Antiratne i mirovne ideje u istoriji Srbije i antiratni pokreti do 2000. godine

Ovaj ogled ne predstavlja monografski popis ljudi i dogaðaja koji su u proteklom veku obeležili antiratne i mirovne ideje koje su rezultirale antiratnim pokretima u Srbiji do 2000. godine. Za ovakav istoriografski poduhvat potrebno je mnogo više autora, vremena i prostora pa bi brojne èinjenice hronološki i tematski mogle da se sistematizuju i publikuju u više tomova. Namera ovog ogleda je da se u kraæem pregledu izdvoje bitne teme moguæih istraživanja ove problematike. Oblast koja ovim radom nije posebno obuhvaæena, a koja se može prepoznati u pojedinim poglavljima, jeste istraživanje socijalno psiholoških fenomena, oblika kolektivne svesti, uzroka i uslova za nastanak mitološke svesti o nacionalnoj istoriji kao osnove za negovanje vojnièkih vrednosti i njihov primat u odnosu na sve druge vrednosti u društvu. Patrijarhalni model odnosa u zajednici, od porodice do države, autoritarna struktura liènosti, nasilnost kao kulturni obrazac u korelaciji sa nivoom obrazovanja, ekonomskog razvitka i društvenog bogatstva, odnos i otvorenost (zatvorenost) prema drugaèijim modelima i kulturama, sigurno da pružaju mnoge moguænosti istraživanja koje bi dalo korisne rezultate.
Polazeæi od državnih simbola koji predstavljaju vrednosne poruke, tema militarizma i pojava otpora militarizmu posmatra se u istorijskom kontekstu Srbije XIX i XX veka kroz ulogu crkve i države u istorijskim dogaðajimasa poèetka prošlog veka od nade u demokratske reformedo »Crne ruke«,i prvihpojava organizovanog antimilitarizma. Istorijski kontekst Evrope izmeðu dva svetska rata, u kojem je došlo do obnove militarizma i patriotizma,ne samo kao pojave fašizma nego i kao reakcije odbrane od fašizma, doprineo je ostvarivanju kontinuiteta vojnièkog patriotizma posle Drugog svetskog rata kroz negovanje kulta JNA kao»garanta mira«. Zahvaljujuæi procesima mirovnih pokreta u svetu sredinom XX veka, i liberalno-demokratskih procesa u Srbiji, u novonastalim ratnim okolnostima raspada SFRJ od ideja i inicijativa nastao je èitav front graðanskog pokreta mirovne Srbije koji je odigrao znaèajnu ulogu otpora militarizmu koji je kulminirao 1999–2000. godine. Od pokušaja društvenih promena 2000. godine prošla je èitava decenija, a u srpskom društvu je militarizam opet na sceni. Gde smo danas u odnosu na poruke simbola i vrednosti s kraja XIX veka koje služe kao orijentiri za moguæu sudbinu države i naroda u buduænosti, pitanje je koje se nameæe. U potrazi za nadom obnova istorijskog seæanja ne samo na pregalaštvo i žrtvu pojedinaca i društvenih grupa, nego i na one modele društvene svesti i organizovanja koji nisu imali u Srbiji istorijsku šansu da se politièki ostvare, predstavlja osnov za oèuvanje kontinuiteta postojanja mirovnih, antimilitaristièkih ideja i pokreta.

Rat ili mir. Maslinova grana u golubovom kljunu ili maèevi u kandžama dvoglavog orla simboli su koji definišu proklamovane vrednosne orijentacije naroda i države. Opredeljivanje izmeðu ovako suprotstavljenih simbola pruža odgovor na mnoga pitanja o uzrocima i posledicama, o karakteru istorijskih dogaðaja. Ovakve dileme aktuelizovane su prilikom konaènog gašenja Jugoslavije i u njenom minimalnom obliku državne zajednice Srbije i Crne Gore, kad je Crna Gora proglasila nezavisnost, a Srbija ostala sama. Prilikom odreðivanja bar privremenih simbola države Srbije prevladao je stav o državnom kontinuitetu, to jest o opravdanosti povratka onih državnih simbola koje je Srbija imala do osnivanja Kraljevine SHS. Tako su se simboli Kraljevine Srbije, dvoglavi beli orao dinastije Nemanjiæa i kruna, našli na grbu i zastavi Republike Srbije. Bez promišljanja o prirodi tog »kontinuiteta«, o sadržaju vizija vladajuæe elite s poèetka XX veka o istorijskim rezultatima takve vizije u izgradnji države i društva izmeðu dva svetska rata, o uticaju te vizije na graðanski rat u toku Drugog svetskog rata, o obnovi tih vizija i njihovom uticaju na krvavi rasplet i raspad Jugoslavije u ratovima devedesetih, ti simboli su, bez obzira na istorijsko iskustvo na poèetku XXI veka, ponovo postavljeni s obrazloženjem o kontinuitetu. Kontinuitetu èega? Kontinuiteta militarizma, osvajaèkih apetita srpske srednjovekovne vlastele, a potom srpske buržoazije pod parolom ujedinjenja srpskog naroda, kontinuiteta »Crne ruke«. Kontinuiteta sukoba s Evropom, iako je Austrougarsku monarhiju zamenila nemerljivo veæa i snažnija Evropska unija.
Osnovno pitanje koje se nameæe jeste da li su u Srbiji zaista ovakve vizije bile jedine ili bar toliko opšteprihvaæene da drugaèiji pogledi na državu i društvo nisu ni postojali ili nisu bili vredni pomena. Da li je moguæe da jedan narod bude baš toliko opsednut mitom o sebi, svojoj važnosti i svojoj moæi, da sve što skoro dva veka èini èesto èini na svoju štetu, a da u njemu nije bilo bar pokušaja, glasa razuma graðana koji su mislili i delovali drugaèije?
U potrazi za odgovorima na ova pitanja za mene je najveæi podsticaj bio u sluèajnom otkriæu nacrta za grb i zastavu Kneževine Srbije, koji je uz Sretenjski ustav 1835. godine dao njegov pisac Dimitrije Davidoviæ. Ovaj grb, bez oznake monarhije (krune), na podlozi trikolorne zastave Francuske revolucije, sa maslinovom i hrastovom granom, svojim jezikom simbola znaèio je nagoveštaj moguænosti prekida sa srednjovekovnim imperijalnim ambicijama dinastije Nemanjiæa koje simbolizuje preuzeti vizantijski dvoglavi orao i pokušaj zasnivanja nove države na tekovinama tadašnjeg modernog evropskog društva.
Potencijali jednog naroda i države ne nalaze se samo u njegovim rudnim bogatstvima, žitnim poljima ili hidropotencijalu. Oni se nalaze pre svega u pojedincu, u èoveku, graðaninu, koji dela u korist zajednice. U liènosti koja u sebi nosi snagu motiva i želje da se kroz lièni rast i razvoj ostvari u životu i svetu. Snaga jedne države i jednog naroda ne leži u jakoj policiji, vojsci i državnom aparatu. Ona se krije pre svega u snažnim liènostima graðana koji predstavljaju autoritet ne po zvanju i statusu nego po znanju i sposobnostima.
Upravo u razmišljanjima u ovim relacijama može se tražiti veza sa simbolikom druge grane Davidoviæevog grba, hrastove grane.
Simbolika hrasta je drevna i ona simbolizuje snagu, zaštitu, otpornost, èvrstinu, istinu, èoveka i ljudsko telo. Uglavnom se povezuje sa božanstvima groma i samim gromom, kao i nebeskim božanstvima i božanstvima plodnosti i stoga može predstavljati i vatru i munje. U hrišæanskoj simbolici, hrast je simbol Isusa kao snage u vremenima teškoæa i nemira. On predstavlja postojanost u veri i vrlinama.
U osnovi Davidoviæevog grba, na poèetku grane, može se prepoznati i žir koji ima posebno metaforièko znaèenje. Žir, zametak hrasta koji, buduæi angiosperma, sadrži sve ono što èini hrast, u svom jezgru sabira zgusnuto znanje i potencijale drveta.
Kako se dogaða da u uslovima zemlje Srbije toliki žirovi ne uspevaju da ostvare ono što u sebi nose, kako to da trule prekriveni lišæem, da služe kao hrana svinjama, a da vrlo teško i retko uspevaju da ostvare svoju misiju i postanu novo veliko i jako drvo koje raða nove plodove?
Dimitrije Davidoviæ je bez obzira na sve okolnosti u kojima je stvarao ostvario samo deo svojih moguænosti, a njegov rast i razvoj bili su onemoguæeni na vrhuncu, upravo kad je trebalo da postane snažno drvo koje æe davati plodove. I to je u njegovom vremenu i okolnostima predstavljalo uspeh, u poreðenju sa mnogima, kojima nema ni imena ni broja, koji nisu imali ni minimum uslova da prepoznaju svoje pozvanje i da ga ostvare, ni delimièno.
Pojam civilnog društva upravo sadrži vrednosti koje se zasnivaju na ukljuèivanju što veæeg broja pojedinaca – samosvesnih, odgovornih graðana u javne poslove kroz razne oblike društvenog aktivizma. Uloga države kao represivnog organizovanja društvenog života redukuje se na aktivitet graðana koji imaju slobodu, moguænost da umesto pasivnog objekta politièke volje postanu subjekti politièkog života za dobrobit cele zajednice. Bavljenje politikom u ovom smislu nije veština prisvajanja vlasti i njeno sprovoðenje u cilju ostvarenja interesa partikularnih društvenih grupa ili ideja koje su proklamovane kao zajednièke. Civilno društvo je tekovina demokratskih procesa u drugoj polovini XX veka, procesa koji su se odvijali u ekonomski najrazvijenijim društvima, društvima sa visokim nivoom razvijenosti obrazovanja, zaposlenosti, nezavisnosti institucija, zasnovanih na poštovanju i primeni zakona. Nasuprot ovakvom konceptu civilnog društva kao oblik organizovanja društva i funkcionisanja države u uslovima nerazvijene demokratije i u sredinama ekonomske nerazvijenosti i razlika preovlaðuju odnosi u kojima je pojedinac – graðanin pasivni objekt politièke volje društvenih grupa u vidu politièkih partija i centara

moæi iz krugova ekonomskog uticaja, crkve i vojske. Vizija Srbije u dalekoj buduænosti, ne samo kao državne zajednice na odreðenoj teritoriji, nego i Srbije u balkanskom i evropskom okruženju u kojem, u drugim državama, žive pripadnici srpskog naroda, u osnovi je pitanje vrednosti na kojima Srbija, posle državne pauze od 85 godina, danas treba da poèiva. Pitanje je da li je opstanak moguæ u opciji ostvarenja ciljeva definisanih kroz teorije krvi i tla koje se ne mogu realizovati bez rata, ili je opstanak moguæ kroz razvoj, ekonomsku i kulturnu emancipaciju, regionalnu i evropsku integraciju. Ova dilema postavljena je pred srpsku elitu na samom poèetku postojanja, ustanovljenjem Praviteljstvujušèeg sovjeta 1805. godine, a prvi odgovor na nju bilo je neproèitano Slovo o slobodi Teodora Filipoviæa (1876–1807), alias Božidara
		Zimbabve

Grujoviæa, prvog sekretara Sovjeta. Ustanovljenje Zakona po razumu i pravdi, zakona koji je »gospodar i sudija u vilajetu« kome služe i vladar i sveštenstvo i vojska, jeste uslov slobode i mira u državi. Ustanovljavanje Zakona u ovom smislu jeste pokušaj postavljanja kamena temeljca za buduæe društvo, takvog koji æe društvo zaštititi od svih vrsta subjektivnog, interesnog odluèivanja. Ipak, ovaj i drugi pokušaji na samom poèetku ustanovljenja nove države nisu uspeli da se nametnu i preovladaju. Lièna volja, grabežljivi interesi pojedinaca, nasilje vlasti, zaodenuti i kamuflirani proklamovanim interesima nacije, država i crkva bili su preovlaðujuæi elementi politike u srpskoj istoriji XIX i XX veka. I pored brojnih primera liènog napora i žrtava mnogih iskrenih rodoljuba na prosveæenju naroda, i unapreðenju privrednog razvoja i društvenog života tokom savremene srpske istorije, od Bože Grujoviæa, Dositeja Obradoviæa, Dimitrija Davidoviæa i mnogih drugih do današnjih dana, može se reæi da je u srpskom društvu, i danas, bez obzira na deklarativne izjave aktuelnih politièara o spremnosti i želji za miran ulazak u Evropsku uniju, i dalje vladajuæa ideja o nacionalnoj i državnoj velièini i dominantnoj (liderskoj) ulozi na Balkanu, koja se zasniva na vojnoj moæi i koja se samo tako može i realizovati pod simbolima dinastije Nemanjiæa i krune Karaðorðeviæa.

Suoèavajuæi se sa temom o antiratnoj istoriji Srbije prve pomisli su mi bile obeshrabrujuæe. Tokom cela dva veka, i XIX i XX veka, dominanta istorijska preokupacija srpske države, inteligencije i naroda bila je usmerena ka jednom cilju – osvajanju teritorija koje su bile pod upravom susednih velikih carevina, naseljenih pripadnicima srpskog naroda, pod firmom »nacionalnog osloboðenja«. Pre svega, teritorija juga Srbije i Kosova, a kao ciljevi postavljeni su granice nacionalne teritorije koje bi sa maticom ujedinile srpski narod koji je živeo na prostorima Bosne i Hercegovine, kao i težnje za oslobaðanjem od austrougarske vladavine u Vojvodini i Sremu.
Romantièarske ideje koje su u evropskom kontekstu znaèile oslobaðanje i samoosvešæivanje naroda od svih oblika feudalnog ropstva, koje su imale emancipatorski karakter i prosvetiteljsku ulogu, u srpskom sluèaju velikog istorijskog zaostatka dobile su u vrednosnom smislu drugaèiji karakter – u stvaranju romantièarskih nacionalnih mitova okrenutih ka prošlosti. Velièanje prošlosti bilo je obeleženo slavljenjem velikih stradanja i poraza ili mitologizacijom i idealizacijom prošlosti koja nije imala stvarno istorijsko pokriæe.
Tokom celog XIX veka Srbija je praktièno bila u ratu. Otvorenom ili prikrivenom, sa spoljnim neprijateljima ili u bunama naroda protiv vlasti. Od ustanièkih borbi 1804–1817, narodnih buna protiv Miloševe samovolje, buna u Bosni i južnim pokrajinama, Hercegovaèkog ustanka 1875, srpsko-bugarskog rata, balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, ratova 1991–1995. do, konaèno, bombardovanja 1999. godine, u sistemu vrednosti patriotizam, borba za osloboðenje, borba za teritorije, borba za ujedinjenje, borba protiv okupacije, borba za nadmoæ, voðenje ratova, ratne žrtve i junaštva, ratni mitovi, odreðivali su i davali karakter vrednosti koje su vladale u svim oblicima društvenog života.
Izmeðu ratova, na teritorijama pod turskom upravom, ali i u Srbiji, bez prestanka su voðeni mali ratovi, organizovana hajduèija i bune, pa je naèin rešavanja problema u društvu viðen samo kroz nasilnu snagu oružja i junaštva. Ove vrednosti su presudno davale karakter obrazovanju, kulturi, umetnosti, religiji, nauci, privredi, ekonomiji, društvenoj strukturi. Kult vojske, ratnika, negovanje ovih vrednosti kao tradicionalnih i duboko integrisanih u nacionalnom biæu, odreðivali su i srpsku politièku ideologiju, bez obzira na razlièite politièke sisteme u protekla dva veka.
Ideje prosvetiteljstva, mirnog razvoja društva jaèanjem ekonomije, obrazovanje naroda, »u korak s ostalim evropskim narodima«, ideje koje su zasnovane na vrednostima rada, saradnje, u srpskom društvu su se uvek nalazile u drugom planu. Umesto otvaranja, pre svega prema prosperitetu industrijskog i društvenog razvoja susedne Austrougarske, vrednosti koje su sa te strane dolazile procenjivane su kao »strane« i opasne po srpski narodni duh, a odnos prema srpskom narodu u susednoj monarhiji doživljavan je kao okupatorski, pa je prema njoj razvijan i neprijateljski stav. Društvene snage u vladajuæoj eliti (dvor, intelektualci) koji su težili otvaranju i evropskoj integraciji bili su u stalnom sukobu sa narodnjaèkim i patriotskim snagama koje su se pre svega nalazile u tradicionalnim institucijama crkve i vojske.
Stvaranje graðanskog društva u Srbiji poèelo je intenzivno u drugoj polovini XIX veka, a kao formalni poèetak može se uzeti godina osnivanja Beogradske èitaonice, 1845. godine. Usledilo je osnivanje Beogradskog pevaèkog društva (1853) i znaèajne Graðanske kasine (1869). Uz osnivanje institucije Narodnog pozorišta (1868) bio je to poèetak osnivanja brojnih udruženja graðana svih vrsta, strukovnih, esnafskih, umetnièkih, kulturnih, edukativno-zabavnih, humanitarnih i raznih drugih. Osnivanjem politièkih stranaka 1881. godine stvoreni su uslovi za razvijanje civilnog društva, u kojem izmeðu državne vlasti i graðanstva postoji aktivan regulativni društveni život. Regulativni u smislu zahteva graðana prema državi, u kojem ne postoje graðani zbog države, nego država zbog graðana. Ipak, u uslovima ekonomske i svake druge zaostalosti, u društvu u kojem je u strukturi zanimanja najveæa zastupljenost javnih državnih službenika, tanak je bio društveni sloj graðana nezavisnih od države, koji bi bili u stanju da se sa zahtevima civilnog društva suprotstave državi i interesima vojne elite. U èinjenici da su vodeæe interese širenja malog i nerazvijenog srpskog tržišta zastupale banke pod uticajem najveæih politièkih partija mogu se tražiti i odgovori na pitanja o dubljim razlozima za osvajaèke vojne težnje formalizovane u nacionalnom programu.

Najznaèajniju ulogu u militantnom konstituisanju nacionalnih politièkih snaga odigrala je u drugoj polovini XIX veka Narodna radikalna stranka Nikole Pašiæa. U njenoj politici su stvoreni, utemeljeni i razraðeni svi glavni èinioci srpskog odnosa prema spoljnoj politici na Balkanu, kao i prema unutrašnjoj politici, koji æe formirati militaristièki sistem vrednosti. Radikalno, »iz korena« rešavanje društvenih pitanja nema vremena za demokratske procedure i razvodnjavanje u javnoj diskusiji i odluèivanju. Ono podrazumeva upravo disciplinovano, vojno organizovanje i sprovoðenje u život onoga što je neko, ko je sebi za to dao pravo, zamislio. Štaviše, može se izneti teza da je kontinuitet ideje društvenog radikalizma ostvaren do današnjih dana, menjajuæi ideološke forme, i partije, i preko komunistièke partije, pa do današnjih partija, kako na vlasti, tako i opozicije. Nacionalni program koji su utemeljili radikali definisao je nacionalni interes pre svega kao ujedinjenje teritorija na kojima je živeo srpski narod, od juga, Stare Srbije, Kosova, do Bosne i Hercegovine. Nosioci ovog programa, sa devizom »Ujedinjenje ili smrt« bili su ujedinjeni, pre svega Srpska pravoslavna crkva i vojska. Tako je formiran militaristièki nacionalni blok koji je imao svoje zaleðe u intelektualnoj eliti, romantièarski nadahnjivanoj kosovskim mitom. Organizacija oficira koja je izvela ubistvo kralja Aleksandra Obrenoviæa realizovala je taj nacionalni militaristièki projekat poèetkom XX veka u komitskim i èetnièkim akcijama izvan granica Srbije, u balkanskim ratovima, vojnim akcijama na Kosovu i organizaciji atentata na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda.
Srpska pravoslavna crkva se tokom vremena udaljila od Hristovih evanðeoskih poruka mira i zadržala je samo hrišæansku formu, ikonografiju. Osnovna hrišæanska naèela mira meðu ljudima i meðu narodima, nadnacionalni karakter hrišæanstva, potisnuta su u drugi plan, a suština upražnjavanja vere okrenula se od intime pojedinca i njegovog odnosa prema bogu ka kolektivitetu nacije i borbi za nacionalno osloboðenje. Crkva je isticanjem nacionalnog svetitelja Save i stvaranjem njegovog kulta želela da ostvari ne samo mobilizaciju naroda nego kontinuitet državne ideje monarhije Nemanjiæa. Simbol ove dinastije, dvoglavi orao preuzet od Vizantije, izražavao je u politici Nemanjiæa imperijalnu ambiciju preuzimanja Vizantijskog carstva. U jednom trenutku, za vreme cara Dušana, ostvarenje tog plana je i bilo na domaku. Kasnije kroz istoriju, u mitologiji pokosovskog ciklusa, izgubljeno carstvo i njegova obnova postali su ideja vodilja, bolje reæi opsesija crkvenih ideologa, a kasnije i intelektualne i vojne elite. Crkva se pretvorila u društveno-politièku organizaciju koja je sa državom (i vojskom) bila na istom zadatku.
Tokom XIX veka glasovi protiv rata bili su izuzetno retki, pojedinaèni, neèujni, tako da je danas teško rekonstruisati ih i u tragovima. Oni su bili društveno potpuno neprihvatljivi, a njihovo ispoljavanje rizièno. Ipak, o postojanju antiratne svesti svedoèe posredno tragovi u umetnosti ali više u obliku socijalne kritike vlasti (»Sve æe to narod pozlatiti«) nego jasnog antiratnog programa.

Nezadovoljstvo stanjem u državi bilo je povod za Majski prevrat 29. maja 1903. godine i ubistvo kralja Aleksandra Obrenoviæa i njegove supruge Drage Mašin. Razni motivi su postojali za ovaj èin koji je izvela zaverenièka grupa oficira. Podsetimo se da su mu prethodile dve uzbudljive decenije politièkog života u kojima su se dogodili uvoðenje politièkih partija (1881), proglašenje kraljevine, neuspešna ratna avantura sa Bugarskom (1885), smena na tronu, i spoljnopolitièki zaokret prema Austriji. Dakle, u krajnjoj liniji, odustajanje od ratnih opcija i orijentacija prema miroljubivim, privrednim i trgovaèkim metodama u spoljnoj politici. Za ovo razmatranje je od znaèaja èinjenica da su na lovorikama dogaðaja iz 1903. godine, koji je proglašen za revoluciju, punu politièku afirmaciju ostvarili upravo vojni krugovi, a da je politièka moæ graðanskih èinilaca ovog prevrata ostala u drugom planu.
Pokušaj grupe intelektualaca, Jovana Žujoviæa, Jovana Skerliæa i Bože Markoviæa, da se odmah po prevratu postavi pitanje oblika vladavine, kada je u Dnevnom listu otvoreno pitanje republike, intervencijom oficira i zaplenom tiraža u zaèetku je osujeæen.
Vojni puè, kojem je dat legitimitet u Narodnoj skupštini, sa blagoslovom patrijarha, i posle kojeg je u celoj državi došlo do talasa svih oblika nasilja, s druge strane, izazvao je otpor

kako u delu liberalne politièke i intelektualne elite, tako i u delovima same vojske. Pokušaj kontrazavere u Nišu, u leto 1903. godine, èija je namera bila odstranjivanje zaverenika iz vojske, brzo je ugušen hapšenjima. Prvooptuženi kapetan Milan Novakoviæ je po izlasku iz zatvora u oktobru 1905. godine bio i organizator osnivanja Društva za zakonito rešenje zaverenièkog pitanja, koje je brojalo preko 700 èlanova, a èiji je glavni teoretièar bio profesor prava na Beogradskom univerzitetu dr Živojin Periæ. Periæ je u nizu rasprava koje je objavio i iznosio kao poslanik sa skupštinske govornice zahtevao izvoðenje atentatora na sud, a zahvaljujuæi izuzetnom meðunarodnom ugledu koji je uživao nije bio progonjen. Ovo graðansko udruženje može se smatrati za prvu civilnu organizaciju i preteèu savremenih nevladinih organizacija koje se zalažu za zaštitu
		Kopenhagen, Danska 2009.

zakonitosti i ogranièenje vladavine instrumenata državne sile, vojske i policije.
Sudbina zaboravljenog kapetana Milana Novakoviæa bila je takva da je posle višegodišnje borbe sa vlastima, zajedno sa još jednim zatvorenikom istog prezimena, ubijen 1907. godine u zatvoru Glavnjaèa. O Milanu Novakoviæu je, povodom rasprave o njegovom ubistvu, u Narodnoj skupštini reèeno da je bio »èovek koji je mogao beskrajno da veruje u jednu stvar, da samo u nju veruje i da sam vojuje za nju ako je potrebno protivu celoga sveta. Njemu se u tom pogledu nije moglo pristupiti ni razlozima ni pretnjama ni obeæanjima, nijednim od onih naèina koje je vlada imala na raspoloženju da utiša koliko-toliko svoje politièke protivnike« (Vojislav Marinkoviæ, poslanik). Delovanje opozicione štampe koja je osuðivala prevrat (Opozicija, Veèernje novosti, Narodni list, Za Otadžbinu, Srpska zastava, Beogradske novosti, Beogradske novine) bilo je onemoguæavano raznim pritiscima, od upada oficira u prostorije redakcija do premlaæivanja vlasnika listova i usvajanja novog Zakona o štampi kojim bi se vojska zaštitila svake kritike.
U vrlo kratkom vremenu posle Majskog prevrata razvoj kapitalistièke privrede bio je u velikoj ekspanziji, o èemu govore podaci o poveæanju broja radnika sa 4.066 u 1903. godini na 100.000 u 1908. godini. Pobeda militaristièke nacionalne ideologije našla je idealan spoj sa potrebom nove srpske buržoazije za širenjem tržišta i otvoren prelazak na politiku ratnih planova i širenja teritorija pod izgovorom nacionalnog osloboðenja Srba koji su živeli izvan Srbije, pre svega u Turskoj. Ova ideologija je i formalno ozvanièena pod nazivom organizacije Ujedinjenje ili smrt, kada je osnovana 9. maja 1911. godine. Time su ostvarena predviðanja u ocenama Majskog prevrata koja je iznela Berta Sutner, pacifistkinja iz Austrije i dobitnica Nobelove nagrade za mir (1905). Berta Sutner je osudila »pobedonosne soldaèine koji postaju apsolutni gospodari situacije, koji biraju jednoga kralja pošto su drugoga ubili, koji ognjem i maèem uvode režim koji je njima po volji« i nagovestila dalji razvoj dogaðaja. »Vojnièki duh imaæe tako jak uticaj u zemlji, da æe Srbija vrlo lako biti uvuèena u ratne i osvajaèke avanture, i mi æemo može biti videti da æe ideje o Velikoj Srbiji prouzrokovati meðu balkanskim narodima takav ustanak, koji æe velike sile teškom mukom moæi da uguše od straha da ne izazovu svetski rat.«

Prvi jasan antiratni politièki program u Srbiji, ispoljen u delovanju neke organizacije, bio je program Socijaldemokratske partije osnovane 1903. godine. U periodu svog kratkog delovanja, do kraja 1915. godine, u vreme aneksione krize, balkanskih ratova i neposredno pred poèetak Prvog svetskog rata, ova partija je iznosila antiratni program zasnovan na ideji klasne revolucije i ujedinjavanja naroda Balkana u konfederaciju. Socijaldemokratska partija Srbije ušla je u evropsku istoriju kao jedina koja je pred sam rat glasala u srpskom parlamentu protiv ratnih kredita, protiv ratnog budžeta. Iako je Srpska socijaldemokratska partija bila republikanskog opredeljenja, pokušala je da sebi pripiše inspiraciju za prevrat zahvaljujuæi martovskim sindikalnim demonstracijama; ona nije imala veze sa vojnim i monarhistièkim planovima, ali je u novim okolnostima videla povoljne okolnosti za svoj rad. Politika socijaldemokrata èiji je program zasnovan na Erfurtskom programu Nemaèke socijaldemokratske stranke zasnivala se na klasnoj borbi proletarijata i buržoazije i u principu je bila protiv osvajaèkih ratova koje je buržoazija vodila za osvajanje jeftinih izvora sirovina i proširivanje svojih tržišta. Zbog toga su ratove koje je Srbija s ostalim balkanskim državama vodila za oslobaðanje od Turske socijaldemokrate videle kao osvajaèke i okupatorske jer, kako je govorio Dimitrije Tucoviæ, »Ako bi se Maæedonija prisajedinila Bugarskoj, onda bi na svakog jednog Bugarina, koji je bio osloboðen, dolazilo po jedan ili više zarobljenih Srba, Grka, Rumuna, Turaka itd. Ako bi se stara Srbija pridružila Srbiji, onda bi opet na jednoga slobodnoga Srbina dolazilo po dva porobljena Arnautina, Turèina itd. Mi hoæemo slobodu svoga naroda ne uništavajuæi slobodu drugih«. Kada je u junu 1912. godine vlada tražila dva miliona vanrednog vojnog kredita, Narodna skupština joj je odobrila èak 21 milion, a predsednik Vlade, kako to navodi Dragiša Lapèeviæ, dr Milovan Ð. Milovanoviæ svoj govor koji je »ledio krv u žilama« završio je uzvikom »Ili æe se srpski narod ujediniti ili æe ceo Balkan predstavljati samo jedno veliko groblje!«
Osim antiratne politike levice suprotstavljene militarizmu radikala, znaèajan je pacifistièki stav uglednog profesora univerziteta, doktora pravnih nauka meðunarodne reputacije, narodnog poslanika Napredne stranke, dr Živojina Periæa. Sa pozicija liberalno-konzervativne graðanske desnice, Živojin Periæ je imao veoma bliske stavove o odnosima na Balkanu sa socijaldemokratama. U vreme aneksione krize, 1909. godine, Periæ se na prvom kongresu održanom u Rimu, na kojem se raspravljalo o ideji Evropske federacije, zalagao za federaciju Srbije i Austrougarske! I to tako što bi se Austrougarska reformisala, dala državnu samostalnost narodima u njenom sastavu i konstituisala se kao konfederacija. Iako lojalan èlan Napredne stranke, njega, za razliku od partije kojoj je pripadao, nije zahvatila nacionalna euforija posle aneksije Bosne i Hercegovine, pa je svoje dosledne proevropske i antimilitaristièke stavove iznosio u listu Nedeljni pregled, koji je u svom vremenu bio pojava sasvim van glavnog politièkog toka.

Dogaðaji posle Prvog svetskog rata, ne samo u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji nego pre svega u Evropi, nisu bili pogodno vreme za pacifizam i antiratne ideje. Fašizam i nacionalsocijalizam su svojim agresivnim, osvajaèkim, ratnim planovima za vladavinu Evropom stvorili Narodni antifašistièki front koji je u ime mira i antimilitarizma uzeo oružje u ruke i organizovao antifašistièki otpor. Pre svega u vreme graðanskog rata u Španiji, a onda, tokom Drugog svetskog rata, u vidu pokreta otpora na okupiranim teritorijama. U samoj novonastaloj Kraljevini SHS – potom Jugoslaviji, pobeda srpske vojske u ratu i njena oslobodilaèka misija predstavljale su osnov za puni razmah ideja kosovskog mita i negovanje vidovdanskog kulta. Zloupotreba stradanja vojske i naroda tokom Prvog svetskog rata, kada je Srbija izgubila skoro treæinu stanovništva, ogledala se u jaèanju hegemonizma vladajuæe monarhije, suspenziji parlamentarne demokratije, velièanju srpskog nacionalizma koji je imao odgovarajuæu nacionalistièku reakciju kod drugih naroda u sastavu nove države. Ideje nacionalistièkog ludila u Treæem rajhu Adolfa Hitlera našle su svoj odraz i podršku u Srbiji tridesetih godina. Ideje o višoj rasi, posezanje za istorijskim mitovima, tumaèenje hrišæanstva kao nacionalne religije, totalitarni vojno-policijski režim, postali su uzor u raznim aspektima kod domaæih nacionalnih ideologa, od Nikolaja Velimiroviæa do Dimitrija Ljotiæa.
Jugoslovenska ratna situacija koja je osim borbe za osloboðenje bila i graðanski rat, umnogome je specifièna i zato æe njen antifašistièki karakter tokom rata bitno usloviti njene buduæe transformacije u socijalistièkoj Jugoslaviji. Antifašistièki, antimilitaristièki borbeni pokret komunistièkih intelektualaca transformisao se u društvo koje je borbu ratnika, »narodnih heroja« promovisalo u jednu od najvažnijih vrednosti. Oslonac u tome bio je nasleðen sistem vrednosti patrijarhalnog društva, kolektivna nacionalna svest i ratnièka tradicija. Vekovi siromaštva i poluratnog stanja, naèin života u èitavim oblastima Vojne krajine, stvarali su ratnièki mentalitet koji je slavio silu i junake, ali isto tako i mentalitet »hleba bez motike«. Umesto vrednih ratara koji zavise od svog svakodnevnog mukotrpnog rada, granièari sa stalnom platom i privilegijama, autoritetom oružja i vojnog položaja stvarali su mentalitet samouverenosti i bahatosti. Seljak koji šest dana radi u polju a sedmog dana ide u crkvu da se pomoli bogu, da se ponizi pred autoritetom božjeg zakona, nije bio vrednost za ugledanje u epskoj velièini i samoubeðenosti naših ljudi, koji se zarad liène koristi nisu povinovali ni zemaljskim zakonima. Kako reèe Joakim Vujiæ opisujuæi teškoæe u svom pionirskom pozorišnom radu sa Srbijancima, »Srbi su slabi radenici... jerbo su junaci«.
Posebnu otežavajuæu okolnost tokom Drugog svetskog rata na prostorima Jugoslavije predstavljalo je nasleðe verskih podela i mržnje koje je dovelo do meðunacionalnih sukoba svih protiv svih, sa teškim zloèinima èetnika protiv muslimana u istoènoj Bosni i Sandžaku, zloèinima muslimana u okviru ustaške vojske poèinjenih u Hercegovini i genocidom nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i ustaškom logoru Jasenovac. To je èesto bio i najjaèi razlog prikljuèivanja Narodnooslobodilaèkom pokretu, što se kasnije pokazalo i kao generator nove mržnje i nepoverenja unutar obnovljene jugoslovenske državne zajednice.
Mit o junaštvu ustanika sa poèetka XIX veka održavao se u kontinuitetu do solunaca i partizana iz NOB u Drugom svetskom ratu. Možda se može reæi da je taj vladajuæi mentalitet doživeo svoj vrhunac upravo posle Drugog svetskog rata kad su slava partizanskog ratovanja i pobede na strani saveznika protiv fašizma postale same po sebi ideologija. Znaèaj Jugoslovenske narodne armije, njeni kapaciteti, jedne od najveæih vojnih sila u svetu, uèešæe u nacionalnom budžetu, vojno orijentisana privreda, status pripadnika JNA sa svim moguæim socijalnim privilegijama, govore o društvu za koje se može govoriti da je u znaèajnom delu bilo upravo militaristièko.

O kakvim se privilegijama radi bilo bi potrebno napraviti opsežno istraživanje koje bi èinjenicama dokazalo sve ono što se još uvek zna i pamti, ali ukoliko ne bude na ovaj naèin dokazano lako može preæi ne samo u zaborav nego postati usmeno predanje koje je moguæe poricati. Koje su to privilegije? Zaposleni u JNA, pre svega, imali su plate znatno veæe od plata zaposlenih u svim ostalim delatnostima. Plate su bile redovne i njihov rast je usklaðivan sa porastom troškova života. Zaposleni u JNA, kako aktivna vojna lica, tako i graðanska lica na službi u JNA, veæ posle tri godine radnog staža ostvarivali su pravo na stan. Po pravilima u JNA, strogo se poštovalo da velièina stana po kvadraturi i broju soba odgovara broju èlanova porodice. Posle penzionisanja, vojna lica su imala pravo da biraju gde æe da žive pa ih je u odabranom gradu èekao stan. Posle deset godina službe u JNA, u sluèaju napuštanja posla, mogli su da zadrže stanarsko pravo. JNA je raspolagala brojnim odmaralištima na planinama i na jadranskoj obali koja su bila namenjena pripadnicima i službenicima i njihovim porodicama. O trošku države, vojni ratni i mirnodopski invalidi imali su prava na besplatna leèilišta. Gazdovanje stambenim fondom i organizacija zdravstvene zaštite bili su izdvojeni od civilnih službi. Postojali su posebni magacini za snabdevanje namirnicama po povoljnim cenama. U svakom gradu koji je imao kasarnu postojali su vojni domovi kulture sa paralelnim sadržajima raznovrsnih kulturnih aktivnosti (biblioteke, likovne izložbe, koncerti...). Vojska je raspolagala i brojnim vojno-rekreacionim centrima sa sportskim terenima i turistièkim objektima...
Troškovi vojske bili su enormni. Osim izdržavanja milionske stajaæe vojske, velika izdvajanja su bila za nauèno-tehnološka istraživanja koja su u mnogim oblastima bila na vrhunskom svetskom nivou. Vojna industrija je proizvodila stotine aviona i tenkova i ostale opreme. A samo jedan nalet aviona je cenom potrošenog avionskog goriva prevazilazio višemeseène troškove nekog civilnog doma kulture sa više zaposlenih. Danas samo jedna protivavionska raketa ruske proizvodnje, koja je u upotrebi Vojske Srbije, košta 100.000 evra. Vojska je bila investitor izgradnje èitavih stambenih blokova, veliki broj vojnih lica uèesnika rata otišao je u penziju sa èetrdeset godina života i decenijama primao penzije. Svi ovde nabrojani vidovi povlašæenosti i privilegovanog položaja JNA ukazuju na postojanje èitave društvene kaste koja je imala i svoju ideologiju kojom je takav status i opravdavala.
Iako je na planu meðunarodne politike Jugoslavija gradila politiku nesvrstane politike, »miroljubive koegzistencije«, istovremeno je razvijana vojna industrija a SFRJ je bila jedan od velikih svetskih liferanata naoružanja. Iako se državna politika deklarativno izjašnjavala protiv rata, razvijena je èitava ideologija partizanske ratne epopeje u književnosti i filmu, na kojoj su vaspitavane generacije mladih. »Negovanje tradicija NOB« bilo je institucionalizovano kao sastavni deo aktivnosti omladinske organizacije u vidu organizacije raznoraznih »partizanskih marševa«, proslava datuma znaèajnih bitaka, okupljanje oko spomenika, davanje imena narodnih heroja ustanovama i školama itd. Jugoslavija, koja je balansirala na granici »gvozdene zavese«, izmeðu dva vojna pakta, NATO i Varšavskog, gradila je svoju privredu na vojnoj industriji, ogroman deo nacionalnog dohotka odlazio je na izgradnju vojnih objekata, naoružanje i veliku stajaæu vojsku.
Na drugoj strani, i pored takve ideološke indoktrinacije, formirao se jedan paralelni svet mladih koji je bio deo procesa u svetu, podstaknut antiratnim pokretima pre svega u Evropi i Severnoj Americi, ali, isto tako, i pokretima u zemljama treæeg sveta koji su se borili za oslobaðanje od kolonijalne uprave. U jugoslovenskim uslovima to su bile intelektualne oaze pri fakultetima humanistièkih nauka, ustanovama kulture, pozorištima, pri kulturnim centrima, studentskim kulturnim centrima, udruženjima umetnika, oko alternativnih grupa mladih vezanih za umetnost i muziku. Formirana je jedna vrsta kulturnog geta, u beogradskim uslovima »kruga dvojke« u kojem je stvorena elitna, avangardna generacija pre svega umetnika, èiji dometi su bili zaista svetski. Liberalna humanistièka inteligencija u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina je nasuprot rigidnim ideološkim partijskim i vojnim snagama u režimu stvarala sliku otvorene i, u odnosu na ostale zemlje socijalistièkog bloka, slobodne zemlje.

Posle katastrofe Drugog svetskog rata, upotrebe atomske bombe, zatim Korejskog rata i stvaranja dva velika vojna bloka, Atlantskog saveza i Varšavskog pakta, opasnosti ponovne kataklizme svetskog ratnog sukoba sa moguæom upotrebom atomskog naoružanja pokrenule su proteste, mirovne pokrete i antiratno raspoloženje u najširim slojevima graðanstva, ali najviše kod omladine. Pedesete godine obeležava razvijanje antinuklearnih mirovnih pokreta u Engleskoj. Unija mirovnog zaveta, osnovana 1949, osnovala je Komisiju za nenasilje koja je 1952. godine organizovala »Operaciju Gandi« protestom sedenja na ulici ispred Ministarstva odbrane. Iako su metode ovakvog otpora bile potpuno neefikasne, posle nekoliko godina (1957) osnovan je Komitet za neposrednu akciju radi borbe protiv atomskog oružja, koji je mobilisao više desetina hiljada ljudi za protestne povorke londonskim ulicama. Ovaj komitet je u saradnji sa Kampanjom za nuklearno razoružanje, koju je vodio filozof Bertrand Rasel, osnovao Komitet 100, koji je okupljao 100 uglednih liènosti u organizovanju i podršci antiratnim akcijama. U šezdesetim godinama težište antiratnih aktivnosti premešteno je u Sjedinjene Amerièke Države i one su prerasle u globalni otpor prema ratu u Vijetnamu.
Poseban, važan èinilac ovog pokreta na zapadu nije bio, kako se to na istoku oèekivalo po ideološkoj matrici, »svesna radnièka klasa«, nego su to bili pokreti mladih inspirisani kako strahotama Drugog svetskog rata, tako i bitnièkom poezijom i muzikom. Istraživanje nastanka ovih pokreta zahteva posebno razmatranje, ali može se u glavnim crtama predložiti moguæa geneza. Džez muzika kao autentièan kulturni proizvod amerièkih robova, crnaca, nastala na tradicijama afroritmova, dakle muzike izgubljenog zavièaja, i duhovne, crkvene pesme kao izraz težnje za oslobaðanjem, zajedno sa muzièkom tradicijom irske sirotinje koja je odbijala regrutaciju u graðanskom ratu (1861–1864) uticala je na mnoge druge društvene i kulturne pokrete s poèetka XX veka. Posle tragiènih iskustava dva

svetska rata, u periodu ekonomskog prosperiteta pedesetih, pojava rokenrola postaæe glavni supkulturni oblik izražavanja mladih. Rat koji su SAD vodile u Vijetnamu izazvao je antiratne pokrete u celom zapadnom svetu, a najizrazitiji je bio hipi pokret nastao u drugoj polovini šezdesetih. Eho tih zbivanja, sa prvim poèecima oslobaðanja kroz muziku, zahvatio je i jugoslovenske prostore. Pojavom brojnih pop i rokenrol grupa (VIS – vokalno instrumentalni sastavi), gitarijadama u hali Beogradskog sajma, nagovešten je èitav jedan talas mladih ljudi koji su bili deo svetskih liberalnih tokova. Jedna od prvih institucionalnih manifestacija antiratnog raspoloženja mlade generacije bila je i postavka kultne predstave – mjuzikla »Kosa« (Rado/Ragni) koji je 1969. u Ateljeu 212 režirala Mira Trailoviæ. Iako je
		Heiligendamm, Nemaèka 2007.

predstava preseljena iz amerièke društvene i politièke stvarnosti, cepanje vojnih knjižica imalo je i u našoj sredini poseban odjek, koji se odrazio i u reakcijama mnogih organa Saveza komunista, pa je predstava skinuta sa repertoara 1973. godine. Naravno, nije sluèajno da se sve to dogaða posle studentskih demonstracija 1968. godine, a da se završava posle poznatog obraèuna sa liberalnim snagama u Savezu komunista Hrvatske i Srbije (1972).
Dakle, u isto vreme, u jednom uskom društvenom krugu srednje i više klase, razvijaju se antiratne ideje, kao deo svetskog mirovnog pokreta, ideje o društvenim reformama, ideje prosvetiteljske i libertetske, dok su s druge strane društvo i politièki sistem oslonjeni neposredno na Jugoslovensku narodnu armiju kao »garanta« ratnièkih tekovina NOB, na radikalni boljševièki koncept stalne revolucionarne vladavine, na populizam i demagogiju.

Za razliku od stanovnika u svim drugim krajevima Jugoslavije, u Srbiji je postojao i poseban odnos prema vojsci i prema vojniku. Ljubav prema vojsci, vojnom pozivu, obaveza »služenja vojnog roka«, bili su ugraðeni u sistem vrednosti kao jedna od najvažnijih. Uz svadbe, na drugom mestu bio je »ispraæaj u vojsku« koji je okupljao stotine zvanica, a ponekad je prireðivan i zajedno sa svadbom. Mladiæ koji nije služio vojsku smatrao se nesposobnim i to je umanjivalo njegov ugled i šanse za sklapanje braka. Elementi vojne uniforme – kapa, šajkaèa i èojane »briè« pantalone postali su sastavni deo folkora, civilnog odevanja. Vojna truba je zamenila mnoge starinske, èalgijaške instrumente i nametnula se kao srpski muzièki brend. Na drugoj strani, u Sloveniji, služenje vojske je doživljavano kao teška i nametnuta obaveza, a meðu regrutima koji su imali teške psihièke traume, pa i sluèajeve samoubistva, najviše je bilo mladiæa iz Slovenije. Na primer, u jednoj crkvi u Sloveniji obièaj je bio da povratnici sa služenja vojnog roka u JNA ostavljaju trake sa napisima zahvalnosti Bogorodici što im je pomogla da podnesu služenje vojske ili što su dobili oslobaðanje.
Raspadom jugoslovenskog društva krajem osamdesetih godina dogodilo se i rušenje mnogih proklamovanih vrednosti socijalistièkog društva, pa je izlaz potražen u obnovi tradicionalizma u okviru nacionalnih projekata. Kada je Srbija u pitanju, vraæanje tradiciji znaèilo je obnovu ne samo religije nego prihvatanje srpske pravoslavne crkve kao vrednosno najjaèe institucije oko koje se okuplja narod u kriznim vremenima. Buduæi da je kao najznaèajnija uloga crkve prepoznata njena uloga u oèuvanju nacionalnog identiteta i borbe za nacionalno osloboðenje, na ovaj naèin ni ovog puta, prilikom povratka religiji, nisu prihvaæene niti prepoznate temeljne vrednosti hrišæanstva i poruke mira, nego su prepoznate poruke borbe protiv drugih. Tradicionalne vrednosti su, osim obnove narodnih obièaja, prepoznate u prošlosti, u istorijskim liènostima koje su vodile borbu za nacionalno oslobaðanje ili koje su predvodile vojsku u prošlim ratovima. Junaci kosovskog mita Miloš Obiliæ i Knez Lazar, nepomirljivi ustanik i vožd Karaðorðe, hajduci, vojvode, generali, od Kosovske bitke do »kralja ujedinitelja«, »Marš na Drinu« »Garda kralja Petra« postali su ikone nove nacionalne identifikacije Srba u pripremi krvavog raspleta i raspada Jugoslavije. Liènosti iz srpske istorije XIX veka koje su bile nosioci prosvetiteljstva, pomenimo samo Dositeja Obradoviæa i Dimitrija Davidoviæa, nisu bile po ukusu savremenih kreatora obnove nacionalnih vrednosti. Na primer, ispred nacionalne prosvetiteljske institucije, Narodne biblioteke Srbije na Vraèarskom platou, 1984. godine postavljen je bronzani spomenik voždu Karaðorðu sa jataganom u rukama i pogledom prema zapadu. Ime Karaðorða dobijaju mnoge ustanove, škole, sportski objekti. U poslednji èas je promenjena odluka da jedna srednja škola u Zemunu koja se nalazila par stotina metara od kuæe u kojoj je roðen Dimitrije Davidoviæ, u godini 200 godišnjice njegovog roðenja dobije Karaðorðevo ime.
Da sve dobije i apsurdnu dimenziju, kada je graðanski rat zapoèeo 1991. godine, nekadašnja partizanska, internacionalna Jugoslovenska narodna armija sa svojim brojnim oficirima i generalima u »odbranu srpstva« staje pod istu zastavu s obeležjima Kraljevske vojske u otadžbini, sa èetnièkim kokardama i crnim zastavama pod parolom »Smrt ili ujedinjenje«. Sveštenici SPC blagosiljali su pripadnike specijalnih jedinica koje su se proèule po ratnim zloèinima, a potonji vladika Filaret, jedan od najostrašæenijih ratnih huškaèa, èak se i javno fotografisao sa mitraljezom.
Ove ideje dobile su svoju materijalizaciju u ratovima u kojima je trebalo da se dokažu poruke koje je prihvatio i proglasio Slobodan Miloševiæ: »Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo« i » Sve što je Srbija gubila u miru, dobijala je u ratu« i sl.

Period neposredno pred rat i posle Dejtonskog sporazuma protekao je u institucionalizaciji èitavog jednog društvenog sektora nevladinih organizacija èiji je zajednièki imenitelj bio civilno društvo. Civilno društvo je u Srbiji s mukom opstajalo, padalo i pridizalo se tokom raznih perioda koji su obeležili XX vek. Uglavnom su ga èinili istaknuti pojedinci, nezavisni intelektualci okupljeni oko neformalnih grupa, liberalne štampe i èasopisa. Krajem osamdesetih sve više su postajali prisutni glasovi graðanskog samooslobaðanja, »Protiv stihije straha, mržnje i nasilja«, kako to stoji u zaglavlju lista Republika koji je u svojoj èetvrtoj seriji, sa saradnicima, obnovio Nebojša Popov (1989).
Antiratne i mirovne pokrete u Srbiji osnovao je tek sam rat na svom poèetku. Njima su prethodile graðanske inicijative grupa koje svoje delovanje zasnivaju na principima politike mira. Iako su antiratne ideje bile u manjini, okupljene oko reformskih, jugoslovenski orijentisanih snaga (UJDI), i intelektualnih krugova, njihove akcije u javnosti delovale su inspirativno i one èine osnovnu bazu iz koje se u drugoj fazi, poèetkom rata, formira pokret sa mirovnim grupama i organizacijama.
Same organizacije su nastajale spontano, kao reakcija na prve žrtve i stradanja. Studentske demonstracije na Terazijama 1992, èuveni kamion sa rok muzièarima koji je vozio centrom Beograda i sa kojeg su upuæivane muzièke pogrde ratnièkim strastima izgledali su kao izolovani hepening naspram bacanja cveæa na tenkove koji su išli prema Vukovaru. Spontani, individualni èinovi usledili su ne samo u gradovima nego i na samim ratištima. Primer je napuštanje bojišta u istoènoj Slavoniji, kad su se rezervisti iz Gornjeg Milanovca i Èaèka vratili kuæama, kao i sluèajevi samoubistava rezervista koji su odbijali da uèestvuju u takvom ratu.* Od oktobra 1991. godine do proleæa 1992. godine u Srbiji je izbilo oko pedeset pobuna rezervista; raèuna se da je u njima uèestvovalo oko 55.000 rezervista.
Posebno mesto u istoriji antiratnih moralnih, liènih podviga, predstavlja sudbina generala JNA Vladimira Trifunoviæa, komandanta Varaždinskog korpusa, koji je odbio da uèestvuje u graðanskom ratu i koji je spasao više stotina života. Ovaj primer iz najnovije nacionalne istorije dokaz je da odbijanje uèestvovanja u ratu može da predstavlja hrabar, kako bi se to reklo, junaèki èin. O tome kako su mnogi iz kukavièluka pristali da uèestvuju u ratu, pa èak i poèinili zloèine, mogao bi da se napravi poseban ogled.
Organizacije i udruženja graðana koji su obeležili antiratne ideje i pokrete u Srbiji tokom samog rata, bili su, pre svega, Žene u crnom (oktobar 1991), Centar za antiratnu akciju CAA (decembar 1991), Beogradski krug (april 1992).Ova udruženja su brojnim javnim akcijama protesta protiv rata u Hrvatskoj i BiH odigrala i ulogu buðenja antiratne svesti i osnivanja, tokom devedesetih, i mnogih drugih nevladinih organizacija koje su u raznim oblicima pružale otpor politici rata. Veliki broj mladih ljudi iz Srbije, reè je o stotinama hiljada, manifestovao je svoj antiratni stav pre svega odbijanjem služenja vojnog roka i iseljavanjem iz zemlje. Antiratne poruke cepanja vojnih knjižica u jednoj pozorišnoj predstavi poèetkom sedamdesetih dobile su svoju istorijsku realizaciju na poèetku devedesetih.
Centar za antiratnu akciju je tokom 1991/1992. organizovao javne antiratne proteste u kojima su uèestvovale i druge nevladine organizacije, mnoštvo volontera i graðana. Najpoznatije antiratne manifestacije organizovane od strane CAA su: »Pregovori umesto rata«, Hod mira oko skupštine Jugoslavije, 25. jula 1991; od oktobra 1991. godine do januara 1992. godine, svake sedmice održavani su antiratni skupovi u pozorištu »Duško Radoviæ«, pod skupnim nazivom »Beogradski antiratni maraton«. Na tim skupovima govorili su novinari, filozofi, sociolozi, književnici, istorièari, glumci, arhitekte i predstavnici antiratnih grupa iz Ade, Sente, Temerina, Novog Sada, Zrenjanina, Panèeva i drugih gradova Srbije (»Prekinimo mržnju da prestane rat« – solidarnost graðana Beograda sa graðanima Dubrovnika, 5. oktobar 1991; »Sveæe za sve poginule u ratu«, decembar 1991). Civilni pokret otpora, nastao u prvim akcijama protiv rata, mesecima je svake veèeri organizovao paljenje sveæa za sve poginule u ratu, ispred zgrade Predsedništva Srbije, a pokrenuo je i peticiju protiv rata, u kojoj je skupljeno oko 70.000 potpisa graðana iz velikog broja gradova Srbije.
Na otvorenom prostoru, na ulicama i trgovima Beograda tokom 1992. godine organizovane su javne akcije u kojima je uèestvovalo ponekad i preko 50.000 graðana. U takve akcije spadaju pre svega »Mir u Bosni« – demonstracije protiv rata u Bosni, 10. april 1992; mirovni koncert »Ne raèunajte na nas« (22. aprila); »Crni flor«, povodom razaranja Sarajeva (31. maja); »Poslednje zvono« (14. juna) protiv politike režima; »Kleèanje kompozitora« (14. juna); »Žuta traka« (15. jula) protiv politike etnièkog èišæenja; mirovni protest u Hrtkovcima, leto 1992; »Put mira« (30. juna), kao deo »Studentskog protesta 92«, najmasovnijeg posleratnog protesta studenata. Pored toga, Helsinški parlament graðana, u saradnji sa domaæim i stranim mirovnim grupama, organizovao je dolazak brojnih mirovnih grupa iz Italije, Francuske i drugih zemalja Evrope. Kroz antiratne akcije nastajala su nova udruženja i institucije koje su trajno angažovane protiv rata, kao što su, pored Centra za antiratnu akciju, Beogradski krug, Autonomne ženske grupe, Fond za humanitarno pravo.

Znaèajan je doprinos organizacije Žene u crnom koja je u oktobru 1991. javno izrazila solidarnost sa pobunjenicima protiv rata, svim muškarcima koji odbijaju da idu na front, zahtevajuæi amnestiju za dezertere, kao i prekid nasilne mobilizacije. Od 1996. do 1999. godine ova organizacija izdaje èasopis za antimilitarizam i prigovor savesti Prigovor, a posle 1999. godine poèinje organizovaniji rad Mreže za prigovor savesti u okviru koje je održano više skupova. Po nekim procenama, oko 150.000 graðana, vojnih obveznika, napustilo je zemlju i otišlo u inostranstvo ne želeæi da uèestvuje u ratu, a procena je da se ukupan broj ratom uzrokovane emigracije kreæe i do 380.000 osoba.
Ceo politièki opozicioni pokret prema sistemu liène vlasti Slobodana Miloševiæa i njegove supruge M. Markoviæ i njihovih partija (SPS-JUL), meðutim, imao je, i pored zajednièkog neprijatelja, prikrivenu unutrašnju protivreènost. Dok su jedni tražili svrgavanje Miloševiæevog režima zbog nacionalistièkog, velikosrpskog koncepta koji je ratom želeo da reši pitanje raspada SFRJ, drugi su Miloševiæevo svrgavanje tražili zbog toga što je on bio loš »izvoðaè radova«, što je taj rat izgubio. U tom antimiloševiæevskom konsenzusu dakle, uz antiratne pokrete nevladinih organizacija, nezavisnih graðana, bili su i oni koji su antiratni stav imali samo kao korisno primirje, odmor, predah, obnovu i prikupljanje, sabiranje snaga za nove politièke i, ako treba, ratne kampanje koje bi radikalno rešavale nacionalna pitanja krvi i tla. To se ispoljilo veæ u stanju u kojem se Srbija našla posle vojne i policijske kampanje na Kosovu 1998, iza koje je usledilo NATO bombardovanje 1999. godine.
Najveæi talas antiratnog raspoloženja u Srbiji, koji je zahvatio, može se reæi, najšire slojeve graðanstva, dogodio se u toku i neposredno posle NATO bombardovanja, u prvoj polovini 1999. godine. Odmah posle te ratne kampanje izbili su spontani protesti graðana na ulicama Kruševca, Leskovca, Èaèka, Valjeva, Užica i drugih gradova, koji su jasno definisali antiratni stav i zahteve za društvenim promenama. Ovi pokreti su još u toku bombardovanja 1999. rezultirali osnivanjem Graðanskog parlamenta Srbije kojim je rukovodila Verica Baraæ. Doprinos ovih pokreta rušenju režima Slobodana Miloševiæa je nemerljiv i može se reæi da je on najviše doprineo i omoguæio svim politièkim strankama okupljenim u koaliciju DOS da dobiju veæinu na izborima u septembru 2000. godine, da rezultate tih izbora odbrane u oktobru, a da trijumfuju na izborima u decembru.