Халдеја

Халдеја (грч. Χαλδαία, акад. māt Kaldu, хебр. כשדים, арап. كلدان),^[1]^[2] је хеленистички назив за дио Вавилоније, смјештен око некадашњег сумерског града Ура који је постао независно краљевство под влашћу народа званог Халдејци. То је краљевство ратовало са страним династијама које су владале јужном Месопотамијом, углавном Акађанима и Вавилонцима. За вријеме владавине Хамурабија је потпало под вавилонску власт, али је сачувало властити идентитет.

Халдејски владари су с временом почели стицати све већу власт и утицај над Вавилонијом, тако да се у античко доба израз Халдеја важио као синоним за Вавилонију. Прије тога је неколико Халдејаца накратко успјело постати краљевима Вавилона, али је тек 625. п. н. е. халдејски принц по имену Набопаласар успио трајно освојити власт у Вавилонији и основати Халдејску династију, односно државу која се назива Халдејско краљевство.

Током периода слабости у краљевству Вавилоније које је говорило источносемитски, нова племена миграната који су говорили западносемитски^[3] су пристигла у регион са Леванта између 11. и 9. века пре нове ере. Најранији таласи су се састојали од Сутеана и Арамејаца, а након једног века уследили су Калди, група која је касније постала позната као Халдеани или Халдејци. Ове сеобе нису утицале на моћно краљевство и царство Асирије у Горњој Месопотамији, које је одбило ове упаде.

Ови номадски Халдејци су се населили у крајњем југоисточном делу Вавилоније, углавном на левој обали Еуфрата. Иако се за кратко време име обично односило на целу јужну Месопотамију у хебрејској литератури, ово је био географски и историјски погрешан назив, јер је сама Халдеја заправо била само равница на крајњем југоистоку формирана од наслага Еуфрата и Тигра, која се протеже око 640 km (400 mi) дуж тока ових река и у просеку има око 160 km (100 mi) ширине.

Постојало је неколико краљева халдејског порекла који су владали Вавилонијом.^[4]^‍:178 Од 626. п. н. е. до 539. п. н. е., владарска породица која се назива Халдејска династија, названа по њиховом могућем халдејском пореклу,^[4]^:4 владала је краљевством на свом врхунцу под Неовавилонским царством, иако је коначни владар овог царства, Набонид (556–539. п. н. е.) (и његов син, и регент Валтазар) је био узурпатор асирског порекла.

Име

Име Chaldaea је латинизација грчког имена Khaldaía (Χαλδαία), хеленизација акадског māt Kaldu или Kašdu.^[5] Име се појављује на хебрејском у Библији као Kaśdim (כשדים)^[6] и на арамејском као Kaśdāy (כשדי).^[7]^[8]^[9]

Хебрејска реч се вероватно појављује у Библији (Књига постања 22:22) у имену „Кесед“ (כשד), облику једнине од „Касдим“ (כשדים), што значи Халдејци. Кесед је идентификован као син Абрахамовог брата Нахора (и брат Кемуела, оца Арамовог), који је живео у Арам Нахарајму. Јеврејски историчар Флавије Јосиф (37 – око 100) такође повезује Арфаксада и Халдеју, у својим Старинама о Јеврејима, наводећи: „Арфаксад је именовао Арфаксадите, који се сада зову Халдејци.“^[10]

Земља

У раном периоду, између раног 9. века и касног 7. века пре нове ере, мат Калди је био назив мале спорадично независне територије коју су основали мигранти под доминацијом Неоасирског царства (911–605. п. н. е.) у југоисточној Вавилонији, која се простирала до западних обала Персијског залива.^[6]

Израз mat Bit Yâkin је такође кориштен, очигледно као синоним. Бит Јакин је било име највећег и најмоћнијег од пет племена Халдејаца, или еквивалентно, њихове територије.^[11] Првобитни опсег Бит Јакина није тачно познат, али се простирало од доњег Тигра до Арабијског полуострва. Саргон II помиње да се протеже до Дилмуна или „морске земље“ (приморска источна Арабија).^[12] „Халдеја“ или мат Калди се генерално односила на ниско, мочварно, алувијално земљиште око ушћа Тигра и Еуфрата,^[13] које су у то време испуштале своје воде кроз одвојена ушћа у море.

Главни град племена Дур Јакин био је првобитно седиште Мардук-Баладана.^[14]

Види још

Халдејско краљевство

Референце

^ Клаудије Птолемеј 5.19
^ Myers, Allen C. (1987). „Chaldea”. The Eerdmans Bible Dictionary. Wm. B. Eerdmans. ISBN 0-8028-2402-1.
^ Nordhoff, Sebastian; Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin, eds. (2013). "West Semitic". Glottolog 2.2. Leipzig: Max Planck Institute for Evolutionary Anthropology.
^ ^а ^б Beaulieu, Paul-Alain (2018). A History of Babylon, 2200 BC – AD 75. Hoboken: John Wiley & Sons. ISBN 978-1405188999.
^ Vlaardingerbroek, H.M. (2014). „Mesopotamia in Greek and Biblical Perceptions: Idiosyncrasies and Distortions” (PDF). Приступљено 15. 12. 2021.
^ ^а ^б McCurdy & Rogers 1902, стр. 661–662.
^ Miller, Stephen (1994-08-31). Daniel: An Exegetical and Theological Exposition of Holy Scripture (на језику: енглески). B&H Publishing Group. стр. 78. ISBN 978-1-4336-7559-1.
^ Strong, James (2009). Strong's Exhaustive Concordance of the Bible (на језику: енглески). Hendrickson Publishers. стр. 1518. ISBN 978-1-59856-378-8.
^ FREEDMAN, ed; Freedman, David Noel (2000). Eerdmans Dictionary of the Bible (на језику: енглески). Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 230. ISBN 978-0-8028-2400-4.
^ Josephus, Flavius. Antiquities of the Jews. стр. Book 1, section 143.
^ bit is the "house of" tribal denominator, Yâkin (Ia-kin) is presumably the name of a king of the Arabian Sealand. Sargon mentions Yakini as the name of the Marduk-Baladan's father. G. W. Bromiley (ed.), The International Standard Bible Encyclopedia (1995), p. 325.
^ Raymond Philip Dougherty, The Sealand of Ancient Arabia, Yale University Press, 1932, 66ff.
^ FREEDMAN, ed; Freedman, David Noel (2000). Eerdmans Dictionary of the Bible (на језику: енглески). Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 229. ISBN 978-0-8028-2400-4.
^ Trevor Bryce, The Routledge Handbook of the Peoples and Places of Ancient Western Asia: From the Early Bronze Age to the Fall of the Persian Empire (2009), p. 130.

Литература

Baum, Wilhelm; Winkler, Dietmar W. (2003). The Church of the East: A Concise History. London-New York: Routledge-Curzon. ISBN 9781134430192.
Brinkman, John A. (1977). „Notes on Arameans and Chaldeans in Southern Babylonia in the Early Seventh Century B.C.”. Orientalia. 46 (2): 304—325. JSTOR 43074768.
Dever, William G. (2002), What Did the Biblical Writers Know, and when Did They Know It?: What Archaeology Can Tell Us about the Reality of Ancient Israel, Wm. B. Eerdmans Publishing, ISBN 978-0-8028-2126-3
Gallagher, Edmon L. (2012). Hebrew Scripture in Patristic Biblical Theory: Canon, Language, Text. Leiden-Boston: Brill. ISBN 9789004228023.
McCurdy, J. Frederic; Rogers, Robert W. (1901—1906). „Chaldea”. Jewish Encyclopedia. 3. стр. 661—662.
Lenorman, Francois (1877), Chaldean Magic: Its Origin and Development, London: Samuel Bagster & Sons
Moore, Megan Bishop; Kelle, Brad E. (2011), Biblical History and Israel's Past, Eerdmans, ISBN 978-0-8028-6260-0
Nöldeke, Theodor (1871). „Die Namen der aramäischen Nation und Sprache”. Zeitschrift der Deutschen Morgenländischen Gesellschaft. 25 (1–2): 113—131. JSTOR 43366019.
Prince, John Dyneley (1911), „Chaldaea”, Ур.: Chisholm, Hugh, Encyclopædia Britannica (на језику: енглески), 5 (11 изд.), Cambridge University Press, стр. 804
Roux, Georges (27. 8. 1992). Ancient Iraq (на језику: енглески). Penguin Books Limited. ISBN 978-0-14-193825-7.
Sayce, Archibald Henry (1878). „Babylon—Babylonia”. Encyclopaedia Britannica. 5 (9th изд.). стр. 182–194.
Sayce, Archibald Henry (1878). „Chaldea”. Ур.: Baynes, T.S. Encyclopaedia Britannica. 5 (9th изд.). стр. 372.
Vanderhooft, David S. (2017). „Depictions of כשדים ‘Chaldeans’ in Judean Prophecy and Historiography”. Now It Happened in Those Days: Studies in Biblical, Assyrian, and Other Ancient Near Eastern Historiography. Winona Lake: Eisenbrauns. стр. 171—182.
Ragozin, Zénaïde A. (1886). Chaldea from the earliest times to the rise of Assyria. London: Unwin.
Saggs, Henry W. F. (1996). „Chaldeans in the Nimrud Letters”. Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes. 86: 379—390. JSTOR 23864750.
André-Salvini, Béatrice (2008). Babylone. Musée du Louvre. ISBN 978-2-35031-173-9.
Baker, Heather D. (2012). „The Neo-Babylonian Empire”. Ур.: Potts, D. T. A Companion to the Archaeology of the Ancient Near East. Blackwell Publishing Ltd. стр. 914—930. ISBN 978-1-4051-8988-0. doi:10.1002/9781444360790.ch49.
Beaulieu, P. A. (1989). Reign of Nabonidus, King of Babylon (556-539 BC). New Haven. ISBN 978-0-300-24153-2.
Beaulieu, P. A. (2003). „Nabopolassar and the Antiquity of Babylon”. Eretz-Israel. 27.
Beaulieu, P. A. (2005). „World Hegemony, 900–300 BCE”. Ур.: Snell, D. C. A Companion to the Ancient Near East. Oxford University Press. ISBN 978-1-4051-6001-8.
Beaulieu, Paul-Alain (2018). A History of Babylon, 2200 BC - AD 75. Pondicherry: Wiley. ISBN 978-1-4051-8899-9.
Black, Jeremy; Green, Anthony (1992). Gods, Demons, and Symbols of Ancient Mesopotamia: An Illustrated Dictionary. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-70794-8.
Brinkman, J. A. (1984). Prelude to Empire: Babylonian Society and Politics, 747-626 B.C. University of Pennsylvania Museum of Archaeology and Anthropology. ISBN 978-0-934718-62-2.
Bryce, Trevor (2005). The Kingdom of the Hittites. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-928132-9.
Da Riva, Rocío (2013). The Inscriptions of Nabopolassar, Amel-Marduk and Neriglissar. Walter de Gruyter. ISBN 978-1-61451-587-6.
Dalley, Stephanie (1997). „Statues of Marduk and the date of Enūma eliš”. Altorientalische Forschungen. 24 (1): 163—171. S2CID 162042269. doi:10.1524/aofo.1997.24.1.163.
Dandamaev, Muhammad A. (1989). A Political History of the Achaemenid Empire. BRILL. ISBN 978-90-04-09172-6.
Dandamaev, Muhammad A. (1993). „Xerxes and the Esagila Temple in Babylon”. Bulletin of the Asia Institute. 7: 41—45. JSTOR 24048423.
Dougherty, Raymond Philip (2008). Nabonidus and Belshazzar: A Study of the Closing Events of the Neo-Babylonian Empire. Wipf and Stock Publishers. ISBN 978-1-55635-956-9.
Dugaw, Sean; Lipschits, Oded; Stiebel, Guy (2020). „A New Typology of Arrowheads from the Late Iron Age and Persian Period and its Historical Implications.”. Israel Exploration Journal. 70:1 (1): 64—89. JSTOR 27100276.
George, Andrew (2007). „Babylonian and Assyrian: A history of Akkadian” (PDF). The Languages of Iraq: 31—71.
Goetze, Albrecht (1964). „The Kassites and near Eastern Chronology”. Journal of Cuneiform Studies. 18 (4): 97—101. JSTOR 1359248. S2CID 163491250. doi:10.2307/1359248.
Hanish, Shak (2008). „The Chaldean Assyrian Syriac people of Iraq: an ethnic identity problem”. Digest of Middle East Studies. 17 (1): 32—47. doi:10.1111/j.1949-3606.2008.tb00145.x.
Holland, Tom (2007). Persian Fire: The First World Empire and the Battle for the West. Random House Digital, Inc. ISBN 978-0-307-38698-4.
Jonker, Gerdien (1995). The Topography of Remembrance: The Dead, Tradition and Collective Memory in Mesopotamia. BRILL. ISBN 978-90-04-10162-3.
Lange, Dierk (2011). „Origin of the Yoruba and "The Lost Tribes of Israel"” (PDF). Anthropos. 106 (2): 579—595. doi:10.5771/0257-9774-2011-2-579. Архивирано из оригинала (PDF) 2020-01-07. г. Приступљено 2019-12-17.
Leick, Gwendolyn (2009). The Babylonian World. Routledge. ISBN 978-0-415-49783-1.
Lipschits, Oded (2005). The Fall and Rise of Jerusalem: Judah under Babylonian Rule. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-095-8.
Elayi, Josette (2018). The History of Phoenicia. Lockwood Press. ISBN 978-1-937040-81-9. JSTOR j.ctv11wjrh. S2CID 198105413. doi:10.2307/j.ctv11wjrh.
Ephʿal, Israel (2003). „Nebuchadnezzar the Warrior: Remarks on his Military Achievements”. Israel Exploration Journal. 53 (2): 178—191. JSTOR 27927044.
Liverani, Mario (2016). Imagining Babylon. De Gruyter. ISBN 978-1-61451-602-6.
MacGinnis, John (2010). „Mobilisation and Militarisation in the Neo-Babylonian Empire”. Studies on War in the Ancient Near East, AOAT 372: 153—163.
Na’aman, Nadav (1991). „Chronology and History in the Late Assyrian Empire (631—619 B.C.)”. Zeitschrift für Assyriologie. 81 (1–2): 243—267. S2CID 159785150. doi:10.1515/zava.1991.81.1-2.243.
Oelsner, Joachim; Wells, Bruce; Wunsch, Cornelia (2003). „Neo Babylonian Period”. Ур.: Westbrook, Raymond. A History of Ancient Near Eastern Law Vol. 1. BRILL. ISBN 978-90-04-12995-5.
Porter, Barbara N. (1993). Images, Power, and Politics: Figurative Aspects of Esarhaddon's Babylonian Policy. American Philosophical Society. ISBN 978-0-87169-208-5.
Radner, Karen (2019). „Last Emperor or Crown Prince Forever? Aššur-uballiṭ II of Assyria according to Archival Sources”. State Archives of Assyria Studies. 28: 135—142.
Roth, Martha T. (1995). Law Collections from Mesopotamia and Asia Minor. Scholars Press. ISBN 978-0-7885-0104-3.
Sachs, A. J.; Wiseman, D. J. (1954). „A Babylonian King List of the Hellenistic Period”. Iraq. 16 (2): 202—212. JSTOR 4199591. S2CID 191599687. doi:10.2307/4199591.
Sack, Ronald Herbert (1972). „Amēl-Marduk 562-560 B. C. A Study Based on Cuneiform, Old Testament, Greek, Latin and Rabbinical Sources”. Alter Orient und Altes Testament. 4.
Sack, Ronald Herbert (2004). Images of Nebuchadnezzar: The Emergence of a Legend. Susquehanna University Press. ISBN 978-1-57591-079-6.
Sawyer, John F. A.; J. A. Clines, David (1983). Midian, Moab and Edom: The History and Archaeology of Late Bronze and Iron Age Jordan and North-West Arabia. A&C Black. ISBN 978-0-567-17445-1.
Seymour, M. J. (2006). The idea of Babylon: archaeology and representation in Mesopotamia (Теза). University College London. OCLC 500097655.
van der Spek, R. J. (2001). „The Theatre of Babylon in Cuneiform”. Veenhof Anniversary Volume: Studies Presented to Klaas R. Veenhof on the Occasion of His Sixty-fifth Birthday: 445—456.
Stager, L. E. (1996). „The fury of Babylon: Ashkelon and the archaeology of destruction”. Biblical Archaeology Review. 22 (1).
Tenney, Merrill (1985). New Testament Survey. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-3611-3.
Van De Mieroop, Marc (2005). King Hammurabi of Babylon: A Biography. Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-2660-1.
Waerzeggers, Caroline (2004). „The Babylonian Revolts Against Xerxes and the 'End of Archives'”. Archiv für Orientforschung. 50: 150—173. JSTOR 41668621.
Willis, Roy (2012). World Mythology. Metro Books. ISBN 978-1-4351-4173-5.
Wiseman, D. J. (1983). Nebuchadnezzar and Babylon. British Academy. ISBN 978-0-19-726100-2.
Wunsch, Cornelia (2012). „Neo-Babylonian Entrepreneurs”. The Invention of Enterprise: Entrepreneurship from Ancient Mesopotamia to Modern Times. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-15452-7.
Zara, Tom (2008). „A Brief Study of Some Aspects of Babylonian Mathematics”. Liberty University: Senior Honors Theses. 23.

Спољашње везе

[1] Клаудије Птолемеј 5.19

[2] Myers, Allen C. (1987). „Chaldea”. The Eerdmans Bible Dictionary. Wm. B. Eerdmans. ISBN 0-8028-2402-1.

[3] Nordhoff, Sebastian; Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin, eds. (2013). "West Semitic". Glottolog 2.2. Leipzig: Max Planck Institute for Evolutionary Anthropology.

[Beaulieu-4] а ^б Beaulieu, Paul-Alain (2018). A History of Babylon, 2200 BC – AD 75. Hoboken: John Wiley & Sons. ISBN 978-1405188999.

[5] Vlaardingerbroek, H.M. (2014). „Mesopotamia in Greek and Biblical Perceptions: Idiosyncrasies and Distortions” (PDF). Приступљено 15. 12. 2021.

[FOOTNOTEMcCurdyRogers1902661–662-6] а ^б McCurdy & Rogers 1902, стр. 661–662.

[7] Miller, Stephen (1994-08-31). Daniel: An Exegetical and Theological Exposition of Holy Scripture (на језику: енглески). B&H Publishing Group. стр. 78. ISBN 978-1-4336-7559-1.

[8] Strong, James (2009). Strong's Exhaustive Concordance of the Bible (на језику: енглески). Hendrickson Publishers. стр. 1518. ISBN 978-1-59856-378-8.

[:0-9] FREEDMAN, ed; Freedman, David Noel (2000). Eerdmans Dictionary of the Bible (на језику: енглески). Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 230. ISBN 978-0-8028-2400-4.

[10] Josephus, Flavius. Antiquities of the Jews. стр. Book 1, section 143.

[11] bit is the "house of" tribal denominator, Yâkin (Ia-kin) is presumably the name of a king of the Arabian Sealand. Sargon mentions Yakini as the name of the Marduk-Baladan's father. G. W. Bromiley (ed.), The International Standard Bible Encyclopedia (1995), p. 325.

[12] Raymond Philip Dougherty, The Sealand of Ancient Arabia, Yale University Press, 1932, 66ff.

[13] FREEDMAN, ed; Freedman, David Noel (2000). Eerdmans Dictionary of the Bible (на језику: енглески). Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 229. ISBN 978-0-8028-2400-4.

[14] Trevor Bryce, The Routledge Handbook of the Peoples and Places of Ancient Western Asia: From the Early Bronze Age to the Fall of the Persian Empire (2009), p. 130.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]