Жана Моро

Жана Моро
Жана Моро на Филмском фестивалу у Сан Себастијану 2006.
Лични подаци
Датум рођења	(1928-01-23)23. јануар 1928.
Место рођења	Париз, Француска
Датум смрти	31. јул 2017.(2017-07-31) (89 год.)
Место смрти	Париз, Француска
Занимање	глумица
Рад
Активни период	1947 - 2017
Веза до IMDb-а

Жана Моро (фр. Jeanne Moreau; Париз 23. јануар 1928 — Париз 31. јул 2017) бивша је француска филмска глумица.

Каријеру је почела 1946. године у Комеди франсез, са којом је дебитовала 1947. године на фестивалу у Авињону. На филм прелази 1951. године. Прославила се у филмовима француског Новог таласа, после Другог светског рата. После улога у филмовима француског режисера Луја Мала из 1958. године Лудост и Љубавници (Les Amants) скренула је пажњу на себе.

Живот и каријера

Породица и порекло

Власник ресторана на Монмартру, Жанин отац Антанол, упркос противљењу своје породице, оженио се са Британком Кетлин Бакли, играчицом која је из Енглеске дошла у "Фоли Бержер".

Жана Моро 1958. године

Жана се родила 1928. године. За време рата и окупације Француске породица се преселила у други крај града, у стан који се налазио изнад прометног бордела. Мајка је играла и тако зарађивала за живот. Родитељи су јој се растали када је имала 11 година. Мајка се вратила у Енглеску са млађом сестром Мишел, а Жана је остала са оцем у Паризу. Касније је истицала да је била очева мезимица а да је од мајке наследила љубав према испијању чаја с млеком. У том периоду посећивала је париска позоришта и маштала о каријери плесачице.Када је имала 15 година и видела представу Антигона пожелела је да буде глумица.

Жана Моро први пут се удала као изузетно млада 1949. године за Жана Луја Ришара, француског глумца, редитеља и сценаристу од кога се развела 1955. године. Потом се удала и за прослављеног америчког редитеља Вилијема Фридкина 1977. године. Тај брак је трајао две године.

Њена веза с Лујом Малом окончана је после успеха филма Љубавници, но некако у то време редитељ и филмски критичар Франсоа Трифо и његово окружење постају део свакодневице Жане Моро.

Била је у љубавној вези и са модним креатором Пјером Карденом као и са Марчелом Мастројанијем.

Жана Моро је умрла у својој кући у Паризу 31. јула 2017. године, у својој 89. години живота. Председник Француске Емануел Макрон изјавио је поводом смрти славне глумице да је Моро била "отелотворење француске кинематографије" и "слободан дух који се увек супротстављао утврђеном реду".

После вести да је умрла, славна глумица Брижит Бардо изјавила је да је Жана Моро волела живот и ризике, те да је у томе била бескомпромисна. Када је посао у питању, Жана се с предумишљајем препуштала ризику који је подразумевао сарадњу с људима што деле иста или слична мишљења. Они други филмско хазардерство велике глумице могли су да гледају само на екрану.

Икона Новог таласа

Жана је деловала меланхолично, често тужно. Њен сексепил долазио је са супротне стране. Груб глас, изузетна дикција, оштар поглед и одлучност у настојању да изложи и оправда свој став, биле су неке од карактеристика славне Парижанке.

Средином шездесетих година новинар немачког листа "Шпигел" питао ју је да ли је она заиста тужна жена, Жана је одговорила:

"Нисам, уопште нисам тужна. Напротив, ја сам весела. А знате шта не волим? Не волим да живим извештачено као класичне филмске звезде. Мислим да треба бити стално међу људима, а ја највише волим да будем међу својим пријатељима. Само понекад желим да будем сама.”

Жана Моро је прва француска глумица која се на филму појавила нага. Феминисткиња од почетка.

Глумачка каријера

Жана Моро је била образована глумица, завршила Конзерваториј у Паризу, а потом Француску комедију.

Каријеру је почела у позоришту "Комеди франсез" одмах после Другог светског рата. Као ученица 1946. дебитује у представи Излазак сунца, а годину дана касније игра у Тургењевљевом комаду Месец дана на селу. Улоге ће се смењивати, али Жана ће свој таленат потпуно открити почетком педесетих у улогама Наталије од Оранжа (Хамбуршки принц, Фон Клајнста) и Лукреције (Нова Мандрагора, Ж. Вотјеа).

Жана Моро 1991. године

Позоришни успех пратио је и њену надолазећу филмску каријеру. На филму дебитује 1948. године у Последњој љубави Жана Стелија, а две године касније код Андреа Бертомјеа добија главну улогу у филму Пигал – Сен Жермен де Пре. Жана игра главне улоге, али и оне споредне.

До Лифта за губилиште Луја Мала, који јој доноси светску славу, остварила је низ значајних улога попут насловне у Краљици Марго Жана Древијеа, Интриганткињама Анрија Декоена или Др Швајцеру Андреа Агеа.

Каријеру су обележиле и улоге у остварењима: Човек мог живота (Ги Лефранк), Жилијета (Марк Алегре), Господин Ле Кеј (Андре Пергаман), Вучица (Луј Заславски), Чудни господин Штир (Ремон Бејли). Није одбијала улоге које су јој нуђене. Рекла је:

"Снимала сам све што ми се нудило. Сматрам да на почетку каријере глумица и не треба друкчије да поступа. На тај начин она се навикава на рад на филму и то јој омогућава да је запазе значајни редитељи."

Жана Моро 2009. године

Следи сарадња са Орсоном Велсом. Улога у филму Процес (1962) је доводи на снимање у тадашњу Југославију. Следи улога у Фалстафу (1965).

Између Лифта за губилиште и филма Живела Марија, успешна сарадња с Малом обухвата и малу улогу у Лудом пламену (1963). Година 1963. година је била изузетно важна у каријери Жане Моро. Обележила ју је сарадња с Луисем Буњуелом, Жаком Демијем и Џоном Франкенхајмером. Буњуел је већао о главној улози свог будућег филма Дневник једне собарице. Буњуелово присуство на Фестивалу у Кану искористила је Жана Моро и затражила од редитеља заједнички доручак. Буњуел је прихватио позив и до краја доручка одлучио је да улогу повери Жани Моро. Тај филм 1964. године Жани Моро доноси награду за најбољу женску улогу на Фестивалу у Карловим Варима.

Следи сарадња са једним од њених омиљених редитеља Жаком Демијем на филму Залив анђела. Међу Жаниних готово 150 филмских и телевизијских улога незаобилазна је и она у Љубавницима (1958) Луја Мала, која јој је донела награду у Венецији. Кански еквивалент (награду је поделила с Мелином Меркури) добија 1960. за улогу у филму Модерато кантабиле. Успеси у Венецији и Кану пренели су се на Берлински фестивал 1961. године где је њена сарадња с Мастројанијем запажена у филму Ноћ Микеланђела Антонионија.

Жана Морао је у наредном периоду играла насловну улогу у Жан-Луј Ришаровом филму Мата Хари, агент Х21 (1964). Следи сарадња са Трифоом. Године 1962. глуми у филму Жил и Џим који је доживео успех. Затим су ту 400 удараца (1959) и Невеста је била у црнини (1968).

Сем снимања у Европи и у Француској, Жана Моро је каријеру градила и ван Старог континента. Године 1976. сарадња с Џозефом Лоузијем и Аленом Делоном на Господину Клајну, затим улога Диди у Последњем тајкуну, завршном филму каријере Елије Казана, који представља екранизацију Фицџералдовог романа. И поред успешних америчких продукција (Воз, Победници, Жути ролс-ројс), Жана Моро је често истицала предности рада у Европи, пре свега у Француској, говорећи да јој рад с пријатељима даје могућност да преправља сцене и да води дуге разговоре с редитељем док сваку ствар не поставе на своје место.

Гроб Жане Моро

Следила је улога у филму Преостало време (2005) Франсоа Озона. Играла је и у својим 80-им годинама, а међу последњим њеним филмовима био је Le talent de mes amis Алекса Луца из 2015. године.

Била је позната по дубоком гласу и извожењу "Le Tourbillon de la Vie" у филму Жил и Џим.

За часопис "Тајм" шездесетих година Жана Моро је дала интервју где је дала тумачење професије, из личног угла:

„Како ми је мрско када чујем да људи говоре о глуми као о професији. Глума уопште није професија; то је начин живота, један начин који употпуњује онај други. Глумцу је потребан осећај стапања, несвесна сродност с улогом, ништа више од тога. Нема ни говора о трагању за личношћу из стварног живота. Апсурдно је и помислити да се за само неколико недеља може ући у једну личност. Уопште не студирам своје улоге пре него што камере почну да снимају. И онда, одједном, све почиње.”

Награде и признања

Осим бројних глумачких награда, Жана Моро је добила и готово сва европска почасна признања за каријеру.

Добитница је награде за најбољу глумицу у Кану за улогу у филму Модерато кантабиле 1960. године. Добила је награду Бафта за најбољу страну глумицу за улогу у филму Живела Мариа! Луја Мала 1967. године.

Добила је почасног Оскара за животно дело и награду Цезар 1993. године за филм Старица која је ходала морем Лорена Ајнемана.

Познатији филмови

• Љубавници (Les Amants)- Луј Мал (Louis Malle 1958 )
• Модерато кантабиле (Moderato cantabile) - Питер Брук (Peter Brook 1960)
• Ноћ (La Nuit) - Микеланђело Антониони (Michelangelo Antonioni 1961)
• Жил и Џим (Jules et Jim) - Франсоа Трифо (François Truffaut 1962)
• Процес (Le Procès) - Орсон Велс (Orson Welles 1962)
• Дневник једне собарице (Le Journal d'une femme de chambre) - Луис Буњуел (Luis Buñuel 1964)
• Невеста је била у црнини (-(La mariée était en noir)-) - Франсоа Трифо (François Truffaut 1969} - 1967)
• Мало позотиште Жана Реноара (-(Le Petit Théâtre de Jean Renoir)-) - Жан Реноар (Jean Renoir 1969)

Режија

Жана Моро на филму се, осим као глумица, опробала и као редитељ и сценариста. Окушала се као редитељ снимивши два филма:

• Светло (Lumière) 1976
• Адолесценткиња (L'Adolescente) 1978

Спољашње везе

• [1] Ретроспектива филмова Жане Моро - 60 година уметничког рада
• Таленат, углед и дискретна привлачност („Политика”, 31. јул 2017)