačke ambasade u Moskvi: general-potpukovnika Oskara fon Nidermajera i general-majora Ernsta Kastringa, koji je rođen u Moskvi. Nidermajer koji je tokom 1935. godine prešao u mirovanje i do vraćanja u armiju je bio profesor geopolitike na Berlinskom univerzitetu, je formirao 162. diviziju i postao njen komandant. Ta jedinica se sastojala od muškaraca rodom iz Gruzije, Jermenije, Azerbejdžana, Kazahstana, Turkmenistana, Irana, Avganistana i drugih istočnih teritorija, koji su ulazili u redove nemačkih oružanih snaga, kako bi se borili protiv komunizma. Nidermajer se nije osećao nelagodno zbog kritika nacističke politike za istok, po kojoj su se negermanski narodi u Sovjetskom Savezu ubrajali u „poluljude“. On i Ernst Kestring su pružili veliku pomoć Klajstu svojim savetima kako da se postupa sa neslovenskim narodima na okupiranoj teritoriji.
Rezultat takvog ponašanja Klajsta je da se oko 850.000 ljudi podiglo na oružje za borbu protiv komunista. Među njima su bili Karačajci, Kabardinci, Oseti, Inguši, Azerbejdžanci, Kalmici, Uzbeki a najviše Kozaka. Skoro svi oni su se nalazili u rejonu Vermahta gde je dejstvovala Klajstova vojska. Hitler je kasnije (septembar 1944. godine) dozvolio da se ti ljudi prime na službu u ROA (Ruska oslobodilačka armija) pod komandom bivšeg sovjetskog generala Vlasova, ali u to vreme Nemačka je izgubila skoro sve okupirane teritorije u Sovjetskom Savezu. Klajstu je međutim odobreno da koristi strance u pomoćnim jedinicama i kozačkim pukovima.
Gaulajter Erih Koh - Rajhskomesar Ukrajine i Fric Zaukel, ovlašćeni za radne rezerve, odgovorni za dostavu u Nemačku robovske radne snage, protestovali su protiv humane politike Klajsta, koja je otišla toliko daleko da je naredio potčinjenima da se pridržavaju tog, da „dobrovoljna“ radna ruka sa okupirane teritorije treba istinski da bude dobrovoljna. Protest Koha i Zaukela se razbio o ledeno hladnom pruskom konjaniku. Klajst je takođe govorio u štabu oficirima SS-a i policije, kategorično ih opominjići da neće da trpi nikakve esesovske ispade na teritorijama zauzetim od strane njegovih vojnika.
Humana Klajstova politika je imala uspeha i izazvala mirno odobravanje čak i Jozefa Gebelsa, nacističkog ministra za propagandu.
Sovjeti su načinili nekoliko pokušaja proboja Kubanske odbrambene linije, a u noći 3. na 4. februar su izvršili pomorski desant kod Novorosijska.
U to vreme Klajst je neprestano zahtevao evakuaciju Kubana, ali Hitler je odugovlači, plašeći se nepoželjnih efekata, koje takav potez može da izazove u Rumuniji i neutralnoj Turskoj. Na kraju 3. septembra on je odobrio Klajstu da započne evakuaciju. Ta zapovest je stigla u trenutku kada je opstanak mostobrana postao krajnje kritičan. Sovjetska vojska se približila Pereskopskom zemljouzu na severu Krimskog poluostrva. Kad bi se taj izlaz sa Krima našao zatvoren pre završetka evakuacije grupe armija „A“, Klajstova vojska bi se našla u klopci. Manštajn, čija je grupa armija „Jug“ pokrivala maršutu za odstupanje, je jasno dao do znanja da neće moći dugo da izdrži pritisak Crvene armije.
Kubanski mostobran je ipak ispunio zadatak. U toku većeg dela leta 1943. godine on je zadržavao na sebe sedam sovjetskih armija sa blizu 50 divizija, koje su mogle da budu iskorišćene efikasnije na drugim delovima nemačko-sovjetskog fronta. Međutim septembra je postalo jasno da Nemci ne mogu više da izvedu novo nastupanje ka Kavkazu i Staljin je povukao deo svojih divizija sa tog dela fronta. Sa odugovlačenjem evakuacije više se nije čekalo. Za 34 dana, Klajst i vice-admiral Šajrlen su prebacili preko Kerčenskog moreuza na Krim 227.484 nemačka i rumunska vojnika, 72.899 konja, 28.484 vojna lica iz pomoćnih jedinica popunjenih od lokalnog stanovništva, 21.230 motornih vozila (automobila, kamiona, tenkova i dr.), 27.741 transportnu konjsku zapregu i 1815 topova. Evakuacija je završena 9. oktobra 1943. godine. Sovjetska vojska je izvršila silovit pritisak, ali je pretrpela velike gubitke i nije uspela da probije nemačku odbranu. Štaviše 17. armija je uspela da evakuiše sve svoje rezerve hrane i pokvarenu tehniku. Naređeno je da bude ostavljena samo stočna hrana za konje. Skoro sve evakuisane jedinice su poslate za popunu ponovo formirane 6. armije general-pukovnika Karla Holida, koja je štitila severni prilaz Pereskopskom zemljouzu. Nakon završetak evakuacije Kubana, Hitler je potčinio tu armiju Klajstu.
U poslednjoj kampanji između Klajsta i Hitlera su se sve češće javljale nesuglasice. Klajst je aktivno branio stav prema povlačenju sa Krima odmah nakon završene evakuacije Kubana. On je izdao naređenje za evakuaciju poluostrva 26. oktobra 1943. godine, ali Hitler je ovo naređenje stavio van snage još istog dana. Nakon što je sovjetska vojska 1. novembra stigla do Pereskopskog zemljouza i opkolila 17. armiju na Krimu, Klajst je nastavio da zagovara evakuaciju, ali sada morem.
U nekoliko slučajeva Klajst je predlagao hitno povlačenje sa kojim se Hitler nije slagao, dok god daljem povlačenju očigledno ne zapreti katastrofa. Zbog toga je nemačka vojska pretrpela ogromne gubitke koji su mogli da budu izbegnuti. Na kraju je Klajst potisnut na Južni Bug, gde nije mogao da održi odbranu sa svojim silno proređenim divizijama, i zato se u tajnosti dogovorio sa generalom Holidom i generalom Otom Velerom, komandantom 8. armije, zaostale na južnom krilu grupe armije „Jug“ oko obezbeđenja hitnog odstupanja ka Dnjestru.
26. marta 1944. godine Klajst je saopštio generalu Caltcleru da je pruzeo u svoj raspored 8. armiju iz grupe armija „Jug“ i izdao naređenje za njeno povlačenje ka Dnjestu, nezavisno od toga da li će Viša komanda to da dozvoli ili ne. Cajtcler mu je predlio da se sretne sa Hitlerom. Feldmaršal je odgovorio da će to da uradi sledećeg dana, tek kada se uveri da je sve spremno za povlačenje. „Neko treba da stavi glavu na panj“ rekao je Klajst načelniku štaba.
Postavljen pred svršen čin, Hitler je 27. marta prihvatio odstupanje 6. i 8. armije, pod uslovom da Klajst održi mostobran od Tiraspola do Odese, glavnog pristaništa preko kojeg je slato snabdevanje Krimskoj grupaciji. Sledećeg dana pešadijske kolone dve armije su se povukle od Južnog Buga na zapad, progonjene od strane 8. gardijske i 46. armije.
Javilo se mišljenje da je upravo taj slučaj koštao Evalda fon Klajsta položaja. Sasvim verovatno je to bila poslednja kap, kako za njega samog tako i za Manštajna. Hitler je želeo da smeni Manštajna još u prvoj polovini 1943. godini. Klajst je izazivao ljutnju Firera svojim upornim pozivima na evakuaciju Krima; odnosom prema „poluljudima“; svojim savetom iz novembra 1943. godine da se postavi prvi general-„kvartirmajster“ Vermahta za rukovodioca operacijama na Istočnom frontu; promonarhističkim pogledima i rizikom da preuzme nešto na svoju ruku ako mu Hitler ne da dozvolu da odstupi sa Južnog Buga.
Tokom jula 1943. godine Adolf Hitler je govorio za dvojicu feldmaršala „Ne mogu da se uzdam ni u Klajsta, niti u Manštajna. Pametni su, no nisu nacionalsocijalisti“.
30. marta 1944. godine, lični „Kondor“ (Foke Vulf FV 200) Firera se prizemljio na Klajstovom aerodromu u Tiraspolu, da pokupi glavnokomandujućeg grupe armija „A“. Nakon toga odleće ka Lavovu po Manštajna. Uveče istog dana Adolf Hitler im je uručio po jedan Viteški krst sa Hrastovim lišćem i mačevima, i oslobodio ih dužnosti. Rekao im je da odobrava sve realne činjenice koje su oni izneli, ali dani specijalista za taktiku na Istočnom frontu su završeni. Sada su mu bili potrebni komandanti pretežno sposobni da zaustave vojsku u povlačenju i da se suprotstave do poslednjeg čoveka.
Klajst je iskoristio taj poslednjei susret sa Hitlerom da bi ga posavetovao da sklopi mir sa Staljinom. Firer ga je uverio da nema potrebe za tako nešto, jer je sovjetska armija već skoro istrošila svoju snagu.
Kada je Hitler objavio nameru da penzioniše Klajsta i Manštajna, ostavku je podneo i general-pukovnik Kurt Cajtcler. Hitler je odbio da je primi, ali načelnik generalštaba (bivši načelnik štaba oklopne grupe Klajst), je očigledno vršio uticaj i zato su vojskovođe prošle tako korektno.
Grupa armija „A“ je dobila naziv „Južna Ukrajina“, a njen novi glavnokomandujući je postao Ferdinand Šerner. Klajst je ostao u ostavci i tokom 1944, godine je uhapšen od strane Gestapoa u vezi sa atentatom na Hitlera od 20. jula 1944, pošto se pokazalo da je u njemu učestvovao jedan od njegovih bratanaca. Klajst je znao za postojanje pokreta otpora među oficirima, ali nije obavestio vlasti, prema tome bio je kriv iako nije aktivno učestvovao u neuspelom antentatu. Nacisti nisu želeli želeli da predaju „narodnom sudu“ tako uvaženog feldmaršala nakon smrti feldmaršala Viclebena, i zato je Klajst oslobođen.
Ako se ne računa ta kratka epizoda, Evald fon Klajst je živeo u tihoj samoći u Vajdebruku od aprila 1944. do početka 1945. godine, kada su Sovjeti prodrli u Šlesiju. Feldmaršal se prebacio u Miterfelsu, malo selo u Donjoj Bavarskoj, a njegov stariji sin, kapetan Vermahta, je uništio porodično imanje, da ne padne u ruke Sovjetima.
Dalje informacije o sudbini Klajsta se odlikuju protivrečnostima. Po jednima, njega su u Jugoslaviji zarobili Britanci. Po drugima, na kraju 1945. godine se predao Amerikancima. Istoričar K. R. Dejvis je razgovarao sa članovima Klajstove porodice i govorio da su Klajsta zadržali članovi patrole iz 26. američke pešadijske divizije 25. aprila 1945. godine. Međutim nije ni važno kako je zarobljen, već činjenica da je u narednih devet godina prošao trnovit put kroz dvadeset sedam različitih zatvora. Tokom 1946. godine predat je Jugoslaviji, gde mu je suđeno za vojne prestupe i osuđen je na 15 godina zatvora. Dve i po godine kasnije, predat je Sovjetskom Savezu, gde je optužen za vođenje subverzivne delatnosti (huškanje neslovenskih naroda protiv komunizma) u Sovjetskom Savezu. U sovjetskom zarobljeništvu je ostao do kraja života. Tokom marta 1954, godine, bivši komandant oklopne armije je prebačen u vladimirski zatvor na skoro dvesta kilometra od Moskve, gde su držani nemački generali. Tamo su mu Sovjeti dozvolili da piše porodici, i on se prvi put za osam i po godina javio porodici.
Feldmaršal Evald fon Klajst je umro oko 13. novembra 1954. godine u Vladimiru. Jedini je od Hitlerovih feldmaršala koji je umro kao vojni zatvorenik. Njegov stariji sin, Evald, je oslobođen 1956. godine nakon desetogodišnje robije po sibirskim logorima. Umro je 1976. godine. Njegova supruga je umrla u Zapadnoj Nemačkoj 1958. godine, a mlađi Klajstov sin je umro 1973. godine. Tokom 1979. godine u Zapadnoj Nemačkoj je živelo osam unuka i unuke feldmaršala, koji nikad nisu videli svog dedu, sahranjenog u bezimenoj grobnici negde u Sovjetskom Savezu.
