Главоношци
| Главоношци | |
|---|---|
| |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Mollusca |
| Подтип: | Conchifera |
| Класа: | Cephalopoda Cuvier, 1797 |
| поткласе са редовима | |
|
поткласа Nautiloidea
поткласа †Ammonoidea
поткласа Coleoidea
| |
Главоношци (лат. Cephalopoda) су мекушци које карактерише билатерална симетрија и код којих се од стопала образују ручице и мишићни левак. Већина главоножаца има редуковану или сасвим закржљалу љуштуру, која као рудимент постоји у унутрашњости тела (нпр. сипина кост). Једини облик са спољашњом, спиралном љуштуром је наутилус за кога се сматра да је стар око 350 милиона година. Припадају им мекушци који живе искључиво у морима. Представљају једну од најнапреднијих група међу бескичмењацима.
Њихово тело је грађено од:
- главе, на којој се налазе ручице и мишићни левак које опкољавају усни отвор;
- трупа, у коме је утробна кеса у којој су унутрашњи органи.
Број ручица око усног отвора је 8, 10 или више. Ручице су мишићни и јако покретљиви органи, који по унутрашњој површини имају пијавке. Код главоношаца стопало као посебан орган не постоји, оно је преобраћено у левак и ручице.[1]
Према броју ручица главоношци се могу поделити на:
- октоподи (Octopoda), који имају осам једнаких ручица.[1] Међу октоподима је најпознатији род хоботница (Octopus) чији представници су међу највећим бескичмењацима
- декаподи (Decapoda), који осим осам једнаких ручица имају и две дуже ручице нарочитог облика. Ове две ручице леже латерално и завршавају се на врху лоптастим проширењима, на којима се налазе пијавке[1]. Познатији родови декапода су сипа (Sepia) и лигња (Loligo).
Нервни систем код главоножаца се састоји од неколико ганглија. Највеће нервне масе у њиховом телу су очне ганглије (лат. ganglion opticum), које представљају задебљање очних живаца и стоје у вези са можданом ганглијом. Од чулних органа, осим очију имају и статоцисте и чуло мириса.[1]
Крвни систем код главоножаца је доста сложен. Осим једног телесног срца, они имају још два (у неким случајевима још четири) шкржна срца. Срце лежи сасвим позади и помоћу две (односно четири) шкржне вене прима ареријску крв из шкрга. Од срца крећу артерије, које крв спроводе по телу. Венска крв се преко две (односно у неким случајевима четири) шупље вене доводи у шкрге, и свака од ових вена се проширује у по једно шкржно срце, које својим пулсирањем потискује венску крв у орган за дисање.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
- Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
- Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд
- Маричек, Магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
- Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
- Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
- Петров, И: Сакупљање, препаровање и чување инсеката у збиркама, Биолошки факултет, Београд, 2000.
- Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- БиоНет Школа
- CephBase - cephalopod database
- The Octopus News Magazine Online - Ceph Discussion
- Tree of Life Web Project - Cephalopoda Архивирано на сајту Wayback Machine (17. мај 2020)
- Mikko's Phylogeny Tree
- Articles on various fossil cephalopod topics for non-specialists
- Fish vs. Cephalopods
- Will Fast Growing Squid Replace Slow Growing Fish?
