iBet uBet web content aggregator. Adding the entire web to your favor.
iBet uBet web content aggregator. Adding the entire web to your favor.



Link to original content: http://sr.wikipedia.org/wiki/Квентин_Тарантино
Квентин Тарантино — Википедија Пређи на садржај

Квентин Тарантино

С Википедије, слободне енциклопедије
Квентин Тарантино
Квентин Тарантино 2015. године
Лични подаци
Пуно имеКвентин Џером Тарантино
Датум рођења(1963-03-27)27. март 1963. ( год.)
Место рођењаНоксвил (Тенеси), САД
Рад
Активни периодод 1987.
Битна делаПетпарачке приче
Потпис
Веза до IMDb-а

Квентин Џером Тарантино (енгл. Quentin Jerome Tarantino, IPA: /ˈkwɛn.tɪn dʒə.ˈroʊm ˌtær.ən.ˈtiː.noʊ/; Ноксвил, 27. март 1963)[1] амерички је филмски режисер, сценариста и глумац.

Велику популарност је стекао почетком 90-их година када је, након што је створио успешну каријеру писца и сценаристе, почео и да режира. Тарантинов рад је био предмет контроверзи, као што су прикази насиља, често укључивање расних увреда и наводни немар у погледу безбедности у његовом руковању каскадерским сценама у Kill Bill: Volume 2.[2]

Детињство

[уреди | уреди извор]

Тарантино је рођен у Ноксвилу, у Тенесију, као син медицинске сестре Кони Заступил и глумца и аматерског музичара из Квинса, у Њујорку, Тонија Тарантина, који је напустио породицу пре рођења сина.[1][3][4] Тони Тарантино је био Американац пореклом из Италије, а Кони, Квентинова мајка, је имала чироканске индијанске крви.[5][6][7][8][3] Делимично је добио име по Квинту Асперу, лику Берта Рејнолдса у ТВ серији Gunsmoke.[9] Тарантинова мајка је упознала његовог оца током путовања у Лос Анђелес. Након кратког брака и развода, Кони је напустила Лос Анђелес и преселила се у Ноксвил, где су живели њени родитељи. Године 1966, Тарантино се вратио са својом мајком у Лос Анђелес.[10][11]

Тарантинова мајка се удала за музичара Кертиса Застопила убрзо по доласку у Лос Анђелес, а породица се преселила у Торанс, град у области Саут Беј округа Лос Анђелеса.[12][13] Застоупил је пратио Тарантина на бројним филмским пројекцијама, док му је мајка дозвољавала да гледа зрелије филмове, као што су Carnal Knowledge (1971) и Deliverance (1972). Након што се његова мајка развела од Застопила 1973. и добила погрешну дијагнозу Хочкиновог лимфома, Тарантино је послат да живи код бабе и деде у Тенесију. Тамо је остао мање од годину дана пре него што се вратио у Калифорнију.[14][15]

Са 14 година, Тарантино је написао једно од својих најранијих дела, сценарио под називом Captain Peachfuzz and the Anchovy Bandit, заснован на филму Смоки и разбојник из 1977. Тарантино је касније открио да је његова мајка исмевала његове вештине писања када је био млађи, као резултат тога, заклео се да никада неће поделити своје богатство са њом.[16] Као 15-годишњака, Тарантина је мајка казнила због крађе романа Елмора Леонарда The Switch из Кмарта. Било му је дозвољено само да присуствује Торанс Комјунити Театру, где је учествовао у представама као што су Два плус два чини секс и Ромео и Јулија.[14] Исте године је напустио средњу школу Нарбон у Харбор Ситију у Лос Анђелесу.[17][18]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Тарантинов први велики успех била је продаја сценарија под насловом „Права романса”, који је написао заједно са Роџером Ејваријем (Roger Avary), и по којем је снимљен филм са Патришом Аркет и Кристијаном Слејтером у главним улогама. Његов је и оригинални сценарио за „Рођене убице”, који је заправо део дужег сценарија из којега је потекао онај за „Праву романсу”, иако су га касније знатно изменили други писци.

Продаја „Праве романсе” (1993) побудила је занимање за његову надареност. Упознао је Лоренса Бендера на једној од холивудских забава, и Бендер је подстакао Тарантина да напише сценарио за филм. Резултат је био „Улични пси”. Редитељ Монти Хелман прочитао је сценарио и помогао да се обезбеде средства компаније „Лајв ентертејнмент”, као и Тарантинов редитељски хонорар. Пун стила, овај духовит и крвљу натопљен пљачкашки филм усмерио је све његове касније радове. Затим је уследио филм „Петпарачке приче”, добитник „Златне палме” на Филмском фестивалу у Кану 1994. године. Био је то филм са замршеним заплетом и подједнако бруталним хумором, док је његов нелинеаран начин приче утицао на значајан пораст популарности тог стила. Многе улоге из „Петпарачких прича” критичари су одушевљено поздравили, а улога Џона Траволте забележена је као поновно оживљавање његове каријере.

Тарантинов следећи филм био је „Џеки Браун” из 1997. године, као адаптација романа Елмора Леонарда, његовог ментора. У овоме остварењу направљеном као посвета тзв. „црначким” (blaxploitation) филмовима глумила је Пем Грир, глумица која се појавила у многим филмовима тог жанра седамдесетих година двадесетог века.

Године 1998. Тарантино се посветио бродвејској позорници, где је глумио у представи „Чекај док се смрачи” (Wait Until Dark).

У то је време планирао снимити ратни филм „Проклетници”, који је одложио да би написао и режирао „Убити Била”, филм освете високог стила у духу кинеске кинематографије и јапанске филмске традиције. Овај филм почива на лику младе пред удају и заплету који су он и јунакиња филма „Убити Била” Ума Турман развили за време стварања „Петпарачких прича”.

Тарантино је такође глумио у првој сезони ТВ серије „Лажно име” (Alias) као бивши агент измишљене терористичке организације, који покушава преузети канцеларије своје групе да би украо вредан предмет смештен у трезору. Касније се поново појављује у серији као један од вођа нове терористичке организације.

Године 2004, Тарантино се поновно враћа у Кан, овај пут као председник жирија. „Убити Била” није био у конкуренцији, али је приказан на завршној вечери у оригиналној верзији која траје више од три сата.

Он је током 2022. у строгој тајности развијао свој десети и последњи дугометражни играни филм.[19]

Стил

[уреди | уреди извор]

Тарантинови филмови познати су по оштрим дијалозима, нескривеном насиљу, фрагментарној хронологији и опсесији поп културом. Ту су и измишљене робне марке, као што су цигарете „Red Apple” и хамбургери „Big Kahuna” из „Петпарачких прича” које се појављују и у другим филмовима, укључујући „Четири собе”, „Од сумрака до свитања”, „Убити Била” идр.

Готово као и његови филмови, популарна је и његова лична појава у лику брбљивога штребера који у стопу прати најновије трендове и поседује енциклопедијско знање како популарног, тако и уметничког филма.

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Филмографија Квентина Тарантина

Редитељ и сценариста

[уреди | уреди извор]
Филмови које је режирао Квентин Тарантино
Год. Српски назив Изворни назив
1992. Улични пси Reservoir Dogs
1994. Петпарачке приче Pulp Fiction
1997. Џеки Браун Jackie Brown
2003. Убити Била Kill Bill
2004. Убити Била 2 Kill Bill 2
2007. Грајндхаус Grindhouse
2009. Проклетници Inglourious Basterds
2012. Ђангова освета Django Unchained
2016. Подлих осам The Hateful Eight
2019. Било једном у Холивуду Once Upon a Time in Hollywood

Сценариста

[уреди | уреди извор]
Филмови за које је сценарио написао
Год. Назив Орг. назив Напомена
1993. Права романса True Romance
1994. Рођене убице Natural born killers
1996. Од сумрака до свитања From Dusk Till Dawn

Глумац

[уреди | уреди извор]
Улоге Квентина Тарантина
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
1987. Рођендан мог најбољег пријатеља My Best Friend’s Birthday Кларенс Пул
1992. Улични пси Reservoir Dogs господин Смеђи
1994. Петпарачке приче Pulp Fiction Џими Димик
1994. Спавај са мном Sleep with Me Сид
1995. Destiny Turns On the Radio Џони Дестини
1995. Четири собе Four Rooms Честер
1995. Десперадо Desperado достављач
1996. Од сумрака до свитања From Dusk Till Dawn Ричард Геко
1996. Girl 6 Кју Ти
2000. Мали Ники Little Nicky проповедник
2001. Алијас Alias Макенас Кол
2007. Грајндхаус Grindhouse (2007) власник кафеа/силоватељ
2007. Sukiyaki Western Django (2007) Ринго

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Quentin Tarantino Biography”. Biography.com. Архивирано из оригинала 15. 1. 2021. г. Приступљено 15. 1. 2021. 
  2. ^ Shamsian, Jacob (8. 2. 2018). „The vicious drama between Quentin Tarantino and Uma Thurman is rocking Hollywood — and it's more complicated than you think”. Insider (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 10. 2020. г. Приступљено 2021-06-19. 
  3. ^ а б „Quentin Tarantino – The 'Inglourious Basterds' Interview”. African American Literature Book Club. Архивирано из оригинала 15. 1. 2021. г. Приступљено 28. 3. 2019. 
  4. ^ Биографија Квентина Тарантина на „FilmReference.com”
  5. ^ „3 QUENTIN TARANTINO” Архивирано на сајту Wayback Machine (22. октобар 2012), „Ентертејнмент викли” (језик: енглески)
  6. ^ Лица недеље, „Би-би-си” (језик: енглески)
  7. ^ Квентин Тарантино и његови филмови Архивирано на сајту Wayback Machine (12. мај 2008) (језик: енглески)
  8. ^ Goldberg, Jeffrey (2009-09-01). „Hollywood's Jewish Avenger”. The Atlantic (на језику: енглески). Приступљено 2022-08-28. 
  9. ^ Labrecque, Jeff (31. 12. 2015). „Quentin Tarantino: The Hateful Eight interview”. Entertainment Weekly. Meredith Corporation. Архивирано из оригинала 22. 11. 2016. г. Приступљено 19. 4. 2020. „His mother named him, in part, after Quint Asper, Burt Reynolds's character in Gunsmoke...” 
  10. ^ Allan, Samuel (26. 7. 2019). „how tarantino's love of l.a. led to 'once upon a time in hollywood'”. i-D. Архивирано из оригинала 4. 8. 2019. г. Приступљено 20. 11. 2020. „Quentin Tarantino moved to Los Angeles at the age of three.” 
  11. ^ Lee, Michael (24. 7. 2019). „Inspiring Writing Lessons from the Greats: Quentin Tarantino”. The Script Lab. Архивирано из оригинала 6. 8. 2019. г. Приступљено 20. 11. 2020. 
  12. ^ Holm, D.K. (2004). Quentin Tarantino: The Pocket Essential Guide. Summersdale Publishers. стр. 24—5. ISBN 978-1-84839-866-5. 
  13. ^ Walker, Andrew (14. 5. 2004). „Faces of the week – Quentin Tarantino”. BBC News. Архивирано из оригинала 18. 9. 2011. г. Приступљено 13. 7. 2015. 
  14. ^ а б Holm, D.K. (2004). Quentin Tarantino: The Pocket Essential Guide. Summersdale Publishers. стр. 26—7. ISBN 978-1-84839-866-5. 
  15. ^ Campbell, Chuck (27. 3. 2017). „Knoxville-native director Tarantino works hometown into films”. Knoxville News Sentinel. Gannett. Архивирано из оригинала 4. 7. 2018. г. Приступљено 19. 4. 2020. „...Tarantino returned to Knoxville for a brief while, attending fifth grade in South Clinton.” 
  16. ^ Hibberd, James (9. 8. 2021). „Quentin Tarantino Vowed to Never Give His Mom 'a Penny' Due to Childhood Insult: 'No House for You!'”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 8. 10. 2021. г. Приступљено 8. 10. 2021. 
  17. ^ „Quentin Tarantino: 'Inglourious' Child Of Cinema”. NPR.org. Архивирано из оригинала 21. 9. 2018. г. Приступљено 21. 9. 2018. 
  18. ^ Giang, Vivian (20. 5. 2013). „10 Wildly Successful People Who Dropped Out Of High School”. Business Insider. Архивирано из оригинала 3. 4. 2019. г. Приступљено 14. 7. 2015. 
  19. ^ „Tarantino Is So Secretive About His Final Film, Samuel L. Jackson Doesn't Know if He Has a Role”. No Film School (на језику: енглески). 2022-06-20. Приступљено 2022-06-21. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Квентин_Тарантино&oldid=28632470”