Pešačko carstvo od trideset leta
Kada kažete „Gazela”, pomislite na Branka Pešića, Most na Adi asocijacija je na Dragana Đilasa, „Beograd na vodi” će se vezivati za Sinišu Malog, a Aleksandar Bakočević pamti se kao gradonačelnik Beograda koji je za svog vakta pešacima podario Knez Mihailovu. Iz nje je, bez kontroverzi, proterao automobile. I to zahvaljujući Branislavu Jovinu, urbanisti koji slovi za oca beogradskog metroa, čiji projekti u fioci čame 35 godina. Suverena vladavina pešaka u jednoj od najstarijih beogradskih ulica traje od 20. oktobra 1987. godine, a Jovin za „Politiku” otkriva kako je za svega šest meseci „Knez” obukao u novo odelo.
Godinu i po dana pošto se vratio iz, kako kaže, dobrovoljnog izgnanstva u Kuvajtu, gde se otisnuo zato što je njegov sektor za beogradski metro bio zabranjen 1982, Jovina je pozvala Saša Banović, tadašnja direktorka gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Predočila mu je plan gradonačelnika Bakočevića i njegove desne ruke Živane Olbine. Jovina je za taj posao preporučila jer je kao rukovodilac sektora za metro predvideo pešačku zonu od Kralja Petra do Hrama Svetog Save.
– Dotad se grad razvijao na periferiji, a osim Terazijskog tunela u centru nije bio većih graditeljskih zahvata. Bakočević je hteo da napravi nešto na radost starih Beograđana. Posao sam dobio, ali je tim koji je pre mene šest meseci vodio projekat predvideo kasetu za podzemne instalacije – priseća se Jovin.
Tome se usprotivio, kao što nikada nije oćutao neslaganje s vlastima, bilo da je reč o lakom metrou, Mostu na Adi ili „Beogradu na vodi”. Jer, dok je devet godina projektovao metro, obišao je 20 evropskih gradova i nigde nije video da se vodovodne, kanalizacione i toplovodne cevi pakuju jedna pored druge.
U pomoć je pozvao profesora Ruperta Šikla, konsultanta za naš metro, koji mu je u Beču potvrdio da se svaka instalacija postavlja odvojeno. To je proverio i u Minhenu, koji je za Olimpijske igre 1972. izgradio pešačku zonu, takođe bez zajedničke kasete za podzemne instalacije.
Idejno rešenje rekonstrukcije ulice od Ruskog cara do Kalemegdana (940 metara, 13.500 kvadrata, širina od 16 do 28 metara) pokušala je da ospori stručna komisija.
– Kolege su me napale zbog ideje da ulica bude popločana jablaničkim granitom debljine osam centimetara. Zasmetala im je i česma od belog aranđelovačkog mermera, koju sam, inspirisan nekadašnjom Delijskom česmom na uglu „Kneza” i Vuka Karadžića, postavio u težište trapeza, prostora oko Američke čitaonice, danas Instituta „Servantes”. Jer, dok sam bio u Kuvajtu, na konkursu za česmu pobedio je profesor Deroko, koji je česmu predvideo u osovini čitaonice – ističe Jovin.
Posetio je svog profesora. Uz čašicu vinjaka, Deroko je Jovinovu dao „blagoslov”.
– Kada sam mu pokazao crteže, rekao je „Bravo, Brano! To je mnogo bolje od mog rešenja”. Zamislite veličinu tog čoveka, koji je bez imalo sujete priznao da je moj predlog bolji – kaže Jovin.
Problemi se tu nisu završili. Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture nije hteo da odobri drvored, 14 stabala hrasta, uz obrazloženje da ih nije bilo u ulici.
– Branio sam se da su ulice bez drveća – ulice bez života, bez transformacije. „Knez” nije isti u proleće kad krošnje ozelene i u jesen kad porumene – veli Jovin.
Rekonstrukcija je počela u maju. Radilo se danonoćno, bez godišnjih odmora. Uveden je toplovod i ugašeno 28 kotlarnica. Kandelabre je osmislio po ugledu na nekadašnje plinske, iz vremena pre struje. Kako kaže Jovin, „prvi put u novijoj istoriji Beograda” projekat za „Knez” urađen je na kompjuteru. Kod Ruskog cara postavljeno je spomen-obeležje Emilijanu Josimoviću, prvom srpskom urbanisti, a pored njega ploča nađena ispod asfalta, o omladinskim radnim akcijama koje su obnovile ulicu 1949. Otvaranje je zakazano na Dan oslobođenja Beograda u 18 časova, kada se pali rasveta.
– Bakočević je hteo da osvetljenjem postigne intimniji ambijent. Iz zgrade Doma štampe na Trgu republike jedva smo se probijali kroz masu, kažu da je bilo 80.000 ljudi. Beograđanke su grlile i ljubile gradonačelnika, francuski ambasador je ispred svoje čitaonice otvorio šampanjac, a TV ekipa nas je čekala kod Delijske česme. Cune Gojković je pevao. Pohvalim svoj tim i posebno upornost i energiju Živane Olbine. Bakočević proguta knedlu. Sutra saznam da je posle čuvene Osme sednice ona pala u nemilost. Nikada nisam bio član nijedne partije i uvek sam govorio kako jeste – uz osmeh se priseća svog gafa.
Iduće godine sređen je deo ulice do Palate „Albanija”, „Mažestika” i prostor ispred bioskopa „Jadran”, postavljeni su fontana i mini-amfiteatar u kome su se održavale pesničke večeri.
Kako vam danas izgleda Knez Mihailova?
– Oduševljen sam. Ploče kao da su juče postavljene. Ne bih ja tu ništa dirao.
Sa vama se neće složiti mnogi, ploče klecaju, majke sa dečjim kolicima zapinju.
– Zato što ih, posle popravke podzemnih instalacija, vraćaju nestručni ljudi.
Istorijski bukvar
U vreme Rimljana, jedan od glavnih prilaznih puteva protezao se trasom današnje Knez Mihailove. U prvoj polovini 16. veka obnovljen je stari rimski i izgrađen novi vodovod duž ulice, što je bio uslov za podizanje naselja. Turci su sagradili pet džamija sa mahalama, a Austrijanci, kad su 1717. godine osvojili Beograd, porušili su kuće i džamije i podigli nove zgrade. Odlaskom Turaka iz Beograda 1867. godine i prihvatanjem zapadnjačkih urbanističkih uzora, otpočeo je preobražaj grada. Na osnovu regulacionog plana Emilijana Josimovića iz 1867. godine, trasirana je Knez Mihailova ulica. Predstavnici građanske klase i trgovačkog staleža u njoj dižu zgrade i palate i otvaraju trgovačke radnje. Krajem 20. veka, od isključivo trgovačke, Knez Mihailova je prerasla u kulturno središte prestonice. Današnje ime nosi od 1871. godine, a pre toga se zvala Delijska. Za prostorno kulturno-istorijsku celinu od izuzetnog značaja proglašena je 1979.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.