Divac? Paspalj? Babić? Ma kakvi, skoro četiri decenije pre njih Srbi su se vrzmali u i oko NBA lige. Postoje dve verzije odgovora na pitanje ko je prvi srpski košarkaš koji je draftovan za NBA. Po jednoj, to je Ljubiša Stefanović, u Americi zvani Lu, koga je 1985. Sijetl izabrao kao 97. pika na draftu. Medjutim, postoji i druga verzija ove priče, a njen glavni akter je Zdravko Govedarica, zvani Bato. On je davne 1951. izabran na draftu kao 24. pik od strane Sirakjuz Nešenelsa, danas Filadelfije 76.

Razlika izmedju Stefanovića i Govedarice je u državi u kojoj su rodjeni. Ljubiša Stefanović je Srbin iz Aleksinca, koji se 1970. sa roditeljima preselio u okolinu Čikaga. A Bato Govedarica je rodjen upravo u Čikagu, ali njegovi otac i majka su se iz Avtovca, sela u Hercegovini u blizini Gacka, odselili u Ameriku pre Prvog svetskog rata. Obojica su Srbi, i preteča su možda najpoznatijeg Srbina koji je ikad zaigrao u NBA ligi – Pita Maravića, zvanog Pistol Pit.

Zdravko Govedarica rodjen je 1928. kao najmladje od petoro dece iz braka Todora i Ane Govedarica. Kao dečak ostao je bez oca, što ga je strahovito pogodilo. Lečio se igrajući do besvesti košarku. Bio je talentovan, i još u srednjoj školi primetili su ga skauti Univerziteta De Pol. U to vreme, posle Drugog svetskog rata, taj univerzitet bio je jedan od najboljih u celoj Americi, bili su prvaci NCAA lige 1945. pod vodjstvom legendarnog Džordža Majkana.

Govedarici je ponudjena stipendija, i on se 1947. upisao na De Pol. U drugoj godini studija postao je stalni član startne petorke, kao plejmejker. Prosečno je ubacivao 8.5 poena, na trećoj godini 11,5 a na četvrtoj 14. Treba napomenuti da su to bile izvanredne cifre za vreme u kome nije bilo vremenskog ograničenja napada u košarci.

Bato je 1951. izabran u idealni tim NCAA lige, a iste godine na draftu su ga izabrali već pomenuti Sirakjuz Nešenelsi. Medjutim, umesto u NBA ligi Govedarica je završio u – ratu u Koreji. Bio je mobilisan, i pune dve godine proveo je u uniformi, ratujući. Vratio se i sezonu 1953-54 odigrao je za Sirakjuz, ali bio je daleko od onog svog univerzitetskog nivoa. Odigrao je 23 utakmice, i prosečno postizao 3,3 poena, uz jednu asistenciju.

Digao je ruke od košarke, posvetio se golfu i radu u Srpskoj nacionalnoj zajednici Jedinstvo iz Čikaga. Primljen je 1974. u Kuću slavnih Univerziteta De Pol, a 2006. je izabran za jednog od 50 najboljih košarkaša koji su ikada rodjeni u Čikagu. Iste godine je umro.

Punih 42 godine posle Govedarice u Aleksincu, nadomak Niša, rodio se Ljubiša Stefanović. I on se kao dete, sa ocem i majkom, preselio uSAD, u Kraun Point, mesto blizu Čikaga, gde je igrao košarku. I njega su zapazili skauti, i to sa Univerziteta Ilinoj Stejt, i ponudili mu stipendiju. Prihvatio je, i nije pogrešio. Njegov fakultet je tri godine zaredom bio na NCAA završnom turniru, a “martovsko ludilo” 1985. lansiralo ga je na NBA draft. Izabrali su ga Sijetl Supersoniksi kao 97. pik.

Ljubiša, zvani Lu, proveo je leto te godine u kampu Supersoniksa, ali njegov agent Herb Rudoj (kasnije je zastupao Tonija Kukoča) nije uspeo da mu izdejstvuje ugovor. Ostalo je da nastavi karijeru u Evropi, a jedna od ponuda bila je ona iz Beograda, od Crvene zvezde…

Stefanović se ovako priseća tog vremena:

– Ako se ne varam, na mojoj prvoj godini fakulteta, crveno-beli koje je trenirao Ranko Žeravica, boravili su na turneji u SAD. Kako mi je kasnije sam Ranko rekao, jedne večeri je gledao meč Ilinoj Stejta i zapazio moju igru. Raspitao se odakle sam. Kasnije mi je poslao pismo sa željom da se sledećeg leta upoznamo. Odigrali smo 1982. čak i utakmicu sa Zvezdom, posle koje me je pozvao na pripreme univerzitetske selekcije tadašnje SFRJ. Došao sam na leto 1983. u Jugoslaviju. Bio sam prvi, kako smo tada to zvali, Jugosloven koji nije imao nijedan dan treninga, niti utakmicu u našoj ligi, a da se našao u reprezentaciji. Sećam se, u toj generaciji je bio Dražen Petrović…

Ipak, nije mu bilo sudjeno da odmah zaigra u crveno-belom dresu. Dobio je ponudu od jednog španskog drugoligaša, ali je Žeravica nekako saznao da je on u toj zemlji, i pozvao ga da dodje u Beograd. I potpisao je za klub sa Malog Kalemegdana.

– Prvi deo sezone mi je trebalo da se naviknem na sve, upoznam, uklopim u tim, a drugi deo je bio dobar. Sećam se, izgubili smo od Cibone u polufinalu plej-ofa – priča Stefanović.

Imao je ponudu da produži ugovor, ali i poziv Bože Maljkovića da predje u Jugoplastiku. Izabrao je najpre Francusku, zatim Švajcarsku i Italiju. Tu je iznenada završio karijeru i posvetio se biznisu.

– Te tri sezone su bile dovoljne da uvidim da nisam na pravom košarkaškom putu. Seo sam i rekao sebi: OK, pokušao si, dao sve od sebe, ne ide, vreme je da doneseš odluku. I doneo sam. Prihvatio sam ponudu Forda u kome radim i danas i izuzetno sam zadovoljan poslovnom karijerom.

A u porodici Stefanović ima jedan košarkaš bolji od Ljubiše. Prema njegovim rečima, to je sin Saša, rodjen u Americi ali već je zaigrao za reprezentaciju Srbije U20.

Eto, to je priča o Srbima na NBA draftu, pa procenite sami koji je od njih bio prvi.

Photo: Twitter