Тасманово море
| Тасманово море | |
|---|---|
 | |
 | |
 Мапа Тасмановог мора | |
| Локација | Западни Тихи океан |
| Координате | 40° Ј; 160° И / 40° Ј; 160° И 40° Ј; 160° И / 40° Ј; 160° И |
| Макс. дужина | 2.800 km (1.700 mi) km |
| Макс. ширина | 2.200 km (1.400 mi) km |
| Површина | 2.300.000 km2 (890.000 sq mi) km2 |
| Острва | Лорд Хау, Норфок |
| Насеља | Њукасл, Сиднеј, Вулонгонг, Хобарт (Аустралија) Окланд, Велингтон, Њу Плимут, Вангануи (Нови Зеланд) |
| Водена површина на Викимедијиној остави | |
Тасманово море (Māori: Te Tai-o-Rēhua,[1]) југозападни је део Тихог океана између Аустралије и Новог Зеланда.[2] Име је добило по холандском истраживачу Абелу Тасману, првом европљанину који је открио Нови Зеланд и Тасманију.[3][4] Британски истраживач Џејмс Кук је истраживао море током свог првог путовања 1770-их.[5] У Тасманијском мору се налазе више мањих острва, Мидлтон, Норфок и Лорд Хау, и сва су Аустралијски поседи.
Тасманско море се неформално назива на аустралијском и на новозеландском енглеском као the Ditch (Јарак); на пример, „прелазак преко јарка“ значи путовање у Аустралију са Новог Зеланда, или обрнуто. Деминутивни израз „the Ditch” који се користи за Тасманско море упоредив је са означавањем северног Атлантског океана као „the Pond” (бара).
Клима
[уреди | уреди извор]Јужним делом мора пролазе депресије које иду од запада ка истоку. Северна граница ових западних ветрова је близу 40°S. Током јужне зиме, од априла до октобра, северни крак ових ветрова са запада мења смер ка северу и иде против пасата. Дакле, на Тасмановом мору у овом периоду често дува југозападни ветар. Током лета у Аустралији (од новембра до марта), јужни огранак пасата иде против западних ветрова и производи даљу активност ветра у овој области.[6]
Географија
[уреди | уреди извор]Тасманско море је широко 2.250 km (1.400 mi) и има површину од 2.300.000 km2 (890.000 sq mi).[5] Максимална дубина мора је 5.943 m (19.498 ft).[7] Основу мора чини муљ глобигерине. Мала зона муља птеропода налази се јужно од Нове Каледоније, а на јужном опсегу од 30°Ј може се наћи силицијумски муљ.[8]
Опсег
[уреди | уреди извор]Међународна хидрографска организација дефинише границе Тасманског мора као:[9]
На западу Линија од острва Габо (близу рта Хау, 37°30'S) до североисточне тачке острва Ист Систер (148°E), одатле дуж 148. меридијана до острва Флиндерс; иза овог острва, линија која иде на исток од Ванситарт Шолса до [рта] Барен острва, и од рта Барена (најисточније тачке [рта] Бареновог острва) до Едистон Појнта (41°S) у Тасманији, одатле дуж истока обала до Југоисточног Кејпа, јужне тачке Тасманије.
На северу Паралела на 30°S од аустралијске обале на исток до линије која спаја источне крајеве гребена Елизабет и Југоисточне стене (31° 47′ S 159° 18′ E / 31.783° Ј; 159.300° И), а затим ка југу дуж ове линије до Југоисточне стена [изван острва Лорд Хау].
На североистоку Од Југоисточне стене до северне тачке острва Три краља (34° 10′ S 172° 10′ E / 34.167° Ј; 172.167° И), одатле до Норт Кејпа на Новом Зеланду.
На Истоку
- У Куковом мореузу. Линија која спаја јужни крај копна код рта Палисер (Наави) и светионика на рту Кембел (Те Карака).
- У мореузу Фово (46°45'S). Линија која спаја светло на Вајпапапа тачки (168°33'E) са Ист Хедом (47'02'S) острва Стјуарт (Ракиура).
На југоистоку А линији која иде од Југозападног Кејпа, острва Стјуарт, преко Снарса (48°S, 166°30'E) до Северозападног Кејпа, острва Окланд (50° 30′ S 166° 10′ E / 50.500° Ј; 166.167° И), кроз ово острва до своје јужне тачке.
На југу А линији која спаја јужну тачку острва Окланд (50° 55′ S 166° 0′ E / 50.917° Ј; 166.000° И) до Југоисточног Кејпа, јужне тачке Тасманије.
Гребен
[уреди | уреди извор]
Средњеокеански гребен Тасманског мора развио се пре између 85 и 55 милиона година када су се Аустралија и Зеландија распале током распада суперконтинента Гондване. Он лежи отприлике на пола пута између континенталних рубова Аустралије и Зеландије. Велики део Зеландије је потопљен, тако да се гребен налази много ближе аустралској обали него новозеландској.[10]
Острва
[уреди | уреди извор]Тасманско море садржи бројне групе острва средњег мора, осим приобалних острва која се налазе у близини копна Аустралије и Новог Зеланда:
- Острво Лорд Хау (део Новог Јужног Велса)[11]
- Балова пирамида (део Новог Јужног Велса)[12]
Суседне водене површине
[уреди | уреди извор]- Север: Корално море[13]
- Североисток и Исток: Тихи океан
- Исток: Куков мореуз[14][15][16]
- Јужни и југоисточни: Јужни океан[17][18][19]
- Запад: Басов пролаз[20]
Животињски и биљни живот
[уреди | уреди извор]Дубокоморски истраживачки брод, РВ Тангароа, истражио је море и пронашао 500 врста риба и 1300 врста бескичмењака. Истраживачи су пронашли и зуб мегалодона, изумрле ајкуле.[21]
Историја
[уреди | уреди извор]Године 1876, први телеграфски кабл који је повезивао Аустралију и Нови Зеланд положен је у Тасманско море.[22] Монкриф и Худ су били први који су покушали да пређу преко Тасмановог мора авионом 1928. Први успешан лет изнад мора извели су Чарлс Кингсфорд Смит и Чарлс Улм касније те године. Прва особа која је веслала соло преко мора био је Колин Квинси 1977. Следећи успешан соло прелазак завршио је његов син Шон Квинси 2010. године.[23]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Rāwiri Taonui. Tapa whenua – naming places – Events, maps and European influences, Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand, Ministry for Culture and Heritage. ISBN 978-0-478-18451-8. Updated 1 March 2009. Retrieved 24 February 2011
- ^ Rāwiri Taonui. Tapa whenua – naming places – Events, maps and European influences, Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand, Ministry for Culture and Heritage. ISBN 978-0-478-18451-8. Updated 1 March 2009. Retrieved 24 February 2011
- ^ „Treasures : Home”. pandora.nla.gov.au. 20. 8. 2006. Архивирано из оригинала 22. 7. 2008. г. Приступљено 4. 7. 2019.
- ^ Cuyp, Jacob. „Portrait of Abel Tasman, his wife and daughter”. Item held by National Gallery of Australia. Архивирано из оригинала 5. 3. 2017. г. Приступљено 23. 5. 2019.
- ^ а б „Tasman Sea”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 3. 1. 2018.
- ^ Rotschi & Lemasson 1967, стр. 54.
- ^ „Depth of the sea” (PDF). Приступљено 23. 4. 2018.
- ^ Rotschi & Lemasson 1967, стр. 51.
- ^ „Limits of Oceans and Seas” (PDF) (3rd изд.). International Hydrographic Organization. 1953. стр. 36. Приступљено 28. 12. 2020.
- ^ Van Der Linden, Willem J.M (1969). „Extinct mid-ocean ridges in the Tasman sea and in the Western Pacific”. Earth and Planetary Science Letters. 6 (6): 483—490. Bibcode:1969E&PSL...6..483V. doi:10.1016/0012-821X(69)90120-4.
- ^ „Lord Howe Island, Tasman Sea, Australia”. volcano.oregonstate.edu. Архивирано из оригинала 08. 08. 2020. г. Приступљено 23. 4. 2018.
- ^ „Ball's Pyramid”. Unusual Places. 5. 9. 2013. Приступљено 23. 4. 2018.
- ^ van der Linden, Willem J. M. (јануар 2012). „Morphology of the Tasman sea floor”. New Zealand Journal of Geology and Geophysics. 13 (1): 282—291. doi:10.1080/00288306.1970.10428218.
- ^ McLauchlan, Gordon (ed.) (1987) New Zealand encyclopedia, Bateman, P. 121. ISBN 978-0-908610-21-1.
- ^ Reed, A.W. (2002) The Reed dictionary of New Zealand place names. Auckland: Reed Books. ISBN 0-790-00761-4..
- ^ „TE MOANA-O-RAUKAWA”. Wellington City Libraries. Приступљено 27. 5. 2017.
- ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Great Southern Ocean”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 12 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 422.
- ^ Hooker, Joseph Dalton (1844), Flora Antarctica: The Botany of the Antarctic Voyage, London: Reeve
- ^ Sherwood, Mary Martha (1823), An Introduction to Geography, Intended for Little Children, 3rd ed., Wellington: F. Houlston & Son, стр. 10
- ^ „Mysterious ocean feature found in Tasman Sea”. Australian Geographic (на језику: енглески). 24. 2. 2012. Приступљено 23. 4. 2018.
- ^ „Tasman Sea produces freaky species”. CBC News. 30. 6. 2003. Приступљено 23. 4. 2018.
- ^ Mander, Neil (2011). „COMPAC Submarine Telephone Cable System”. Ур.: La Roche, John. Evolving Auckland: The City's Engineering Heritage. Wily Publications. стр. 195—202. ISBN 9781927167038.
- ^ Anne Barrowclough (14. 3. 2010). „Kiwi becomes second person to row across the Tasman Sea”. Times Online. Times Newspapers. Архивирано из оригинала 25. 12. 2020. г. Приступљено 22. 5. 2011.
Литература
[уреди | уреди извор]- Rotschi, H.; Lemasson, L. (1967), Oceanography of the Coral and Tasman Seas (PDF), Oceanogr Marine Biol Ann Rev, ASIN B00KJ0X6D4
- „Ondertrouw Registers 1565–1811, Zoek”. 2017-12-01. Архивирано из оригинала 2017-12-01. г. Приступљено 2021-07-04.
- „Groom Abel Jansen Tasman”. Municipality of Amsterdam City Archives. Приступљено 2021-07-04.
- Pera, Klaas. „Abel Janszoon Tasman (1603–1659) » Stamboom Helmantel”. Genealogie Online. Архивирано из оригинала 23. 7. 2018. г. Приступљено 19. 10. 2019.
- Forsyth, J. W. Tasman, Abel Janszoon (1603–1659). National Centre of Biography, Australian National University. Архивирано из оригинала 30. 7. 2016. г. Приступљено 8. 8. 2016 — преко Australian Dictionary of Biography.
- „Estuary origins”. National Institute of Water and Atmospheric Research. Приступљено 3. 11. 2021.
- „Geography – Southern Ocean”. CIA Factbook. Приступљено 16. 7. 2012. „... the Southern Ocean has the unique distinction of being a large circumpolar body of water totally encircling the continent of Antarctica; this ring of water lies between 60 degrees south latitude and the coast of Antarctica and encompasses 360 degrees of longitude.”
- „Introduction – Southern Ocean”. CIA Factbook. Приступљено 16. 7. 2012. „...As such, the Southern Ocean is now the fourth largest of the world's five oceans (after the Pacific Ocean, Atlantic Ocean, and Indian Ocean, but larger than the Arctic Ocean).”
- Constable, Andrew J.; Melbourne‐Thomas, Jessica; Corney, Stuart P.; Arrigo, Kevin R.; Barbraud, Christophe; Barnes, David K. A.; Bindoff, Nathaniel L.; Boyd, Philip W.; Brandt, Angelika; Costa, Daniel P.; Davidson, Andrew T. (2014). „Climate change and Southern Ocean ecosystems I: how changes in physical habitats directly affect marine biota”. Global Change Biology (на језику: енглески). 20 (10): 3004—3025. Bibcode:2014GCBio..20.3004C. ISSN 1365-2486. PMID 24802817. S2CID 7584865. doi:10.1111/gcb.12623.
- „Do You Know the World's Newest Ocean?”. ThoughtCo.
- „Explorer completes another historic submersible dive”. For The Win (на језику: енглески). 2019-02-06. Приступљено 2019-02-16.
- „Southern Ocean”. Merriam-Webster Online Dictionary. Merriam-Webster. Приступљено 18. 1. 2014.
- Darby, Andrew (22. 12. 2003). „Canberra all at sea over position of Southern Ocean”. The Age. Приступљено 13. 1. 2013.</ref>[1]<ref>Wong, Wilson (10. 6. 2021). „National Geographic adds 5th ocean to world map”. ABC News. NBC Universal. Приступљено 11. 6. 2021. „National Geographic announced Tuesday that it is officially recognizing the body of water surrounding the Antarctic as the Earth's fifth ocean: the Southern Ocean.”
- „Maps Home”. National Geographic Society. Приступљено 31. 3. 2014.
- „Upside Down World Map”. Hema Maps. Архивирано из оригинала 26. 7. 2014. г. Приступљено 22. 7. 2014.
- „Balboa, or Pan-Pacific Day”. The Mid-Pacific Magazine. Pan-Pacific Union. 20 (10): 16. „He named it the Southern Ocean, but in 1520 Magellan sailed into the Southern Ocean and named it Pacific”
- Tomlins, Sir Thomas Edlyne; Raithby, John (1811). „18 George II c. 17”. The statutes at large, of England and of Great-Britain: from Magna Carta to the union of the kingdoms of Great Britain and Ireland. Printed by G. Eyre and A. Strahan. стр. 153. Приступљено 1. 11. 2015.
- Cook, James (1821). „March 1775”. Three Voyages of Captain James Cook Round the World. Longman. стр. 244. Приступљено 1. 11. 2015. „These voyages of the French, though undertaken by private adventurers, have contributed something towards exploring the Southern Ocean. That of Captain Surville, clears up a mistake, which I was led into, in imagining the shoals off the west end of New Caledonia was to extend to the west, but as far as New Holland.”
- A Compendious Geographical Dictionary, Containing, a Concise Description of the Most Remarkable Places, Ancient and Modern, in Europe, Asia, Africa, & America, ... (2nd изд.). London: W. Peacock. 1795. стр. 29.
- Payne, John (1796). Geographical extracts, forming a general view of earth and nature... illustrated with maps. London: G.G. and J. Robinson. стр. 80. Приступљено 1. 11. 2015.
- The Edinburgh Gazetteer: Or, Geographical Dictionary: Containing a Description of the Various Countries, Kingdoms, States, Cities, Towns, Mountains, &c. of the World; an Account of the Government, Customs, and Religion of the Inhabitants; the Boundaries and Natural Productions of Each Country, &c. &c. Forming a Complete Body of Geography, Physical, Political, Statistical, and Commercial with Addenda, Containing the Present State of the New Governments in South America... 1. London: Longman, Rees, Orme, Brown, and Green. 1827. стр. lix.
- „Physical Geography”. Family Magazine: Or Monthly Abstract of General Knowledge. New York: Redfield & Lindsay. 3 (1): 16. јун 1835.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Тасманово море на Викимедијиној остави- „Classic World Wall Map”. GeoNova. Приступљено 22. 7. 2014.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
- ^ „Names and Limits of Oceans and Seas around Australia” (PDF). Australian Hydrographic Office. Department of Defence. 2019. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 3. 2018. г. Приступљено 12. 6. 2019.
- „There's a New Ocean Now”. National Geographic Society. Приступљено 8. 6. 2021.