Ранко Јаковљевић

Трајанов мост код Кладова

Марко Улпије Трајан (Imp. Caesar Nerva Traianus Augustus, 98-117), инспирисан жељом спречавања претећег савеза Дачана и Парћана, али и чињења искорака у покушају досезања Александрових освајачких успеха, у два наврата водио је ратове против Децебалове Дакије. Владар који је 89. године понизио Римљане Домицијановог доба наметнувши им обавезу годишњих плаћања за уговорени мир, непристајање да његова краљевина постане још један драгуљ у римској царској дијадеми, платио је животом 106. године. За Трајанов успех у овом подухвату, чему је следила колонизација Дакије досељеницима из Мале Азије и знатна попуна државне благајне, од изузетног значаја било је повезивање две дунавске обале у чврст систем римских утврђења.

Као прави градитељски подвиг, замисао и рукотворина Аполодоруса Сиријског, 104. године изникао је у правцу север-југ, са скретањем осам степени према западу, Трајанов мост код Кладова, сачињен на 20 стубова и 1127 метара растојања од дачког до мезијског обалског потпорног стуба, од чега преко самог речног корита 1071 м. (1).

Служећи се техником измештања тока реке, каква је у раној историји градитељства забележена као достигнуће Талета из Милета, везано за ратове Грка и Персијанаца, Аполодорус је Трајанов ђердапски пут финализовао импозантном грађевином. Искористивши мали водостај, Римљани су западно од средишта данашњег Кладова прокопали канал којим је Дунав дислоциран из свог старог корита, упућујући његове воде кроз кључку равницу све до Мале Врбице, два километра низводно од места извођења радова (2). Измештањем тока Дунава може се објаснити и назив Pontes — „мостови“, у склопу приказа два моста на Трајановом стубу у Риму, те М. Гарашанин и М. Васић заступају мишљење да је да је други мост могао водити изнад рукавца Дунава којим је ток реке био скренут у моменту грађења Трајановог моста; у том случају други мост био би повезан са западном капијом утврђења-кастела на српској страни, а преброђивао би суву долину дунавског рукавца која је римским путем водила од данашњег Фетислама ка Малој Врбици (3). Међутим, Коста Јовановић почетком 20. века помиње да и код села Вајуга, петнаестак километара низводно од кастела Понтес има остатака моста који је водио преко Дунава, те би се и у том правцу могло разматрати питање два моста на овом дeлу велике реке, са чиме би могла бити у вези и очувана од мештана Рткова, села ситуираног између Костола и Вајуге, прича „из времена Латина“ о озиданим сводовима пута испод брда Гламеја (4). По нашем мишљењу најближа је разрешењу питања два моста хипотеза да је истом трасом преко Дунава био сачињен прелаз који се састојао од два моста, будући да је у средишњем делу постојало мало острво — околност која је знатно олакшала и убрзала послове око изградње. У прилог томе иде факат да се управо насеобина уз овај прелаз зове Понтес.

У односу на изградњу моста забележено је да су изведени радови фундирања побијањем у речно дно четвороугаоно распоређених дрвених стубова, како би потом били постављени носећи стубови, обложени глином; њихова унутрашњост испуњена је каменом везаним малтером, а споља су зазидани чувеном римском опеком, чије примерке и данас можемо наћи код села Костол, са физичким својствима каква је поседовала и пре готово два миленијума. Та опека има важну историјску вредност, јер је била предмет обележавања назива римских легија и кохорти, на основу чега је за неке њихове делове утврђено да су учествовали у изградњи објекта: IV Flavia, VII Claudia, V Macedonica, XIII Gemina, те кохорте I Cretum, II Hispanorum, III Brittonum, I Antiochensium. Крајем четвртог века неке од њих затичемо у Сингидунуму (IV Flavia), Виминацијуму (VII Claudia) и Егети — Брзој Паланци XIII Gemina.

Трајанова грађевина искоришћена је приликом коначног освајања Дакије 106. године, што је резултирало експлоатацијом огромног богатства тамошњих рудника племенитих метала. Стога не трба да чуди што су после срећно завршеног Дачког рата римске позоришне представе у славу победника трајале 123 дана, у аренама се борило 10.000 гладијатора и убијено је 11.000 дивљих животиња (5).

Трајанов лекар Критон оставио је сведочанство да се ради о чак пет милиона ливри злата — 1.625.000 килограма — и десет милиона ливри сребра — 3.270.000 килограма, које француски писац Каркопино сматра неумереним, редукујући дачко богатство, пренето преко Дунава, на 165.000 килограма злата и 331.000 килограма сребра (6). Истовремено је основана римска провинција Дакија која ће више од 160 година чинити потпору спречавања продора варвара са севера. Тај Трајанов успех, заједно са изграђеним дунавским прелазом и пловидбеним каналом, те системом утврђења граница царства, умногоме је допринео креирању сентенце „Felicitor Augusto, melor Traiano“ — „Буди срећнији од Августа и бољи од Трајана“, којом се долазећим царевима желео успех у владавини Римом.

Изузев грађевинама и фрагментима великог римског богатства у племенитим металима, који указују на основаност тезе о њиховој доминантној улози у продужењу живота царства, подручје Ђердапа обилује и налазима из римског доба са атрибуцијом посредних трагова једнога од преовлађујућих разлога опадања његове моћи. Оловне водоводне цеви, као средство снабдевања основном животном потребом, уз Трајанов мост и лимес стационираних елитних легија, у константној употреби, подобне су биле изазвати поступну, али сигурну, деструкцију људске психе услед систематског тровања овим тешким металом, што је њихову очекивану улогу у очувању римског стега чинило тешко остварљивом. О пресудном утицају војних јединица на избор и одржавање власти римских царева написано је десетине радова, а у последње време актуелизована је теза о утицају тровања оловом на живот Царства, почивајућа на чињеници да су виши друштвени слојеви у свакодневној употреби имали и посуђе обложено овим металом, чиме су се стицали услови за прогресију болести са озбиљним дегенеративним менталним последицама. У таквој причи дао би се наслутити одраз, по Дачанима, божије казне за Трајаново лукавство испољено при опсади Децебалове престонице Сармизегетузе. Пошто ни оружје и снага освајача, нити издајство дачких војвода нису били довољни да би престони град коначно пао, Трајан је прекинуо све доводе воде његовом становништву. Тиме се тумачи крајње реалистична сцена са Трајановог стуба у Риму, према којој браниоци Дакије међу собом деле последње капи воде. Од 11. августа 106, па следећих 165 година, Сармизегетуза остаје део система римских провинција.

Изградња прелаза на Дунаву, као капитално дело античке архитектуре, овековечена је на пригодном кованом новцу из 105. године и на Трајановој тријумфалној капији у Риму, где је приказана сцена Аполодорусове предаје Императору плана моста, касније измештена на Константинов славолук, док други приказ представља део саме грађевине.

Здање Трајановог моста није успело да дуго надживи своје творце. Већ за време Трајановог усвојеника Хадријана (117-138), упамћеног по реформама војске којима је омогућено се легије попуњавају становницима римских провинција, његова горња дрвена конструкција запаљена је у циљу спречавања продирања Дачана на десну обалу, или као знак опадања финансијске моћи царства и немогућности дужег задржавања главнине римских легија на дунавском лимесу. Истовремено је и граница Рима померена јер је Хадријан, окончавши Трајанов рат с Партијом 117. године, препустио Јерменију, Месопотамију и Асирију Персијанцима. То је дало повода Аурелију Аугустину да, интерпретирајући догађај када је римски бог Термин одбио уступити место свога кипа на Капитолу краљу богова Јупитеру, а пророци су то протумачили знаменом да се римске границе чији је Термин заштитник неће нимало пореметити, закључи како да се Термин изгледа више бојао краља људи Хадријана, него краља богова (7).

Али и остаци грађевине су још за владавине Александра Севера (222-235) импресивно, па је римски сенатор и конзул Дион Касије, у својој Историји Рима, лично видевши их, приметио да су у његово време стубови Трајановог моста тако изгледали, да доказују како не постоји ништа што човек не би могао да начини (8).

Српски истраживачи предвођени Милутином Гарашанином расуђују да је податак о А. Северовој обнови готово свих мостова саграђених од стране Трајана, сувише уопштен да би се са сигурношћу могао применити на мост код Костола кладовског, но извесно је да је његово дело кастел на левој страни моста, у вези чега, по преовлађујућим мишљењима на другој обали, Турну Северин носи име. Међутим, постоје тезе о словенском племену Северјани као староседеоцима на овом делу Подунавља, у области из које су наводно изашла сва племена Словена, и одакле воде своје порекло“ (9). Одатле би проистицало да назив Турну Северина има словенски корен. Неки српски писци пак мисле да је Северин добио име по овом племену за које се сигурно зна да је у раном средњем веку било насељено око Тамиша и оближње Черне; они наглашавају да током седмог века са подручја данашње Румуније, тамо давно настањени Северини једним делом прелазе Дунав насељавајући Балкан, и то у периоду када истоимена група њихових сународника, стационираних источно од Кијева, бива укључена у словенски савез тзв. Унутрашње Русије (10).

Унапређење провинцијалних градова у муниципије или колоније значило је, по правилу, и стицање права грађанства (Constitutio Antoniniana из 212. године),а то је умногоме побољшавало положај њихових становника у оквиру касније Константинове дијецезе Дакије, од краја четвртог века припадајуће, одвојеној од Италије, префектури Илирик.

Првобитно 257. године, у време Галијена (253-268), када је романизовано становништво у масама пребегло преко Дунава, чему су следиле провале Гота на другу страну реке све до 269. године, када су заједно са савезницима претрпели тежак пораз, а затим и 271. године, окончавши двадесетогодишње ратовање са Готима, за владавине Аурелинана (270-275), римске трупе се повлаче из Дакије, не би ли се границе преосталог царства учиниле јачим. У оквиру Мезије створене су две дачке провинције са десне стране Дунава, Dacia Ripensis — Прибрежна Дакија и Dacia Medtierranea — Средоземна Дакија, обе на простору данашње Србије. Тада добија на значају Трансдробета, насеље уз стубове Трајановог моста, код Костола. „Дачки поданици, пресељени са оних далеких поседа које нису били кадри да обраде или одбране, допринели су снази и насељености јужне обале Дунава. Плодна територија, коју су поновљени варварски напади претворили у пустињу, препуштена је њиховој марљивости, а нова провинција Дакија још чува успомену на Трајанова освајања. Поступно је између супротних обала Дунава успостављено трговинско и језичко општење, а када је Дакија постала независна држава, често се показивала као најчвршћа брана царства у најезди дивљака (11).

Мирослава Мирковић ђердапски сектор дунавског лимеса помиње и кроз коментар Диоклецијанових (284-305) обновитељских радова између 294. и 303. године — опеке са жиговима његових војних команданата откривене су у знатном броју, од Виминацијума до изласка из ђердапског теснаца, а ново утврђење подигнуто је у Доњим Буторкама изнад Кладова, где је пронађен натпис: „IN AETERNUM REI PUBLICAE PRAESIDIUM“ — сведочанство о радовима на „трајној заштити интереса римске државе“ (12). Под исту назнаку даје се подвести и Диоклецијанов раскид са Августовим принципатским уређењем, а гесло „Primus inter pares“ замењено је статусом римског цара изједначеним са инкарнацијом божанства, мада уз поштовања вредно одвајање војне и цивилне власти.

Не располажемо подацима да је у каснијим античким временима Трајанов мост био у функцији, изузев што Феликс Каниц описујући га, успут примећује да обални потпорни стубови са стране према реци имају уклесана четири реда квадратних рупа што су „вероватно служиле за учвршћење потпорних греда за горњу конструкцију моста, коју је обновио Константин када је 328. године кренуо у поход против Гота“ (13). У прилог Каницовој тези иде тврдња Едварда Гибона како је, пошто је претходно стари цар доживео понижење гледајући своје војнике у бегу пред незнатним одредом варвара, приликом другог сукоба, када су „моћ вештине и дисциплине надвладали напоре несређеног јунаштва, разбијена готска војска напустила бојно поље, опустошену провинцију и ПРЕЛАЗ НА ДУНАВУ“, али би се пре могла бранити претпоставка да је евентуални обновитељски подухват изведен око 322. године, када је Константин, пошто је покорио Сармате, подигао утврђење на левој обали Дунава, код Дробете, уз Трајанов мост, ради одбране од најезди са севера (14).

Гест скидања дела са Трајанове тријумфалне капије у Риму са приказом моста, како би био уграђен у Константинов славолук, добија рационални смисао ако је Константин био његов обновитељ. Али, ако поприште победе над Готима 332. године сместимо у Панонију, како то Мирослав Брант чини, пажњу по питању Константинове обнове дунавског прелаза смели бисмо фокусирати на град Ледерату (Рам — Острво Сапаја), низводно од Костолца (за разлику од Трајановог моста низводно од Костола) — данашњи Рам, где је пут од императоровог привременог боравишта (321. г.) Виминацијума, прелазио Дунав водећи до Тибискума (Темишвар), и био је у интензивној употреби све до изградње Трајановог моста код Кладова — Костол (15).

О ратним дејствима у време Константина на подручју гравитирајућем Трајановом мосту, подведеном под његову управу као део Западног Римског царства, у склопу Дакије, скупа са провинцијама Панонијом, Далмацијом, Македонијом и Грчком, могли би се изводити закључци и на основу материјалних доказа, какви су новчићи са његовим ликом, пронађени у Дијани и у античком утврђењу Мокрањске стене, на којем локалитету су откривени и делови спаљене дрвене конструкције, доведени у везу са продором Гота почетком четвртог века, али и у контексту околности да се између 315. и 319. године Константин на неким натписима помиње са титулама Gоthicus Maximus, Carpicus Maximus, након ратова вођених на Дунаву (16).

Верзија о обнови моста, било од стране А. Севера, било од Константина, чини логичним писање Јустинијановог савременика Прокопија — De aedif. IV, 6 — о томе да је скретање тока реке било извршено после изградње Трајановог моста. Као разлоге накнадног раздвајања Прокопије наиме наводи и порушене стубове. Уколико скретање тока овом приликом, нарочито ако је рушење стубова изазвало потребу за интервенцијама, за разлику од ситуације приликом изградње моста, лоцирамо на острву Губавац-Шимијан и на, испред њега до новијих времена ситуирани спруд, опис да је речни ток измештен радом људских руку, уклапа се у фазу обнове Трајанове грађевине.

Кастели на левој страни Дунава — за време Трајана Теодора, потом Дробета, па Турну Северин, географске су одреднице места намењеног одбрани Византије за владавине Андроника Другог Палеолога (1295-1327), обновљеног од угарске војне управе 1425. године. Према резултатима новијих археолошких истраживања, исто место, код моста на српској страни, било је људско станиште од десетог до петнаестог века: пронађени су остаци неколицине четвороугаоних кућа, укопаних делом у земљу, са четвороделном кровном конструкцијом. У време угарског краља Жигмунда (1387-1437), изграђен је већи број утврђења на доњем Дунаву. Ф. Каниц наводи да је баш на месту Трајановог моста код Костола овај владар августа 1369. превео угарско-немачко-француску крсташку војску на српску страну, где ју је султан Бајазит 28. септембра код подунавског Никопоља уништио (17).

Италијан Филип Сколари, после женидбе познат под именом Пипо од Озоре (1369-1426), од 1401. до 1414. године темишварски велики жупан и командант целокупне угарске пограничне војске, близак сарадник деспота Стефана Лазаревића, обновитељ је Северинског баната и, како се верује, северинске тврђаве. Са супротне дунавске стране, код села Мала Врбица утврђење је подигао Матија Први Корвин (1456-1490), син Јована-Јанка Хуњадија, који је 1439. г. као северински бан био бранитељ Ђердапа пред налетима Турака.

П. Милосављевић у свом раду о Кладову током прве половине 19. века изнео је тврдњу да су Мали град у склопу тврђаве Фетислам Турци подигли од остатака Трајановог моста 1524. године (18). Једно јако утврђење, попут малог фетисламског града, испоставило се потребним за турски ратни поход на Северин и Угарску, а с друге стране, чинило је неопходан ослонац у одржавању воденог трговачког пута, углавном коришћеног за транспорт коже, рибе, кавијара, меда, воска, тканине, али и олова, бакра, сребра, злата добијаних из балканских рудника, нарочито из кучевског Железника. Импресиониран остацима Трајановог моста код Кладова османски султан Сулејман Први Законодавац (1520-1566) носио се мишљу да код Беча подигне сличан мост (19). Војни аналитичар Марисљи, боравећи на овом месту почетком 18. века, запажа да је још увек стабилна конструкција Трајановог моста 1689. године, уз приручну надоградњу ради једнократне употребе, послужила за прелазак аустријског цара Леополда и његове војске, у сврхе ратних дејстава усмерених ка Видину.

У близини Трајанове грађевине и део руских трупа прешао је реку септембра 1944. године, борећи се против немачких инвазионих снага у Другом светском рату.

Бројни археолошки експонати са овог локалитета, међу којима златне и бронзане статуе, маске и новац, Трајанов печат у облику коњске главе, мермерни кипови, шлемови и други делови римске борбене опреме, обредни и украсни предмети ванредне лепоте, чине фрагменте мозаика једне дивне приче о остацима античке империје, која ће бити доречена откопавањем и поновним изношењем на светлост дана свог богатства тзв. Јустинијановог града, столећима затрпаног лево од моста на српској обали, лаи и проналажењем и презентовањем јавности многих предмета, чудним стицајем околности скривених у приватним збиркама, углавном на западу Европе.

Историја Јустинијанових градитељских подухвата, међу њима и обнове утврђења код Понтеса, крунисана је импресивним храмом свете Софије у Цариграду. Ако читав миленијум касније изникне податак да су државни приходи са подручја Крајине и Кључа, значи и некадашњег Јустинијановог града, имали ексклузивну намену финансирања библиотеке овог велелепног здања, једа такав коинцидирајући детаљ, везан за локалитет Трајановог моста, последњег правог римског цара и свету Софију, даје нам за право мислити да је судбина према овом крају била милосрднија но што је то евидентна тежња за преовлађивањем заборава бројних каснијих политичких преламања кроз тачку којом „време прелази са југа на север“ (21).

ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Феликс Каниц, Србија, Земља и становништво од римског доба до краја 19. века, књига 2, Београд 1987, с. 488-489: „Премошћивање Дунава, који између мезијског и дачког потпорног стуба Трајановог моста има ширину 1127 м, извршено је помоћу 20 стубова, међусобно удаљених у просеку 36,5 м, при чему је полагање темеља рађено применом бетона са шиповима и оплатом, што је већ Витрувије описао и што је веома слично нашој модерној техници. Оних 16 стубова који су се 1858. појавили над површином воде показали су, већ према томе да ли су изгубили већи или мањи део камене облоге која је обавијала бетонску испуну, готово сви првобитну дебљину од 18 м. Високе обале условљавале су необично високе стубове у реци; према Диону Касију њихова висина износила је 46 метара... Војници македонских, шпанских и других легија су озидани део обалног потпорног стуба урадили од јарко црвених, фино резаних и обрађених опека. Оне су на северној страни у доњим слојевима 45 цм дуге, 6 цм високе, а у горњем делу само 30 цм дуге и 6 цм високе... Аполодоров горњи построј се највероватније састојао од камених сводова, али се то не види ни из описа Диона Касија, ни из схематског приказа моста на Трајановом стубу. Одговарајући рељеф на стубу даје само његову уздужну галерију од тесане грађе, која се поред једне округле куле обалног кастела Понтеса наслањала на последњи лук вијадукта. На кованом новцу импозантна грађевина има на оба обална вијадукта високе куле сличне тријумфалним луковима, чије атике, изнад стражарске линије, носе између два трофеја једну статуу. Око 1850. године рибари су из речног корита близу потпорног стуба моста на српској обали извукли дивно рађену бронзану главу...“

(2) Према М. Гарашанину и М. Васићу, место издвајања тока Дунава налази се између Кладова (првобитно лоцираног западно од данашње тврђаве Фетислам, док се у новијим временима налази источно од ње) и тврђаве Фетислам; Трајанов мост — кастел Понтес, „Ђердапске свеске“ бр. 1, Београд 1980, с. 12.

(3) М. Гарашанин, М. Васић, исто.

(4) Коста Јовановић, насеља и порекло становништва — Неготинска крајина и Кључ, Српски етнографски зборник 40, Београд 1940, с. 48.

(5) Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Београд 1980, с. 390.

(6) Наведeно према: Cornel Barsan, Revansa Daciei, Craiova, 83.

(7) Аурелије Аугустин, О држави божијој, 4, 29, Загреб 1980.

(8) Наведено према: Оксфордска историја Рима, Београд 1999, с. 375.

(9) Олег Трубачов, Етногенеза и култура древних Словена, Београд 2006, с. 84-85, 188-189.

(10) Љубивоје Церовић, Срби на тлу данашње Румуније од раног средњег века до Париске мировне конференције, Темишварски зборник 1, Нови Сад 1994, с. 21.

(11) Едвард Гибон, Опадање и пропаст Римског царства, Београд 1996, с. 103.

(12)Мирослава Мирковић, Историја српског народа, ур. С. Ћирковић, 1, Београд 1981, с. 92.

(13) Феликс Каниц, наведено дело, с. 488.

(14) Едвард Гибон, с. 232.

(15) Мирослав Брант, Средњовековно доба повијесног развитка, Загреб 1980, с. 42.

(16) Јелена Ранков, Караташ — Statio cataractum Diaanae и Мирјана Стереновић, Мокрањске стене, Ђердапске свеске 2.

(17) Феликс Каниц, наведено дело, с. 491.

(18) Петар Милосављевић, Кладово и околина у првој половини 19. века, Зборник радова са научног скупа обележавања 150. годишњице ослобођења од Турака, Неготин-Кладово 1984, с. 51

(19) Сима М. Ћирковић, Работници, војници, духовници, Београд 1997, с. 365.

(20) Marsigli, Danubius Pannonico Mysicus 1738, vol. II, 25, 27.

(21) Милорад Павић, Хазарски речник, Београд 1982.