Турска

	Просечне макс. и мин. температуре у °C
	Укупне падавине у mm
	Извор: Turkish State Meteorology

Истанбул; (Регион Мармара)
Климатограм
	Просечне макс. и мин. температуре у °C
	Укупне падавине у mm
	Извор: Turkish State Meteorology
Империјална конверзија
	Просечне макс. и мин. температуре у °F
	Укупне падавине у инчима

Република Турска
*Türkiye Cumhuriyeti* (турски)
Република Турска; Türkiye Cumhuriyeti (турски)
	Застава
	Химна: Марш независности; (тур. İstiklal Marşı)
Главни град	Анкара; 39° 55′ N 32° 51′ E / 39.917° С; 32.850° И
Највећи град	Истанбул; 41° 1′ N 28° 57′ E / 41.017° С; 28.950° И
Службени језик	турски
Владавина
Облик државе	унитарна председничка уставна република
— Председник	Реџеп Тајип Ердоган
— Потпредседник	Џевдет Јилмаз
— Председник Скупштине	Нуман Куртулмуш
Законодавна власт	Велика народна скупштина
Историја
Стварање	‍
— Османско царство	око 1299.
— Рат за независност	19. мај 1919.
— Лозански мир	24. јул 1923.
— Проглашење републике	29. октобар 1923.
— Тренутни Устав	9. новембар 1982.
Географија
Површина	‍
— укупно	783.562 km2 (36)
— вода (%)	2,03
Становништво	‍
— 2023.	85.372.377 (17)
— густина	111 ст./km2 (83)
Привреда
БДП / ПКМ	≈ 2024.
— укупно	3,832 блн. $ (11)
— по становнику	43.921 $ (46)
ИХР (2022)	0,855 (45) — веома висок
Валута	турска лира
— код валуте	TRY
Остале информације
Временска зона	UTC +2 (EET); UTC +3 (EEST)
Интернет домен	‍.tr‍
Позивни број	+90

Турска (тур. Türkiye), званично Република Турска (тур. Türkiye Cumhuriyeti), трансконтинентална је земља која се највећим делом налази на Анадолијском полуострву у западној Азији и малим делом на Балканском полуострву у југоисточној Европи. Источна Тракија, део Турске у Европи, раздвојена је од Анадолије Мраморним морем, Босфором и Дарданелима (скупно се називају турским мореузима).^[6] Турска се граничи с Грчком и Бугарском на северозападу, Грузијом на североистоку, Јерменијом, азербејџанском ексклавом Нахчиван и Ираном на истоку, Ираком и Сиријом на југоистоку, а ограничена је Црним морем на северу, Средоземним морем на југу и Егејским морем на западу. Преко Црног мора налази се Румунија, Украјина и Русија, а преко Средоземног мора Кипар, Либан, Израел, Појас Газе (палестинске територије), Египат и Либија, иако ниједна од ових земаља не дели копнену границу с Турском. Истанбул је највећи град у земљи, док је Анкара главни град. Приближно 70 до 80 посто грађана идентификују се Турцима,^[7]^[8] док су Курди највећа национална мањина од 15 до 20 посто становништва.

Ово подручје било је насељено разноврсним цивилизацијама попут Асираца, Грка, Трачана, Фригијаца, Урартијаца и Јермена.^[9]^[10]^[11] Хеленизација је почела у доба Александра Великог, а наставила се у византијско доба.^[12] Селџуци су почели да се досељавају у 11. веку, а њихова победа над Византинцима у бици код Манцикерта 1071. означава почетак и оснивање Турске.^[13] Румски султанат управљао је Анадолијом све до монголске најезде 1243. године, када се распадала на мале туркменске кнежевине.^[14] Крајем 13. века, Османлије су почеле са уједињавањем тих турских кнежевина. Након што је Мехмед II 1453. освојио Цариград, наставило се османско ширење за време владавине Селима I. За време владавине Сулејмана Величанственог, Османско царство обухватало је већи део југоисточне Европе, западне Азије и северне Африке и постало светска сила.^[15]^[16] У наредним вековима, држава је ушла у период пропадања, постепеним губитком територија и ратовима.^[17] У намери да учврсти ослабљене друштвене и политичке темеље царства, Махмуд II је започео период модернизације почетком 19. века, доневши реформе у свим областима државе, рачунајући војску и бирократију, уз еманципацију свих грађана.^[18]

Године 1913, државни удар делотворно је ставио земљу под контролу три паше. Током Првог светског рата, османска влада починила је геноциде над јерменским, асирским и понтским грчким поданицима.^[а]^[21] После рата, конгломерација територија и народа који су раније чинили Османско царство подељена је на неколико нових држава.^[22] Турски рат за независност, који су покренули Мустафа Кемал Ататурк и његови сарадници против окупације савезничких сила, довео је до укидања монархије 1922. и успостављања Републике Турске 1923, а Ататурк се налазио на челу исте.^[23] Спровео је бројне реформе, од којих су многе уградиле различите аспекте западњачке мисли, филозофије и обичаја у нови облик турске владе.^[24] Турско-курдски сукоб, оружани сукоб између Републике Турске и курдских побуњеника, на снази је од 1984, првенствено на југоистоку земље. Различите курдске групе захтевају отцепљење од Турске како би створили независну државу Курдистан или имали аутономију и већа политичка и културна права Курда у Турској.

Турска је чланица УН од самог почетка те организације, рана чланица НАТО-а, ММФ-а и Светске банке и чланица оснивач ОЕСР-а, ОЕБС-а, ОЦЕС-а, ОИС-а и Г20. Након што је 1949. постала једна од првих чланица Савета Европе, Турска је 1963. постала придружена чланица ЕЕЗ, придружила се Царинској унији ЕУ 1995. и започела преговоре о приступању с Европском унијом 2005. које је ЕУ зауставила 2018. са Саветом за општа питања ЕУ у коме се наводи да „Савет примећује да се Турска удаљавала од Европске уније. Стога су преговори о приступању Турске у мировању, а поглавља се више не могу разматрати за отварање или затварање, те се не предвиђа даљи рад на модернизацији царинске уније ЕУ и Турске.”^[25]^[26] Привреда и дипломатске иницијативе Турске довеле су до признања за регионалну силу, док јој је локација кроз историју дала геополитички и стратешки значај.^[27]^[28] Турска је секуларна, унитарна, раније парламентарна република која је усвојила председнички систем на референдуму 2017; нови систем ступио је на снагу председничким изборима 2018. Тренутно се налази на 110. месту од 167 земаља у индексу демократије.^[29] Тренутна администрација на челу с председником Реџепом Тајипом Ердоганом из АКП-а усвојила је мере за повећање утицаја ислама и подривање кемалистичке политике и слободе штампе.^[30]^[31]

Географија

Положај

Положај Турске

Турска се географски протеже на два континента. Анадолија, азијски део државе, заузима око 97% површине Турске. Европски део који се налази у источној Тракији заузима око 3% површине државе (23.623 km²).

Турска је подељена на седам географских региона: Мраморна, Егејска, Црноморска, Централна Анадолија, Источна Анадолија, Југоисточна Анадолија и Медитеран. Неравни северноанадолски терен који се протеже дуж Црног мора подсећа на дугачак, уски појас. Овај регион чини отприлике једну шестину укупне површине Турске. Као општи тренд, унутрашња анадолска висораван постаје све храпавија како се протеже ка истоку.^[32] Подручје је познато по карбонатном минералу који је остао у току термалне воде.^[33]^[34] Налази се у турској регији Унутрашњег Егеја, у долини реке Мендерес (Меандар), која има умерену климу током већег дела године. Селектована је као УНЕСКО светска баштина 1988. године са Хијераполисом.

Свеукупне границе Турске дугачке су 9.850 km, од чега 7.200 km заузимају морске границе. На западу Турска излази на Егејско море, на југу има излаз на Средоземно море, те на северу на Црно море. На копну Турска граничи са осам земаља са укупном дужином копнених граница од 2.648 km. На северозападу граничи с Грчком (206 km границе) и Бугарском (240 km), на североистоку с Грузијом (252 km), Јерменијом (268 km), Азербејџаном (ексклавом и аутономном републиком Нахичеван, 9 km), на истоку с Ираном (499 km) и на југу с Ираком (352 km) и Сиријом (822 km). Недалеко од обале Турске налази се и Кипар који је политички подељен на међународно признату Кипарске Републике и Турску Републику Северни Кипар, коју признаје само Турска.

Север Турске је једно од сеизмички најактивнијих подручја на свету с врло честим земљотресима. Већина Турске је подложна земљотресима.^[35] Од већих градова посебно је потресима угрожен Истанбул.

Рељеф

1. Мраморна регија, 2. Централна Анадолија, 3. Егејска регија, 4. Медитеранска регија, 5. Црноморска регија, 6. Југоисточна Анадолија, 7. Источна Анадолија

Крајолик западно од Анкаре

Турска је географски подељена у седам регија. То су: Мраморна регија, Егејска регија, Црноморска регија, Централна Анадолија, Средоземна регија, Источна Анадолија и Југоисточна Анадолија. Ове регије се знатно разликују по вегетацији и климатским условима.

Тракија се налази западно од Босфора, на европској страни земље. На трачкој страни река Марица представља границу с Грчком. Источно од Босфора налази се Мраморна регија. Мраморно море дели Европу од Азије, те Егејско море од Црног мора. На излазу на Средоземно море налази се теснац Дарданели дугачак 60 km. На Босфору се налази Истанбул који је највећи град у Турској. Ова брежуљкаста регија која је привредно средиште Турске прекривена је шумама и грмовитим биљем. Пољопривреда у том подручју је нарочито развијена. Недалеко од града Бурса налази се планина Улудаг која је популарно туристичко одредиште.

У Егејској регији је такође врло развијена пољопривреда. Изразито брдовити крајолик протеже се уздуж западне обале од Чанакалеа до Бодрума. Обално подручје је једно од туристички најразвијенијих у Турској. Уз чемпресе и маслине овде се узгаја и винова лоза. У овој регији налазе се многи градови из старогрчког раздобља, као нпр. Троја, Асос, Пергам, Ефез, Приена, Милет, Дидима и Еуромос.

Црноморска регија заузима северно обално подручје Турске. Ову регију карактерише блага и влажна клима. Планинско подручје ове регије прекривено је шумама. На овом врло плодном тлу узгајају се чај, дуван, кукуруз и лешник.

Регија Средишње Анадолије обухвата висораван у унутрашњој Анадолији. Овде се налази слано језеро Туз и планине високе до 3.900 m. На истоку се налази Кападокија која је позната по задивљујућим црквама и боравиштима у високим планинским пределима. Унутрашњом Анадолијом доминирају степе, а то подручје се сматра једним од најсушнијих предела Анадолије. Због тога пољопривреда у том делу земље није толико развијена. Климу ове регије карактеришу врућа и сува лета с хладним ноћима. Зими температура може пасти и испод −20 °C.

Регија Средоземног мора протеже се од планина Таурус на северу до планина Аманос на истоку. У овој регији претежно се узгајају цитруси, банане, парадајза, кикирики и памук.

Југоисточна Анадолија је најстарија културна регија Турске. Протеже се од планина Таурус. Овде се налазе реке Еуфрат и Тигар. Најзаступљеније пољопривредне културе су пшеница, јечам, винова лоза, маслине и пистаћ.

Клима

Анкара
(Регион Централна Анадолија)

Климатограм

Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
40 2 −7	31 4 −5	36 10 −2	51 16 3	52 20 7	39 24 9	17 28 13	15 28 13	18 24 8	32 18 4	36 11 −1	48 4 −3
Просечне макс. и мин. температуре у °C
Укупне падавине у mm
Извор: Turkish State Meteorology^[37]^[38]

Империјална конверзија
Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
1,6 35 20	1,2 40 23	1,4 50 29	2 60 38	2 68 44	1,5 76 49	0,7 82 55	0,6 83 55	0,7 76 47	1,3 65 39	1,4 51 30	1,9 40 26
Просечне макс. и мин. температуре у °F
Укупне падавине у инчима

Измир
(Егејски регион)

Климатограм

Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
125 13 6	98 13 6	79 17 8	48 21 12	26 26 16	11 31 20	9,6 33 23	4,6 33 23	35 29 19	52 24 15	111 18 11	135 14 8
Просечне макс. и мин. температуре у °C
Укупне падавине у mm
Извор: Turkish State Meteorology^[39]

Империјална конверзија
Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
4,9 55 43	3,8 56 43	3,1 62 46	1,9 70 53	1 79 60	0,4 88 68	0,4 92 73	0,2 91 73	1,4 84 66	2 75 59	4,4 65 51	5,3 57 46
Просечне макс. и мин. температуре у °F
Укупне падавине у инчима

Анталија
(Медитерански регион)

Климатограм

Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
227 15 6	139 15 6	100 18 8	61 22 11	32 26 15	9 31 19	6 35 22	5 34 22	16 31 19	86 27 15	172 21 10	269 16 7
Просечне макс. и мин. температуре у °C
Укупне падавине у mm
Извор: Turkish State Meteorology^[40]

Империјална конверзија
Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
8,9 59 43	5,5 59 43	3,9 64 46	2,4 72 52	1,3 79 59	0,4 88 66	0,2 95 72	0,2 93 72	0,6 88 66	3,4 81 59	6,8 70 50	11 61 45
Просечне макс. и мин. температуре у °F
Укупне падавине у инчима

Зонгулдак
(Црноморски регион)

Климатограм

Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
133 9 4	86 9 3	88 11 5	58 15 8	51 19 12	71 23 16	81 25 18	88 25 18	123 22 15	153 18 12	147 15 8	154 11 5
Просечне макс. и мин. температуре у °C
Укупне падавине у mm
Извор: Turkish State Meteorology^[41]

Империјална конверзија
Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
5,2 49 38	3,4 48 37	3,5 51 40	2,3 59 47	2 65 53	2,8 73 60	3,2 77 65	3,5 77 65	4,8 72 60	6 65 54	5,8 58 47	6,1 52 42
Просечне макс. и мин. температуре у °F
Укупне падавине у инчима

Шанлијурфа
(Регион Југоисточна Анадолија)

Климатограм

Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
74 10 2	74 12 3	63 17 6	43 22 11	27 29 16	5 35 21	3 39 25	5 38 24	7 34 20	28 27 15	49 18 8	76 12 4
Просечне макс. и мин. температуре у °C
Укупне падавине у mm
Извор: Turkish State Meteorology^[42]

Империјална конверзија
Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
2,9 50 36	2,9 54 37	2,5 63 43	1,7 72 52	1,1 84 61	0,2 95 70	0,1 102 77	0,2 100 75	0,3 93 68	1,1 81 59	1,9 64 46	3 54 39
Просечне макс. и мин. температуре у °F
Укупне падавине у инчима

Ерзурум
(Регион Источна Анадолија)

Климатограм

Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
20 −4 −15	24 −3 −14	33 3 −7	58 12 0	70 17 4	43 22 7	27 27 10	16 28 10	21 23 5	49 15 1	33 7 −5	22 −1 −11
Просечне макс. и мин. температуре у °C
Укупне падавине у mm
Извор: Turkish State Meteorology^[43]

Империјална конверзија
Ј	Ф	М	А	М	Ј	Ј	А	С	О	Н	Д
0,8 25 5	0,9 27 7	1,3 37 19	2,3 54 32	2,8 63 39	1,7 72 45	1,1 81 50	0,6 82 50	0,8 73 41	1,9 59 34	1,3 45 23	0,9 30 12
Просечне макс. и мин. температуре у °F
Укупне падавине у инчима

Обална подручја Турске која се граниче са Егејским и Средоземним морем имају умерену медитеранску климу, са топлим, сувим летима и благим до хладним, влажним зимама.^[44] Обална подручја која се граниче са Црним морем имају умерену океанску климу са топлим, влажним летима и хладним до хладним, влажним зимама.^[44] Турска обала Црног мора прима највише падавина и једина је регија Турске која прима велике количине падавина током целе године.^[44] Источни део обале Црног мора у просеку износи 2.200 mm (87 in) годишње што представља највише падавина у земљи.^[44] Обална подручја која се граниче са Мраморним морем, које повезује Егејско море и Црно море, имају прелазну климу између умерене медитеранске климе и умерене океанске климе са топлим до топлим, умерено сувим летима и хладним до хладним, влажним зимама.^[44] Скоро сваке зиме на приобалним подручјима Мраморног и Црног мора пада снег, али се обично топи за не више од неколико дана.^[44] Међутим, снијег је риједак у обалним подручјима Егејског мора и врло риједак у обалним подручјима Средоземног мора.^[44] Посебно су оштре зиме на Анадолској висоравни. Температуре од −30 — −40 °C (−22 — −40 °F) се јављају у североисточној Анадолији, а снег може да лежи на тлу најмање 120 дана у години, а током целе године на врховима највиших планина. У централној Анадолији температуре могу пасти испод −20 °C (−4 °F) док су планине још хладније.

Планине у близини обале спречавају да се утицаји Медитерана протежу у унутрашњости, дајући централној анадолској висоравни у унутрашњости Турске континенталну климу са оштро супротстављеним годишњим добима.^[45]

Историја

Рана историја

Мала Азија је једна од најстаријих насељених делова света због свог одличног географског положаја. Најранији градови као што су Чаталхојук, Чајону, Невали Џори, Хаџилар, Гобекли Тепе и Мерсин сматрају се једним од најстаријих насеља на свету.^[46]

Делови легендарних тројанских зидова, где се водио Тројански рат

Насеље Троја је настало у периоду неолита и трајало је кроз гвоздено доба. Током периода забележене историје, становници Анадолије су говорили индоевропске језике, семитске језике и карвелијске језике, као и многе језике нејасног порекла. Заправо, због старости индоевропских хетитских и лувијанских језика, неки научници су предложили Анадолију за хипотетички центар одакле су се индоевропски језици раширили по свету.^[47]

Један од најзначајнијих држава у овој области било је Хетитско краљевство, а трајало је од 18. до 13. века п. н. е. Касније су превласт стекли Фригијци, индоевропски народ, чије су царство су у 7. веку пре н. е уништили Кимеријци. Најзначајније државе наследнице Фригије биле Лидија, Карија и Ликија. Језици којима су говорили Лидијци и Ликијци били су у основи индоевропски, али с много неиндоевропских елемената које су покупили током хетитског и хеленског раздобља.

Негде око 1200. п. н. е. на западној обали Анадолије населила су се грчка племена, већином Еолци. Цело ово подручје је у 6. веку п. н. е. освојило персијско Ахеменидско краљевство. Касније је 334. п. н. е. ово подручје освојио Александар Велики. Анадолија је затим подељена у велики број мањих хеленистичких држава, као што су Битинија, Кападокија, Пергам и Понт. Рим је до средине 1. века п. н. е. покорио сва ова краљевства, изузев Пергама који је постао римска провинција крајем 2. века п. н. е. Године 324. римски цар Константин Велики изабрао је Византион за нови главни град Римског царства. Након пада Западног римског царства Цариград је постао главни град Византијског царства.

Византија и Јерменија

Након што је победио Лицинија (старог ко-цара (августа) у Никомедији) у бици код Хрисопоља (Ускудар) 324. године (чиме је окончан систем тетрархије и постао једини цар), Константин Велики је изабрао оближњу град Византије преко Босфора као нову престоницу Римског царства и започео обнову и проширење града. Највише је боравио у Никомедији (савремени Измит) током грађевинских радова у наредних шест година. Године 330. званично је прогласио римску престоницу са именом Нови Рим (Nova Roma), али га је убрзо преименовао у Константинопољ (Константинопољ, савремени Истанбул). Под Константином, хришћанство није постало званична религија државе, већ је уживало предност пошто га је подржавао великодушним привилегијама.

Мозаик Христоса у Манастиру Богородице Памакаристос у Истанбулу . Византијски мозаици су најславнији облик византијске уметности.

Теодосије Велики је прогласио хришћанство званичном државном религијом Римског царства Солунским едиктом 380. године и био је кључан у успостављању Никејског симбола вере као православне доктрине хришћанства кроз Први Константинопољски сабор 381. године. Након смрти Теодосија Великог 395. године и трајне поделе Римског царства између његова два сина, Константинопољ је постао престоница Источног римског царства. Ово царство, које ће историчари касније означити као Византијско царство, владало је већим делом територије данашње Турске све до касног средњег века;^[48] иако су источне области остале чврсто у рукама Сасанида све до 7. века. Чести византијско-персијски ратови, наставак вишевековних римско-персијских ратова, одвијали су се између 4. и 7. века.

Неколико васељенских сабора ране хришчанске Цркве одржано је у градовима који се налазе у данашњој Турској, укључујући Први никејски сабор (Изник) 325. године (који је резултирао првом јединственом хришћанском доктрином, названом Никејски симбол вере ), Први Константинопољски сабор (Истанбул) 381. године, Ефески сабор 431. и Халкидонски сабор (Кадикој) 451.^[49] Током већег дела свог постојања, Византијско царство је било једна од најмоћнијих економских, културних и војних сила у Европи.^[50]^[51] Основана у римском периоду, Цариградска васељенска патријаршија је најстарија континуирано активна институција у Истанбулу.^[52] Први Константинопољски сабор 381. признао је да су права цариградског епископа једнака правима римског епископа.^[52]

Османски период

Мапа Османског царства на врхунцу своје моћи (око 1680. године)

У 10. стољећу Селџуци који су живјели сјеверно од Каспијског и Аралског језера, почели су се селити у источна подручја Анадолије. Селџуци су били огранак Турака Оуза, а Анадолија је постала њихова домовина након битке код Манцикерта 1071. године. Том победом почиње успон анадолијског селџучког султаната (Иконијског султаната) који је био засебни део великог Селџучког краљевства које је покривало подручје средње Азије, Ирана, Анадолије и југозападне Азије.

Године 1243. Монголи су поразили Селџуке, а њихово царство се почело распадати. Турска Анадолија је тада подељена у више мањих независних држава званих гази емирати. До 1300. гази емирати освајају већину анадолијских подручја тада већ ослабљеног Византијског царства. У то време почиње се издизати гази емират којег је водио Осман I (по њему је названо Османско царство) који је проширио своју државу све до граница с Византијом.

Османско царство је током своје историје дуге 623. године имало контаката и са западним и с источним културама. Царство је у 16. и 17. веку била најјача политичка сила на свету која се брзо ширила према средишњој Европи преко Балкана. Уз врло јаки утицај који је царство имало на промјене копнених граница у Европи, велики значај имало је и на мору. Царство је било једно од неколико сила које се борило за контролу над Средоземљем, а уз то често се сукобљавало и с португалском флотом у Индијском океану покушавајући одбранити своју доминацију над трговачким правцима између источне Азије и западне Европе. Важност ових праваца је опао откривањем Рта добре наде 1488. године.

У првој половини 19. века почео је опадати утицај царства, а коначан ударац је добило поразом у Првом светском рату у којег је ушла у савезу с Немачком. Француска и Велика Британија су раније обећале стварање јерменске државе у источном дијелу Анадолије, што је османска власт видела као удар на територијалну целовитост земље. Под изговором пресељења, велики број Јермена је убијен или су умрли од исцрпљености у сиријској пустињи. Свеукупно је између 1915. и 1917. убијено 1,5 милиона Јермена. Турска влада и данас службено пориче геноцид над Јерменима.

Након рата силе Антанте поделиле су територију царства споразумом у Севру 1920. године. Османско царство је изгубило све територије изузев Анадолије и Тракије. Територију данашње Турске подејељена је у више делова. Грчкој је обећана Смирна (данашњи Измир) и део западне Анадолије, Италија је требало да добије подручје Адане, а Француској је уз Сирију требало да припадне и Киликија. У источном делу данашње Турске где се налазе градови Карс, Ардахан и Ерзурум требало је да буде основана јерменска држава. Јужно и источно од Еуфрата требало је да буде створена аутономна курдска регија. Сви ови планови на крају нису остварени.

Савремена историја

Мустафа Кемал-паша је 19. маја 1919. политички и војни устанак против ових планова. Посебно су 1920. вођене жестоке борбе с Грчком. Рат је завршен 9. септембра 1922. заузимањем Смирне која је тада већински била насељена Грцима, после чега је целокупно грчко становништво Смирне било побијено. Турска победа резултовала је малоазијском катастрофом, у којој су многи Грци и Турци остали без својих домова.

Мустафа Кемал Ататурк (1931)

Након побједе Турака, 24. јула 1923. споразумом из Лозане промијењен је претходни споразум из Севра. Овим уговором успостављене су данашње границе Турске. У исто вријеме извршена је и размена становништва са Грчком. Након што су све стране снаге напустиле Анадолију, Мустафа Кемал је 29. октобра 1923. прогласио републику.

За време свога мандата Мустафа Кемал је покренуо низ политичких и друштвених реформи широм земље, које су претворили Турску у модерну, секуларну и европски оријентисану државу. Смернице његове политике данас се називају кемализмом. Између осталог 1922. укинут је султанат, а 3. марта 1924. и калифат. Исте године укинут је шеријатски закон, а 1925. проведена је одевна реформа којом је забрањен фес (традиционална турска мушка капа) и вео за жене, а уведено је заједничко образовање за оба пола. Године 1926. исламски календар замењен је грегоријанским, а уведен је и метрички систем.

Идућих година цели правосудни систем је промењен је по узору на европске земље. Уведена је моногамија, а 1928. је спроведена секуларизација и реформа писма у којој је арапско писмо замењено латиницом. Овим реформама је 1930. уведено право гласа женама, а од 1934. даје им се и право учествовања на изборима. Спроведена је и реформа имена грађана у којој су свима додељена презимена. Турски парламент је Мустафи Кемалу додијелио презиме „Ататурк“ (отац Турака) које је проглашено посебним презименом којег је носио само он. Мањи број Ататуркових реформи је након његове смрти укинут, као нпр. реформа којом је у џамијама уместо на арапском молитва уведена на турском.

Након Ататуркове смрти 1938, председник Турске је постао његов блиски сарадник Исмет Инени. Инени је наставио модернизацију Турске, а на спољнополитичком плану покушао је одржати неутралност. Године 1939. Турској је припојена Република Хатај која је постала турски вилајет.

Након Другог светског рата

Анкара (1950-е)

За време Другог светског рата Турска је очувала своју спољнополитичку неутралност. У рат на страни савезника ушла је симболички тек 23. фебруара 1945. Исте године потписала је повељу УН-а. Године 1946. у Турској је уведено вишестраначје. Демократска странка је под водством Аднана Мендереса је на изборима 1950. освојила већину у парламенту. Тиме је завршена владавина Републиканске народне странке која је трајала од оснивања републике.

Избијањем сукоба између истока и запада, те покушајем утицаја Совјетског Савеза на Турску, завршено је раздобље политичке неутралности за Турску. Године 1950. Турска је учествовала као део УН-овог контингента у Корејском рату, а 1952. је постала чланица НАТО пакта.

Године 1960. премијер Мендерес је донео закон који му је омогућио укидање опозиције. Војска је тада организовала државни удар и ухапсила премијера и друге политичаре, који су након суђења обешени у септембру 1961. на острву İmralı. Након што је војска исте године увела нови устав, вратила је власт народу. Инени је поново постао премијер и владао је од 1961. до 1965. године. У то време Турска је постала придружена чланица ЕЕЗ-а. То раздобље обележило је и неефикасност владе и јачање левичарских и десничарских терористичких активности, што је довело до привредног пада. Године 1971. власт је поново узела војска која је увела репресивне мере за становништво.

Након дугог низа година међуетничког насиља на Кипру, Грци су организовали војни удар у јулу 1974. у којем је свргнут председник Макариос III и постављен грчки националиста Никос Сампсон као диктатор. Турска се тада одлучила за војну интервенцију на Кипру у којој је окупирала северни део острва. Девет година касније на том подручју успостављена је нелегитимна Турска Република Сјеверни Кипар коју је признала само Турска.

Војска је 12. септембра 1980. трећи пут одузела власт изабраној влади. Узрок је била политичка и привредна нестабилност земље у 1970-им, као и терористички напади екстремне левице и деснице. Војска је под генералом Кенаном Евреном увела ратно стање у земљи и забранила све политичке странке. Хунта се пре снажно противила курдским сепаратистима и левој опозицији. Дана 7. новембра 1982. војска је представила нови устав који је прихваћен референдумом.

Од средине 1980-их најважнијим унутрашњим проблемом земље сматра се сукоб с Курдима. Турска је дотад водила политику асимилације која је резултовала потискивањем курдске културе и идентитета. Као реакција на ову политику 1978. основана је Радничка партија Курдистана) с Абдулахом Оџаланом на челу. Странка је 1984. почела оружани сукоб на југоистоку Турске с циљем оснивања социјалистичке државе Курдистан. До 2007. године, у сукобима између турске војске и ПКК-а погинуло је око 40.000 особа.

У фебруару 1998. турска тајна служба је ухватила Абдулаха Оџалана у Кенији и довела га у Турску где је осуђен на смртну казну (која је укинућем смртне казне промењена у доживотни затвор). Тада је Радничка партија Курдистана прогласила прекид ватре који је прекршен 2004. године.

За време мандата премијера Еџевита (1999.–2002) уведене су нове реформе грађанског права са свеукупним повећањем људских права (као што су нпр. право на окупљања и протесте). Ове реформе су касније настављене, а довеле су између осталог и до укидања смртне казне, забране мучења и увођења културних слобода курдском становништву. Данас је допуштена и употреба курдских дијалеката у школству, као и пренос радијских и телевизијских канала на курдском. Турска државна телевизија данас уз турски емитује и на курдском, арапском, српском и другим језицима. Турска је, након 40 година покушавања приближавања, 3. октобра 2005. започела преговоре о чланству у Европској унији.

2014. године, турски премијер Реџеп Тајип Ердоган победио је на првим директним председничким изборима у Турској.^[53] Дана 15. јула 2016, неуспели покушај државног удара покушао је да свргне владу.^[54]

Референдумом 2017, парламентарна република је замењена извршним председничким системом. Функција премијера је укинута и њена овлашћења и дужности су пренете на председника. На дан референдума, док је гласање још трајало, Врховно изборно веће Турске укинуло је правило према којем је сваки гласачки листић морао имати службени печат.^[55] Опозиционе странке тврде да је чак 2,5 милиона гласачких листића без печата прихваћено као валидно.^[55]

Ердоган је 2018. победио на председничким изборима за други мандат, који се завршава 2023. године. Председнички избори у Турској 2023. заказани су за 18. јун 2023. као део општих избора 2023. заједно са парламентарним изборима . Предсједник Ердоган је сигнализирао да би избори могли бити одржани пријевремено, 14. маја 2023.^[56] Према члану 101. Устава Турске: „За председника се може бирати највише два пута“ (турски: „Bir kimse en fazla iki defa Cumhurbaşkanı seçilebilir“)^[57]^[58] У члану 101. референдумом 2017. године није извршена измена ове дефиниције.^[57]^[58]

Другог јуна 2022, захтев турског министра спољних послова Мевлута Чавушлогуа да се држава ословљава именом „Туркије” у званичним документима и на међународним форумима је одобрен од стране УН.^[59]^[60]^[61]

Политика и државно уређење

Турска је световна парламентарна република заснована на начелу деобе власти на законодавну, извршну и судску. Устав је врховни закон државе.

Председник је шеф државе и шеф владе, бира се најмање двотрећинском већином Велике турске народне скупштине (тур. Türkiye Büyük Millet Meclisi; TBMM), познатије као Меџлис, на једнократни, седмогодишњи мандат. Да би био подобан за ову функцију, кандидат мора бити турски држављанин старији од 40 година, мора бити подобан за избор у TBMM, и мора имати високу стручну спрему. Председник председава Националним саветом за безбедност и врши функцију врховног команданта. У време рата, начелник Генералштаба врши функцију врховног команданта у име председника. Председник је овлаштен проглашавати законе или их слати назад у парламент на поновно разматрање, расписивати јавне референдуме, расписивати парламентарне изборе, ратификовати и објављивати међународне споразуме итд.

Извршна власт је у рукама председника и Савета министара, којим председава председник. Председник кандидује министре, чије именовање мора одобрити Велика турска народна скупштина. Пре општих избора, министри правде, унутрашњих послова и комуникација морају се повући из кабинета, а именују се независни и неутрални (без политичких веза) министри. Савет министара издаје правила о примени закона и осталим питањима, уз услов да се не косе са постојећим законима, које тада проверава Државни савет. Велика турска народна скупштина може сменити владу изгласавањем неповерења.

Према уставу из 1982, законодавна власт припада Великој турској народној скупштини (Меџлис), која заседа у Анкари. То је једнодомно тело са 550 места које се бира по систему пропорционалне заступљености општим правом гласа одраслих, на петогодишњи мандат. У Скупштини су заступљене само странке које су сакупиле више од 10% гласова у земљи. Велика турска национална скупштина доноси, мења, допуњава и опозива законе; надгледа рад Савета министара и овлашћује га да издаје одлуке о посебним питањима које имају снагу закона; ратификује међународне споразуме и одлуке везане уз штампање новца, објаве ратног стања, те учествовање државних оружаних снага у операцијама у иностранству; одлучује о питањима везаним уз одобравање амнестија и помиловања итд.

Уставом из 1982. проглашена је независност државних судова и судија. Турска има јединствени правни систем грађанских и војних судова, од којих сваки има апелациони суд са седиштем у Анкари. Уставни суд преиспитује уставност закона и одлука са снагом закона, као и правила процедуре Велике турске националне скупштине. Његове одлуке се одмах објављују у Службеном листу, па су обавезујуће за све, укључујући законодавну и извршну власт. Судије именује председник. Високи апелациони суд је последњи степен преиспитивања одлука и пресуда које су донели судови. Судије бира Врховни савет судија и тужилаца. Државни савет је највиши управни трибунал. Три четвртине судија именује Врховни савет судија и тужилаца, а једну четвртину председник. Уставом из 1982. прописано је успостављање судова за безбедност који се баве нападима на национални и територијални интегритет Турске, демократски поредак, нападе на унутрашњу и спољашњу безбедност државе итд. Ту је још и много нижих грађанских и војних судова.

Административна подела

Турска је административно подељена на 81 вилајет (тур. il). Вилајети у већини случајева носе име по свом седишту, са три изузетка:

Хатај — седиште Антиохија
Коџаели — седиште Измит
Сакарја — седиште Адапазар

Подела (празна мапа)

Агри	Адана	Адијаман	Ајдин	Аксарај	Амасија	Анкара	Анталија
Ардахан	Артвин	Афјонкарахисар	Бајбурт	Баликесир	Бартин	Батман	Билеџик
Бингел	Битлис	Болу	Бурдур	Бурса	Ван	Газиантеп	Гумушхане
Гиресун	Денизли	Дузџе	Дијарбакир	Елазиг	Ерзинџан	Ерзурум	Едирне
Ескишехир	Зонгулдак	Игдир	Измир	Испарта	Истанбул	Јалова	Јозгат
Кајсери	Карабик	Караман	Карс	Кастамону	Кахраманмараш	Килис	Китахија
Конија	Коџаели	Кирикале	Киркларели	Киршехир	Малатија	Маниса	Мардин
Мерсин	Мугла	Муш	Невшехир	Нигде	Орду	Османије	Ризе
Сакарија	Самсун	Сивас	Сирт	Синоп	Текирдаг	Токат	Трабзон
Тунџели	Ушак	Хакари	Хатај	Чанакале	Чанкири	Чорум	Шанлиурфа
Ширнак

Становништво

Турци су евроазијски народ, тачније његова посебна група, са око 83,81 милиона припадника,^[62] који живе распоређени на два континента. Највећи део их живи у Малој Азији (Турска са око 49 милиона), на Балкану, и то у: Бугарској (815.000), Грчкој (130.000), Македонији (81.000), Румунији (150.000), и непознат број у земљама наследницама бивше Југославије, као и на Кипру (135.000). Већи део Турака живи у Ираку (200.000 до 300.000), Сирији (100.000) као и у делу земаља Азије, где се зову Туркмени. Више од три милиона Турака живе у западној Европи, од чега само 1,2 милиона у Немачкој. Први пут се спомињу у 6. веку, а потомци су туркијских народа, који су у 11. веку продрли у Анадолију, мешајући се постепено са осталим народима у том делу света: Грцима на западу, Јерменима и Курдима на истоку, и Грузинима на североистоку, а делом и са Словенима на југоистоку Европе. Данашња Турска признаје све Турке као своје држављане, не само држављане Турске, већ се исто тако дичи својом јаком дијаспором, али и „етничким Турцима“ (Турцима у етничком смислу), који представљају националне мањине у суседним државама.

Највећи градови

Економија

Привреда Турске или економија Турске је по бруто домаћем производу 17. највећа економија света, а по паритету куповне моћи је 13. највећа економија на свету. Турска је један од највећих произвођача сребра, злата, нафте и природног гаса у југозападној Азији. Турска је велики извозник хране, одеће, накита и пластике, сировина, гума, лепкова, машинских и моторних делова итд. Турска производи и бави се прерадом и даљом производњом памука, чаја, кафе, дрвета. Велики је извозник и произвођач пистаћа, бадема, ораха, диња, мантија, баклава, ратлука, алве и туне. Истанбул је највећи финансијски и економски центар у Турској. Турска лира је национална валута Турске. Туризам је веома значајан, позната турска летовалишта су Бодрум и Анталија док Истанбул посети скоро милион људи годишње. Анталијска област генерише највећи број туриста из целог света а посебно из Немачке, Русије, В. Британије, Румуније и Пољске. Летовалишта у Анталијској области су: Анталија, Лара, Алања, Кемер, Белек и Сиде.^[63] Друга позната летовалишта су још Кушадаси, Мармарис и мање место Саримсакли. Поред ових области које обилују туристима током летње сезоне веома битна област после Истанбула је Кападокија.^[64]

Царинска унија ЕУ-Турска 1995. године довела је до опсежне либерализације царинских стопа и чини један од најважнијих стубова спољнотрговинске политике Турске.^[65] Директне стране инвестиције (СДИ) у Турској достигле су максимум од 22,05 милијарди долара 2007. године и 19,26 милијарди долара у 2015. години, али су 2021. пале на 13,22 милијарде долара.^[66]

Akbank, Türkiye İş Bankası, Yapı Kredi, QNB Finansbank и Garanti BBVA су међу турским банкама са седиштем у Левенту у Истанбулу.

Аутомобилска индустрија у Турској је значајна грана индустрије земље. Произведено је 1.352.648 моторних возила у 2022. години, што је 13. највећи произвођач у свету (производња је достигла врхунац од 1.695.731 моторних возила 2017. године, када је Турска такође била на 13. месту).^[67] Турске аутомобилске компаније као што су ТЕМСА, Отокар и БМЦ су међу највећим светским произвођачима комбија, аутобуса и камиона. Тогг, или турска Joint Venture Group Inc., је прва компанија која производи потпуно електрична возила у Турској. Турска бродоградилишта су веома цењена како за производњу хемијских и нафтних танкера до 10.000 двт, тако и за своје мега јахте.^[68] Турски брендови као што су Беко и Вестел су међу највећим произвођачима потрошачке електронике и кућних апарата у Европи и улажу значајна средства за истраживање и развој нових технологија у овим областима.^[69]^[70]^[71]

Остали кључни сектори турске привреде су банкарство, грађевинарство, кућански апарати, електроника, текстил, прерада нафте, петрохемијски производи, храна, рударство, гвожђе и челик и машинска индустрија. Према истраживању Турског института за статистику из 2021. године, које је користило доступне податке за 2020. годину, процењено је да је 46,7 одсто укупног расположивог дохотка примило 20 одсто највећих примаоца, док је најнижих 20 одсто примило само 6,1 одсто.^[72]

Међународна агенција за енергетику је 2020. године навела да субвенције за фосилна горива треба да буду преусмерене, на пример, у здравствени систем.^[73] Субвенције за фосилна горива биле су око 0,2% БДП-а током прве две деценије 21. века,^[74]^[75] и веће су од укупних субвенција чисте енергије.^[76] Екстерни трошкови потрошње фосилних горива у 2018. години процењени су на 1,5% БДП-а.^[77] Европска банка за обнову и развој је 2020. понудила подршку транзицији са коришћења угља.^[78]

Од 2023. године, два турска технолошка стартапа, Гетир и Трендиол, имају тржишне вредности изнад 10 милијарди долара.^[79]^[80] Турска је забележила раст у индустрији видео игара последњих година. Бројне компаније за развој игара су основане и стекле инвестиције од ризичног капитала.^[81] TaleWorlds Entertainment, Peak Games, Bigger Games и Dream Games су тренутни лидери у овом сектору.^[82]^[83]

Инфраструктура

Године 2013. било је 98 аеродрома у Турској,^[84] укључујући 22 међународна аеродрома .^[85] Планирано је да Аеродром Истанбул буде највећи аеродром на свету, са капацитетом да опслужи 150 милиона путника годишње.^[86]^[87] Т еркиш ерлајнс користи аеродром Истанбул, који има тренутни годишњи капацитет од 90 милиона путника, јер његово главно чвориште и неколико других авио-компанија послују у земљи. Теркиш ерлајнс има летове за 315 дестинација у Европи, Азији, Африци и Америци, што га чини највећим главним превозником на свету по броју земаља у којима послује.^[88]^[89]^[90]

Мрежа аутопутева се простире на 3,523 километра од 2020. године. Очекује се да ће се мрежа проширити на 4,773 километра до 2023. године на 9,312 km до 2035.^[91]

Истанбулски Метро је највећа метро мрежа у земљи са 495 милиона путника годишње.^[92] У функцији је 9 линија метроа и још 6 у изградњи.^[93]

Мост „Чанакале 1915” на мореузу Дарданеле, који повезује Европу и Азију, је најдужи висећи мост на свету.^[94]^[95]^[96]

Отворен 2013. године, тунел Мармара испод Босфора повезује железничке и метро линије на европској и азијској страни Истанбула; док оближњи тунел Евроазија (2016) обезбеђује подводну путну везу за моторна возила.^[97]

Босфорски мост (1973), Мост Фатих Султан Мехмет (1988) и Мост Јавуз Султан Селим (2016) су три висећа моста која повезују европску и азијску обалу Босфорског мореуза у Истанбулу.

Мост Чанакале 1915 (2022) на мореузу Дарданеле, који повезује Европу и Азију, је најдужи висећи мост на свету.^[98]^[99] Мост Осман Гази (2016) повезује северну и јужну обалу Измитског залива.

Турске државне железнице управљају и конвенционалним и брзим возовима на прузи дужине 12.532 километра. Национална железничка компанија у државном власништву почела је да гради брзе железничке линије 2003. године. Линија Анкара-Коња постала је оперативна 2011. године, док је линија Анкара-Истанбул ушла у промет 2014.^[100] Линија Коња-Караман почела је са радом 2022. и 406 km (252 mi).

Много енергената у Турској долази из Русије.^[101] Ажурирано: 2018.^{[ажурирање]} Турска троши 1700 терават сати (TW/h) примарне енергије годишње, нешто више од 20 мегават сати (МВ/х) по особи, углавном из увозних фосилних горива.^[102] Иако енергетска политика Турске укључује смањење увоза фосилних горива, угаљ у Турској је највећи појединачни разлог зашто емисије гасова стаклене баште у Турској износе 1% глобалне укупне емисије. Повећава се обновљива енергија у Турској и гради се нуклеарна електрана Акују на обали Средоземног мора. Међутим, упркос превеликом капацитету у националној производњи електричне енергије, фосилна горива су и даље субвенционисана.^[103]

Турска је 2019. године имала четврту највећу директну искоришћеност и капацитет геотермалне енергије у свету,^[104] и производила је 45,6% своје електричне енергије из обновљивих извора.^[105]

Многи гасоводи за природни гас налазе се на територији Турске.^[106] Плави ток, велики транс- црноморски гасовод, испоручује природни гас из Русије у Турску, као и подморски гасовод Турски ток.^[107] Нафтовод Баку-Тбилиси-Џејхан, други најдужи нафтовод на свету, свечано је отворен 2005. године.^[108] Од 2022. године, скоро сав гас који се троши у Турској се увози, али производња са гасног поља Сакарија, поља гаса у Црном мору које је ТПАО открио 2020. године,^[109] треба да почне 2023. г.^[110] Гасовод ће повезати гасно поље са фабриком за прераду природног гаса Филиос,^[111] а ТПАО планира да почне производњу 2023.^[112] са процењеном оствареном производњом од 40 милијарди кубних метара 2026. године.^[113] До краја децембра 2022. укупна запремина природног гаса коју је Турска открила у Црном мору износила је 710 милијарди кубних метара (bcm) након што је ново налазиште лоцирано, а претходни налаз ревидиран на виши износ.^[114]

Туризам

Мармарис на Турској ривијери

Туризам у Турској је растао скоро сваке године у 21. веку,^[115] и важан је део привреде. Турско Министарство културе и туризма тренутно промовише турски туризам у оквиру пројекта Туркеи Хоме . Турска је једна од десет најбољих светских дестинација, са највећим процентом страних посетилаца који долазе из Европе; посебно Немачку и Русију последњих година.^[115] Турска је 2019. године била шеста у свету по броју међународних туристичких долазака, место иза Италије, са 51,2 милиона страних туриста који су посетили земљу.^[116] Турска има 19 Унескових локалитета светске баштине и 84 места светске баштине на пробној листи. У Турској има 519 плажа са Плавом заставом, што је чини на трећем месту у свету.^[117] Истанбул је десети најпосећенији град на свету са 13.433.000 годишњих посетилаца од 2018.^[118] Анталија је други најпосећенији град у Турској, са преко 9 милиона туриста 2021. године.^[119]

Култура

Турска има веома разнолику културу која је мешавина различитих елемената турске, анадолске, византијске и османске културе (османска је у многим аспектима била наставак и грчко-римске и исламске културе) са западном културом и традицијом, процесом који је започео западњачењем Османског царства и наставља се и данас.^[120]^[121] Ова мешавина је првобитно настала као резултат сусрета Турака и њихове културе са оним народа на које су наишли током своје миграције из Централне Азије ка западу.^[120]^[122] Савремена турска култура у периоду републике је производ настојања да се створи „модерно“ западно друштво, уз одржавање традиционалних, верских и историјских вредности.^[120]

Турска култура је такође утицала на европску уметност и моду, посебно између 16. и 18. века, током врхунца отоманске моћи — феномен који је назван Turquerie.

Државни празници

1. јануар — Нова година
23. април — Дан деце
19. мај — Дан независности, омладине и спорта
30. август — Дан победе
29. октобар — Дан републике
верски празници (и државни) — Рамазански бајрам, Курбан-бајрам

Галерија

Девичина Кула, Босфор
Обала у Измиру
Селимова џамија, Једрене
Алања
Бодрум
Памукале
Турске баклаве у Истанбулу

Види још

Спорт у Турској

Напомене

^ Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган изјавио је: „Наш став према јерменском питању био је јасан од почетка. Никада нећемо прихватити оптужбе за геноцид”.^[19] Научници наводе неколико разлога за такав став Турске, урачунавши очување националног идентитета, захтеве за накнаду штете и територијалне проблеме.^[20]

Извори

^ „Türkiye Cumhuriyeti Anayasası” (на језику: турски). Grand National Assembly of Turkey. Архивирано из оригинала 2. 7. 2020. г. Приступљено 1. 7. 2020. „"3. Madde: Devletin Bütünlüğü, Resmi Dili, Bayrağı, Milli Marşı ve Başkenti: Türkiye Devleti, ülkesi ve milletiyle bölünmez bir bütündür. Dili Türkçedir. Bayrağı, şekli kanununda belirtilen, beyaz ay yıldızlı al bayraktır. Milli marşı "İstiklal Marşı" dır. Başkenti Ankara'dır."”
^ „Mevzuat: Anayasa” (на језику: турски). Constitutional Court of Turkey. Архивирано из оригинала 21. 6. 2020. г. Приступљено 1. 7. 2020.
^ „Surface water and surface water change”. Organisation for Economic Co-operation and Development (OECD). Приступљено 11. 10. 2020.
^ „The Results of Address Based Population Registration System, 2023”. www.tuik.gov.tr. Turkish Statistical Institute. 6. 2. 2024. Архивирано из оригинала 6. 2. 2024. г. Приступљено 6. 2. 2024.
^ ^а ^б „World Economic Outlook Database, April 2024 Edition. (Türkiye)”. www.imf.org. International Monetary Fund. 16. 4. 2024. Приступљено 16. 4. 2024.
^ National Geographic Atlas of the World (7th изд.). Washington, DC: National Geographic. 1999. ISBN 978-0-7922-7528-2. „Europe” (pp. 68—69); „Asia” (pp. 90—91): „A commonly accepted division between Asia and Europe … is formed by the Ural Mountains, Ural River, Caspian Sea, Caucasus Mountains, and the Black Sea with its outlets, the Bosporus and Dardanelles.”
^ „Toplumsal Yapı Araştırması 2006” (PDF). KONDA Research and Consultancy. 2006. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 02. 2017. г. Приступљено 21. 2. 2015.
^ „Turkey”. The World Factbook. Central Intelligence Agency]]. Архивирано из оригинала 20. 09. 2017. г. Приступљено 13. 10. 2016.
^ Howard, Douglas Arthur (2001). The History of Turkey. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-30708-9.
^ Sharon R. Steadman; Gregory McMahon (2011). The Oxford Handbook of Ancient Anatolia: (10,000–323 BC). Oxford University Press. стр. 3—11, 37. ISBN 978-0-19-537614-2. Приступљено 23. 3. 2013.
^ Casson, Lionel (1977). „The Thracians” (PDF). The Metropolitan Museum of Art Bulletin. 35 (1): 2—6. ISSN 0026-1521. JSTOR 3258667. doi:10.2307/3258667. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 07. 12. 2019.
^ David Noel Freedman; Allen C. Myers; Astrid Biles Beck (2000). Eerdmans Dictionary of the Bible. Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 61. ISBN 978-0-8028-2400-4. Приступљено 24. 3. 2013.
^ Gürpinar, D.; Gürpinar, Dogan (2013). Ottoman/Turkish Visions of the Nation, 1860—1950. Springer. ISBN 978-1-137-33421-3.
^ Mehmet Fuat Köprülü&Gary Leiser. The origins of the Ottoman Empire. стр. 33.
^ Masters, Bruce (2013). The Arabs of the Ottoman Empire, 1516—1918: A Social and Cultural History (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-03363-4.
^ Somel, Selcuk Aksin (2010). The A to Z of the Ottoman Empire (на језику: енглески). Scarecrow Press. ISBN 978-1-4617-3176-4.
^ Marushiakova, Elena; Popov, Veselin Zakhariev; Popov, Veselin; Descartes), Centre de recherches tsiganes (Université René (2001). Gypsies in the Ottoman Empire: A Contribution to the History of the Balkans (на језику: енглески). University of Hertfordshire Press. ISBN 978-1-902806-02-0.
^ Roderic. H. Davison, Essays in Ottoman and Turkish History, 1774—1923 — The Impact of West, Texas 1990, pp. 115—116.
^ „Erdogan: Turkey will 'never accept' genocide charges”. Deutsche Welle. Приступљено 7. 2. 2018.
^ Tatz, Colin; Higgins, Winton (2016). The Magnitude of Genocide. ABC-CLIO. ISBN 978-1-4408-3161-4.
^ Schaller, Dominik J.; Zimmerer, Jürgen (2008). „Late Ottoman genocides: the dissolution of the Ottoman Empire and Young Turkish population and extermination policies—introduction”. Journal of Genocide Research. 10 (1): 7—14. ISSN 1462-3528. doi:10.1080/14623520801950820.
^ Roderic H. Davison (март 1975). „Review „From Paris to Sèvres: The Partition of the Ottoman Empire at the Peace Conference of 1919—1920” by Paul C. Helmreich”. Slavic Review. 34 (1): 186—187.
^ „Turkey, Mustafa Kemal and the Turkish War of Independence, 1919–23”. Encyclopædia Britannica. 2007. Приступљено 29. 10. 2007.
^ S.N. Eisenstadt, "The Kemalist Regime and Modernization: Some Comparative and Analytical Remarks, " in J. Landau, ed., Atatürk and the Modernisation of Turkey, Boulder, Colorado: Westview Press, 1984, 3—16.
^ „EU Council issues strong message about Turkey's obligations”. Cyprus Mail. 26. 6. 2018. Архивирано из оригинала 07. 04. 2020. г. Приступљено 07. 12. 2019.
^ „EU will Zollunion mit der Türkei nicht ausbauen” (на језику: german). Die Zeit. 27. 6. 2018.
^ „The Political Economy of Regional Power: Turkey” (PDF). giga-hamburg.de. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 02. 2014. г. Приступљено 18. 2. 2015.
^ , M.B (4. 11. 1939). „The Political and Strategic Importance of Turkey”. Bulletin of International News. 16 (22): 3—11. JSTOR 25642612.
^ The Economist Intelligence Unit (8. 1. 2019). „Democracy Index 2018: Me Too?” . The Economist Intelligence Unit. Приступљено 13. 1. 2019.
^ Nordland, Rod (17. 11. 2016). „Turkey's Free Press Withers as Erdogan Jails 120 Journalists”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 4. 2018.
^ Ackerman, Elliot (16. 7. 2016). „Atatürk Versus Erdogan: Turkey's Long Struggle”. The New Yorker. ISSN 0028-792X. Приступљено 24. 4. 2018. >
^ „Geography of Turkey”. Turkish Ministry of Tourism. 2005. Приступљено 13. 12. 2006.
^ Scheffel, Richard L.; Wernet, Susan J., ур. (1980). Natural Wonders of the World. United States of America: Reader's Digest Association, Inc. стр. 286. ISBN 978-0-89577-087-5.
^ „Hierapolis-Pamukkale World Heritage Site”. UNESCO World Heritage Center. Приступљено 17. 1. 2022.
^ „Retrofitting and Reconstruction Works” (PDF). Istanbul Seismic Risk Mitigation and Emergency Preparedness Project. стр. 10. „Taking a retrospective look at the earthquake records, it is observed that a major part of Turkey’s territory with high earthquake activity. Therefore, medium (and above) scale earthquakes frequently occur around the country.”
^ „Yıllık Toplam Yağış Verileri - Meteoroloji Genel Müdürlüğü”. Архивирано из оригинала 08. 10. 2011. г.
^ „Meteoroloji Genel Müdürlüğü”. Архивирано из оригинала 20. 09. 2016. г.
^ „Historical Weather for Ankara, Turkey”. Weatherbase. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г. Приступљено 30. 3. 2010.
^ „MGM”. Архивирано из оригинала 06. 04. 2016. г.
^ „MGM”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г.
^ „MGM”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г.
^ „MGM”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г.
^ „MGM”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е „Climate of Turkey” (PDF). General Directorate of Meteorology. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 3. 2014. г. Приступљено 24. 1. 2014.
^ „Climate of Turkey” (PDF). General Directorate of Meteorology. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 3. 2014. г. Приступљено 24. 1. 2014.
^ Thissen, Laurens. „Time trajectories for the Neolithic of Central Anatolia” (PDF). CANeW – Central Anatolian Neolithic e-Workshop. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 6. 2007. г. Приступљено 30. 3. 2010.
^ Balter, Michael (27. 2. 2004). „Search for the Indo-Europeans: Were Kurgan horsemen or Anatolian farmers responsible for creating and spreading the world's most far-flung language family?”. Science. 303 (5662): 1323. PMID 14988549. doi:10.1126/science.303.5662.1323.
^ Daniel C. Waugh (2004). „Constantinople/Istanbul”. University of Washington, Seattle, Washington. Приступљено 26. 12. 2006.
^ Maas, Michael (2015). The Cambridge Companion to the Age of Attila. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-02175-4.
^ Laiou & Morisson 2007, стр. 130–131
^ Pounds 1979, стр. 124.
^ ^а ^б „Ecumenical Patriarchate of Constantinople”. britannica.com. Encyclopædia Britannica. Приступљено 21. 2. 2023.
^ „Recep Tayyip Erdogan wins Turkish presidential election”. BBC News. 10. 8. 2014.
^ Cunningham, Erin; Sly, Liz; Karatas, Zeynep (16. 7. 2016). „Turkey rounds up thousands of suspected participants in coup attempt”. The Washington Post. Приступљено 17. 7. 2016.
^ ^а ^б „Here's why Turkish opposition parties are contesting the referendum results”. Washington Post. 16. 4. 2017. Архивирано из оригинала 19. 4. 2017. г. Приступљено 17. 4. 2017.
^ „President Erdogan confirms May 14 election date in Türkiye”. Архивирано из оригинала 22. 01. 2023. г. Приступљено 04. 05. 2023.
^ ^а ^б „Anayasanın 101. Maddesi (Cumhurbaşkanı Nitelikleri ve tarafsızlığı)”. yasalar.org. 11. 1. 2016.
^ ^а ^б „Türkiye Cumhuriyeti Cumhurbaşkanlığı: Görev ve Yetkiler”. tccb.gov.tr.
^ „Турска постаје Türkiye, држава која припада моћнима”. Радио-телевизија Србије. 2022-06-08. Приступљено 2022-06-10.
^ „Turska zvanično menja ime: UN odobrile zahtev Ankare, evo od kada novo ime važi”. Nova S. 2022-06-02. Приступљено 2022-06-14.
^ „Kako je Turska promenila ime u „Turkiye“”. N1. 15. 6. 2022. Приступљено 16. 7. 2024.
^ Turkey Population (2020) - Worldometer
^ „Турска летовалишта”. Дреам Ланд травел. Приступљено 15. 2. 2021.
^ „Кападокија”. Дреам Ланд травел. Приступљено 15. 2. 2021.
^ Bartolomiej Kaminski; Francis Ng (1. 5. 2006). „Turkey's evolving trade integration into Pan-European markets” (PDF). World Bank. стр. 3. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 6. 2007. г. Приступљено 27. 12. 2006.
^ „Foreign direct investment, net inflows (BoP, current US$) – Turkey”. The World Bank. Приступљено 10. 8. 2021.
^ „2022 Production Statistics”. www.oica.net. OICA. Приступљено 2023-04-18.
^ „The Shipbuilding Industry in Turkey” (PDF). OECD. септембар 2011.
^ „About Best-Selling Home Appliance Brand Beko UK”. Приступљено 9. 8. 2014.
^ „Beko Avrupa'da üçüncülüğe oynuyor”. Приступљено 9. 8. 2014.
^ „The Unknown TV Giant – Businessweek”. Bloomberg.com. 9. 6. 2006. Архивирано из оригинала 17. 7. 2012. г. Приступљено 9. 8. 2014.
^ „Income and Living Conditions Survey, 2021”. Turkish Statistical Institute. 6. 5. 2022. Приступљено 6. 1. 2023.
^ Ambrose, Jillian (12. 3. 2020). „Coronavirus poses threat to climate action, says watchdog”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 13. 3. 2020.
^ Acar, Sevil; Challe, Sarah; Christopoulos, Stamatios; Christo, Giovanna (2018). „Fossil fuel subsidies as a lose-lose: Fiscal and environmental burdens in Turkey”. New Perspectives on Turkey. 58: 93—124. doi:10.1017/npt.2018.7.
^ „Energy pricing and non-market flows in Turkey's energy sector” (PDF). SHURA Energy Transition Center. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 12. 2019. г. Приступљено 18. 3. 2020.
^ „Big nations aid fossil fuels more than clean energies amid pandemic, researchers find”. Climate Home News (на језику: енглески). 3. 7. 2020. Приступљено 7. 7. 2020.
^ „The external cost of fossil fuel use in power generation, heating and road transport in Turkey • SHURA Enerji Dönüşümü Merkezi”. SHURA Enerji Dönüşümü Merkezi. Архивирано из оригинала 23. 4. 2021. г. Приступљено 9. 2. 2021.
^ „The EBRD's just transition initiative”. European Bank for Reconstruction and Development.
^ „Getir is now worth nearly $12 billion after raising another $768 million”. 17. 3. 2022.
^ „SoftBank investment in Trendyol creates Turkey's first decacorn”.
^ „Why Turkey is becoming the Silicon Valley of mobile gaming”. Digiday. 26. 1. 2022.
^ „Turkey's fastest unicorn Dream Games' valuation hits $2.75B”. DailySabah. 18. 1. 2022.
^ „Turkish mobile gaming start-up defies economic turmoil to hit a $2.75 billion valuation”. CNBC. 18. 1. 2022.
^ „CIA World Factbook: Turkey”. Архивирано из оригинала 10. 1. 2021. г. Приступљено 17. 11. 2014.
^ „Study in Turkey: International Airports in Turkey”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2013. г. Приступљено 17. 11. 2014.
^ „It will be the biggest airport of the world”. 24. 1. 2013. Архивирано из оригинала 29. 1. 2013. г. Приступљено 24. 1. 2013.
^ „Istanbul's New Erdoğan-Backed Airport to Be Named After... Erdoğan”. Newsweek. 14. 8. 2014.
^ „Network” (PDF). Investor.turkishairlines.com. Приступљено 26. 9. 2017.
^ „Turkish Airlines' net profit triples in 9-month”. Anadolu Agency. 7. 11. 2018. Архивирано из оригинала 9. 11. 2018. г. Приступљено 9. 11. 2018.
^ Cebeci, Uğur (2019-08-21). „Yeni uçuşlar yakında”. www.hurriyet.com.tr (на језику: турски). Архивирано из оригинала 2019-08-23. г. Приступљено 2019-08-23.
^ „Infrastrukturprojekte sollen die türkische Bauwirtschaft ankurbeln”. Архивирано из оригинала 10. 02. 2013. г. , Germany Trade and Invest, 24.
^ „Istanbul Metro Passenger Statistics” (PDF). Istanbul Metro (на језику: турски). 6. 1. 2020. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 07. 2020. г. Приступљено 16. 1. 2020.
^ „Lines in Operation” [Rail Systems] (на језику: енглески). Metro İstanbul. 2022. Архивирано из оригинала 22. 09. 2022. г. Приступљено 9. 1. 2022.
^ „Why Turkey Built the World's Longest Suspension Bridge”. The B1M. Приступљено 22. 5. 2022.
^ Tim Gibson (11. 5. 2022). „Turkey Has Built the World’s Longest Suspension Bridge”. The B1M.
^ „Groundbreaking ceremony for bridge over Dardanelles to take place on March 18”. Hürriyet Daily News. 17. 3. 2017. Приступљено 19. 3. 2017.
^ „Istanbul's $1.3BN Eurasia Tunnel prepares to open”. Anadolu Agency. 19. 12. 2016.
^ „Why Turkey Built the World's Longest Suspension Bridge”. The B1M. Приступљено 22. 5. 2022.
^ „Groundbreaking ceremony for bridge over Dardanelles to take place on March 18”. Hürriyet Daily News. 17. 3. 2017. Приступљено 19. 3. 2017.
^ „Dünyada Ve Türkıyede Hizli Tren”. hizlitren.tcdd.gov.tr. Архивирано из оригинала 5. 7. 2014. г. Приступљено 12. 8. 2014.
^ Cohen, Patricia (2022-12-09). „Turkey Is Strengthening Its Energy Ties With Russia”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-03-17.
^ OECD (2019), section 1.
^ „Energy pricing and non-market flows in Turkey's energy sector • SHURA Enerji Dönüşümü Merkezi”. SHURA Enerji Dönüşümü Merkezi (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 8. 2020. г. Приступљено 18. 5. 2020.
^ Richter, Alexander (27. 1. 2020). „The Top 10 Geothermal Countries 2019 – based on installed generation capacity (MWe)” (на језику: енглески). Think GeoEnergy - Geothermal Energy News. Архивирано из оригинала 26. 1. 2021. г. Приступљено 19. 2. 2021.
^ „Renewable Electricity Capacity And Generation Statistics June 20”. Приступљено 2. 12. 2021.
^ „CIA World Factbook: Turkey”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 10. 1. 2021. г. Приступљено 29. 8. 2011.
^ „Serbia receives first gas from TurkStream pipeline”.
^ „BAKÜ-T İ FL İ S-CEYHAN BORUHATTI'NDA SON DURUM” (PDF). emreozgur.com. Приступљено 12. 8. 2014.
^ Fielder, Jez (21. 8. 2020). „Turkey's Erdogan announces discovery of large natural gas reserve off its Black Sea coast”. Euronews. Архивирано из оригинала 22. 8. 2020. г. Приступљено 22. 8. 2020.
^ „Natural Gas”. Ministry of Energy and Natural Resources. Архивирано из оригинала 2021-12-19. г. Приступљено 2021-12-19.
^ „Turkey sees up to 20 bcm annual natural gas output from Black Sea”. Daily Sabah (на језику: енглески). 2021-06-07. Приступљено 2021-07-03.
^ „Turkey begins laying Black Sea natural gas pipeline”. Hürriyet Daily News (на језику: енглески). 14. 6. 2022. Приступљено 2022-06-20.
^ „Erdogan says Turkey will accelerate Black Sea gas production from Sakarya field”. Al Arabiya English (на језику: енглески). 2022-06-14. Приступљено 2022-10-11.
^ „Turkey's natural gas find in Black Sea now comes to 710 bcm - Erdogan”. reuters.com. Reuters. 26. 12. 2022.
^ ^а ^б „Tourism Statistics” (PDF). Culture and tourism Ministry. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 4. 2019. г. Приступљено 27. 3. 2019.
^ UNWTO Tourism Highlights: 2019 Edition | World Tourism Organization. 2019. ISBN 978-92-844-2115-2. doi:10.18111/9789284421152.
^ „Blue Flag sites”. Blue Flag.
^ „Top 100 City Destinations: 2019 Edition”. Euromonitor International. Приступљено 3. 12. 2019.
^ „Antalya hosts over 9 million tourists in 2021”. Hürriyet. Приступљено 22. 1. 2022.
^ ^а ^б ^в Ibrahim Kaya (2004). Social Theory and Later Modernities: The Turkish Experience. Liverpool University Press. стр. 57—58. ISBN 978-0-85323-898-0. Приступљено 12. 6. 2013.
^ Erhan Solmaz (2021). „How a Country Turkey? Cultural and Sociological Situation in Turkey”. Simit Çay. Приступљено 14. 1. 2021.
^ Royal Academy of Arts (2005). „Turks – A Journey of a Thousand Years: 600–1600”. Royal Academy of Arts. Архивирано из оригинала 18. 2. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2006.

Литература

Mango, Andrew (2004). The Turks Today. Overlook. ISBN 978-1-58567-615-6.
Pope, Hugh; Pope, Nicole (2004). Turkey Unveiled. Overlook. ISBN 978-1-58567-581-4.
Reed, Fred A. (1999). Anatolia Junction: a Journey into Hidden Turkey. Burnaby, B.C.: Talonbooks [sic]. стр. 320. ISBN 978-0-88922-426-1.
Revolinski, Kevin (2006). The Yogurt Man Cometh: Tales of an American Teacher in Turkey. Çitlembik. ISBN 978-9944-424-01-1.
Roxburgh, David J., ур. (2005). Turks: A Journey of a Thousand Years, 600–1600. Royal Academy of Arts. ISBN 978-1-903973-56-1.
Federal Research Division (1996). Turkey: A Country Study. Library of Congress. ISBN 978-0-8444-0864-4.
Cîrlig, Carmen-Cristina (2013). Turkey's regional power aspirations (PDF). Library of the European Parliament.

Спољашње везе

Турска на сајту Curlie (језик: енглески)
„The World Factbook” (2024 изд.). Central Intelligence Agency.
Председништво Турске
„Парламент Турске”. Архивирано из оригинала 27. 06. 2018. г.
„МОД Турске”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2009. г.
„Обавештајна служба Турске”. Архивирано из оригинала 14. 02. 2020. г.
„Званична туристичка презентација”. Архивирано из оригинала 13. 02. 2009. г.
Турска на сајту OpenStreetMap
Турска (Викиатлас)

[21] Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган изјавио је: „Наш став према јерменском питању био је јасан од почетка. Никада нећемо прихватити оптужбе за геноцид”.^[19] Научници наводе неколико разлога за такав став Турске, урачунавши очување националног идентитета, захтеве за накнаду штете и територијалне проблеме.^[20]

[TC_Constituton_Art._3-1] „Türkiye Cumhuriyeti Anayasası” (на језику: турски). Grand National Assembly of Turkey. Архивирано из оригинала 2. 7. 2020. г. Приступљено 1. 7. 2020. „"3. Madde: Devletin Bütünlüğü, Resmi Dili, Bayrağı, Milli Marşı ve Başkenti: Türkiye Devleti, ülkesi ve milletiyle bölünmez bir bütündür. Dili Türkçedir. Bayrağı, şekli kanununda belirtilen, beyaz ay yıldızlı al bayraktır. Milli marşı "İstiklal Marşı" dır. Başkenti Ankara'dır."”

[Constitutional_Court_of_Turkey_-_Constitution_Art._3-2] „Mevzuat: Anayasa” (на језику: турски). Constitutional Court of Turkey. Архивирано из оригинала 21. 6. 2020. г. Приступљено 1. 7. 2020.

[3] „Surface water and surface water change”. Organisation for Economic Co-operation and Development (OECD). Приступљено 11. 10. 2020.

[Population_of_Turkey-4] „The Results of Address Based Population Registration System, 2023”. www.tuik.gov.tr. Turkish Statistical Institute. 6. 2. 2024. Архивирано из оригинала 6. 2. 2024. г. Приступљено 6. 2. 2024.

[IMFWEO.TR-5] а ^б „World Economic Outlook Database, April 2024 Edition. (Türkiye)”. www.imf.org. International Monetary Fund. 16. 4. 2024. Приступљено 16. 4. 2024.

[NatlGeoAtlas2-6] National Geographic Atlas of the World (7th изд.). Washington, DC: National Geographic. 1999. ISBN 978-0-7922-7528-2. „Europe” (pp. 68—69); „Asia” (pp. 90—91): „A commonly accepted division between Asia and Europe … is formed by the Ural Mountains, Ural River, Caspian Sea, Caucasus Mountains, and the Black Sea with its outlets, the Bosporus and Dardanelles.”

[konda2-7] „Toplumsal Yapı Araştırması 2006” (PDF). KONDA Research and Consultancy. 2006. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 02. 2017. г. Приступљено 21. 2. 2015.

[cia2-8] „Turkey”. The World Factbook. Central Intelligence Agency]]. Архивирано из оригинала 20. 09. 2017. г. Приступљено 13. 10. 2016.

[Howard2-9] Howard, Douglas Arthur (2001). The History of Turkey. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-30708-9.

[SteadmanMcMahon20112-10] Sharon R. Steadman; Gregory McMahon (2011). The Oxford Handbook of Ancient Anatolia: (10,000–323 BC). Oxford University Press. стр. 3—11, 37. ISBN 978-0-19-537614-2. Приступљено 23. 3. 2013.

[MET-11] Casson, Lionel (1977). „The Thracians” (PDF). The Metropolitan Museum of Art Bulletin. 35 (1): 2—6. ISSN 0026-1521. JSTOR 3258667. doi:10.2307/3258667. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 07. 12. 2019.

[FreedmanMyers20002-12] David Noel Freedman; Allen C. Myers; Astrid Biles Beck (2000). Eerdmans Dictionary of the Bible. Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 61. ISBN 978-0-8028-2400-4. Приступљено 24. 3. 2013.

[13] Gürpinar, D.; Gürpinar, Dogan (2013). Ottoman/Turkish Visions of the Nation, 1860—1950. Springer. ISBN 978-1-137-33421-3.

[mfk&gl2-14] Mehmet Fuat Köprülü&Gary Leiser. The origins of the Ottoman Empire. стр. 33.

[masters-15] Masters, Bruce (2013). The Arabs of the Ottoman Empire, 1516—1918: A Social and Cultural History (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-03363-4.

[16] Somel, Selcuk Aksin (2010). The A to Z of the Ottoman Empire (на језику: енглески). Scarecrow Press. ISBN 978-1-4617-3176-4.

[17] Marushiakova, Elena; Popov, Veselin Zakhariev; Popov, Veselin; Descartes), Centre de recherches tsiganes (Université René (2001). Gypsies in the Ottoman Empire: A Contribution to the History of the Balkans (на језику: енглески). University of Hertfordshire Press. ISBN 978-1-902806-02-0.

[18] Roderic. H. Davison, Essays in Ottoman and Turkish History, 1774—1923 — The Impact of West, Texas 1990, pp. 115—116.

[19] „Erdogan: Turkey will 'never accept' genocide charges”. Deutsche Welle. Приступљено 7. 2. 2018.

[20] Tatz, Colin; Higgins, Winton (2016). The Magnitude of Genocide. ABC-CLIO. ISBN 978-1-4408-3161-4.

[SchallerZimmerer-22] Schaller, Dominik J.; Zimmerer, Jürgen (2008). „Late Ottoman genocides: the dissolution of the Ottoman Empire and Young Turkish population and extermination policies—introduction”. Journal of Genocide Research. 10 (1): 7—14. ISSN 1462-3528. doi:10.1080/14623520801950820.

[23] Roderic H. Davison (март 1975). „Review „From Paris to Sèvres: The Partition of the Ottoman Empire at the Peace Conference of 1919—1920” by Paul C. Helmreich”. Slavic Review. 34 (1): 186—187.

[Britannica-24] „Turkey, Mustafa Kemal and the Turkish War of Independence, 1919–23”. Encyclopædia Britannica. 2007. Приступљено 29. 10. 2007.

[25] S.N. Eisenstadt, "The Kemalist Regime and Modernization: Some Comparative and Analytical Remarks, " in J. Landau, ed., Atatürk and the Modernisation of Turkey, Boulder, Colorado: Westview Press, 1984, 3—16.

[end1-26] „EU Council issues strong message about Turkey's obligations”. Cyprus Mail. 26. 6. 2018. Архивирано из оригинала 07. 04. 2020. г. Приступљено 07. 12. 2019.

[end2-27] „EU will Zollunion mit der Türkei nicht ausbauen” (на језику: german). Die Zeit. 27. 6. 2018.

[giga-hamburg.de1-28] „The Political Economy of Regional Power: Turkey” (PDF). giga-hamburg.de. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 02. 2014. г. Приступљено 18. 2. 2015.

[29] , M.B (4. 11. 1939). „The Political and Strategic Importance of Turkey”. Bulletin of International News. 16 (22): 3—11. JSTOR 25642612.

[Index-30] The Economist Intelligence Unit (8. 1. 2019). „Democracy Index 2018: Me Too?” . The Economist Intelligence Unit. Приступљено 13. 1. 2019.

[31] Nordland, Rod (17. 11. 2016). „Turkey's Free Press Withers as Erdogan Jails 120 Journalists”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 4. 2018.

[32] Ackerman, Elliot (16. 7. 2016). „Atatürk Versus Erdogan: Turkey's Long Struggle”. The New Yorker. ISSN 0028-792X. Приступљено 24. 4. 2018. >

[TRGeo_TRMinistryTourism-33] „Geography of Turkey”. Turkish Ministry of Tourism. 2005. Приступљено 13. 12. 2006.

[readers_natural-34] Scheffel, Richard L.; Wernet, Susan J., ур. (1980). Natural Wonders of the World. United States of America: Reader's Digest Association, Inc. стр. 286. ISBN 978-0-89577-087-5.

[Unesco-35] „Hierapolis-Pamukkale World Heritage Site”. UNESCO World Heritage Center. Приступљено 17. 1. 2022.

[36] „Retrofitting and Reconstruction Works” (PDF). Istanbul Seismic Risk Mitigation and Emergency Preparedness Project. стр. 10. „Taking a retrospective look at the earthquake records, it is observed that a major part of Turkey’s territory with high earthquake activity. Therefore, medium (and above) scale earthquakes frequently occur around the country.”

[37] „Yıllık Toplam Yağış Verileri - Meteoroloji Genel Müdürlüğü”. Архивирано из оригинала 08. 10. 2011. г.

[38] „Meteoroloji Genel Müdürlüğü”. Архивирано из оригинала 20. 09. 2016. г.

[39] „Historical Weather for Ankara, Turkey”. Weatherbase. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г. Приступљено 30. 3. 2010.

[40] „MGM”. Архивирано из оригинала 06. 04. 2016. г.

[41] „MGM”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г.

[42] „MGM”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г.

[43] „MGM”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г.

[44] „MGM”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2016. г.

[Meteo-45] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е „Climate of Turkey” (PDF). General Directorate of Meteorology. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 3. 2014. г. Приступљено 24. 1. 2014.

[Meteo2-46] „Climate of Turkey” (PDF). General Directorate of Meteorology. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 3. 2014. г. Приступљено 24. 1. 2014.

[AnatoliaNeolithic-47] Thissen, Laurens. „Time trajectories for the Neolithic of Central Anatolia” (PDF). CANeW – Central Anatolian Neolithic e-Workshop. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 6. 2007. г. Приступљено 30. 3. 2010.

[AnatoliaIndoEuropean-48] Balter, Michael (27. 2. 2004). „Search for the Indo-Europeans: Were Kurgan horsemen or Anatolian farmers responsible for creating and spreading the world's most far-flung language family?”. Science. 303 (5662): 1323. PMID 14988549. doi:10.1126/science.303.5662.1323.

[49] Daniel C. Waugh (2004). „Constantinople/Istanbul”. University of Washington, Seattle, Washington. Приступљено 26. 12. 2006.

[50] Maas, Michael (2015). The Cambridge Companion to the Age of Attila. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-02175-4.

[51] Laiou & Morisson 2007, стр. 130–131

[52] Pounds 1979, стр. 124.

[britannica-patriarchate-53] а ^б „Ecumenical Patriarchate of Constantinople”. britannica.com. Encyclopædia Britannica. Приступљено 21. 2. 2023.

[54] „Recep Tayyip Erdogan wins Turkish presidential election”. BBC News. 10. 8. 2014.

[55] Cunningham, Erin; Sly, Liz; Karatas, Zeynep (16. 7. 2016). „Turkey rounds up thousands of suspected participants in coup attempt”. The Washington Post. Приступљено 17. 7. 2016.

[WasPostRef2017-56] а ^б „Here's why Turkish opposition parties are contesting the referendum results”. Washington Post. 16. 4. 2017. Архивирано из оригинала 19. 4. 2017. г. Приступљено 17. 4. 2017.

[57] „President Erdogan confirms May 14 election date in Türkiye”. Архивирано из оригинала 22. 01. 2023. г. Приступљено 04. 05. 2023.

[TurkConstArt101_ref1-58] а ^б „Anayasanın 101. Maddesi (Cumhurbaşkanı Nitelikleri ve tarafsızlığı)”. yasalar.org. 11. 1. 2016.

[TurkConstArt101_ref2-59] а ^б „Türkiye Cumhuriyeti Cumhurbaşkanlığı: Görev ve Yetkiler”. tccb.gov.tr.

[RTSTurkije-60] „Турска постаје Türkiye, држава која припада моћнима”. Радио-телевизија Србије. 2022-06-08. Приступљено 2022-06-10.

[NovaSTurkije-61] „Turska zvanično menja ime: UN odobrile zahtev Ankare, evo od kada novo ime važi”. Nova S. 2022-06-02. Приступљено 2022-06-14.

[N1Turkije-62] „Kako je Turska promenila ime u „Turkiye“”. N1. 15. 6. 2022. Приступљено 16. 7. 2024.

[63] Turkey Population (2020) - Worldometer

[64] „Турска летовалишта”. Дреам Ланд травел. Приступљено 15. 2. 2021.

[65] „Кападокија”. Дреам Ланд травел. Приступљено 15. 2. 2021.

[66] Bartolomiej Kaminski; Francis Ng (1. 5. 2006). „Turkey's evolving trade integration into Pan-European markets” (PDF). World Bank. стр. 3. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 6. 2007. г. Приступљено 27. 12. 2006.

[67] „Foreign direct investment, net inflows (BoP, current US$) – Turkey”. The World Bank. Приступљено 10. 8. 2021.

[OICA-68] „2022 Production Statistics”. www.oica.net. OICA. Приступљено 2023-04-18.

[ship-oecd-69] „The Shipbuilding Industry in Turkey” (PDF). OECD. септембар 2011.

[70] „About Best-Selling Home Appliance Brand Beko UK”. Приступљено 9. 8. 2014.

[71] „Beko Avrupa'da üçüncülüğe oynuyor”. Приступљено 9. 8. 2014.

[72] „The Unknown TV Giant – Businessweek”. Bloomberg.com. 9. 6. 2006. Архивирано из оригинала 17. 7. 2012. г. Приступљено 9. 8. 2014.

[73] „Income and Living Conditions Survey, 2021”. Turkish Statistical Institute. 6. 5. 2022. Приступљено 6. 1. 2023.

[74] Ambrose, Jillian (12. 3. 2020). „Coronavirus poses threat to climate action, says watchdog”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 13. 3. 2020.

[75] Acar, Sevil; Challe, Sarah; Christopoulos, Stamatios; Christo, Giovanna (2018). „Fossil fuel subsidies as a lose-lose: Fiscal and environmental burdens in Turkey”. New Perspectives on Turkey. 58: 93—124. doi:10.1017/npt.2018.7.

[:1-76] „Energy pricing and non-market flows in Turkey's energy sector” (PDF). SHURA Energy Transition Center. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 12. 2019. г. Приступљено 18. 3. 2020.

[77] „Big nations aid fossil fuels more than clean energies amid pandemic, researchers find”. Climate Home News (на језику: енглески). 3. 7. 2020. Приступљено 7. 7. 2020.

[78] „The external cost of fossil fuel use in power generation, heating and road transport in Turkey • SHURA Enerji Dönüşümü Merkezi”. SHURA Enerji Dönüşümü Merkezi. Архивирано из оригинала 23. 4. 2021. г. Приступљено 9. 2. 2021.

[:2-79] „The EBRD's just transition initiative”. European Bank for Reconstruction and Development.

[80] „Getir is now worth nearly $12 billion after raising another $768 million”. 17. 3. 2022.

[81] „SoftBank investment in Trendyol creates Turkey's first decacorn”.

[82] „Why Turkey is becoming the Silicon Valley of mobile gaming”. Digiday. 26. 1. 2022.

[83] „Turkey's fastest unicorn Dream Games' valuation hits $2.75B”. DailySabah. 18. 1. 2022.

[84] „Turkish mobile gaming start-up defies economic turmoil to hit a $2.75 billion valuation”. CNBC. 18. 1. 2022.

[85] „CIA World Factbook: Turkey”. Архивирано из оригинала 10. 1. 2021. г. Приступљено 17. 11. 2014.

[86] „Study in Turkey: International Airports in Turkey”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2013. г. Приступљено 17. 11. 2014.

[dhmi-87] „It will be the biggest airport of the world”. 24. 1. 2013. Архивирано из оригинала 29. 1. 2013. г. Приступљено 24. 1. 2013.

[88] „Istanbul's New Erdoğan-Backed Airport to Be Named After... Erdoğan”. Newsweek. 14. 8. 2014.

[89] „Network” (PDF). Investor.turkishairlines.com. Приступљено 26. 9. 2017.

[air_profit-90] „Turkish Airlines' net profit triples in 9-month”. Anadolu Agency. 7. 11. 2018. Архивирано из оригинала 9. 11. 2018. г. Приступљено 9. 11. 2018.

[:4-91] Cebeci, Uğur (2019-08-21). „Yeni uçuşlar yakında”. www.hurriyet.com.tr (на језику: турски). Архивирано из оригинала 2019-08-23. г. Приступљено 2019-08-23.

[92] „Infrastrukturprojekte sollen die türkische Bauwirtschaft ankurbeln”. Архивирано из оригинала 10. 02. 2013. г. , Germany Trade and Invest, 24.

[93] „Istanbul Metro Passenger Statistics” (PDF). Istanbul Metro (на језику: турски). 6. 1. 2020. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 07. 2020. г. Приступљено 16. 1. 2020.

[network-94] „Lines in Operation” [Rail Systems] (на језику: енглески). Metro İstanbul. 2022. Архивирано из оригинала 22. 09. 2022. г. Приступљено 9. 1. 2022.

[B1M2-95] „Why Turkey Built the World's Longest Suspension Bridge”. The B1M. Приступљено 22. 5. 2022.

[B1M-website-96] Tim Gibson (11. 5. 2022). „Turkey Has Built the World’s Longest Suspension Bridge”. The B1M.

[hdn2-97] „Groundbreaking ceremony for bridge over Dardanelles to take place on March 18”. Hürriyet Daily News. 17. 3. 2017. Приступљено 19. 3. 2017.

[98] „Istanbul's $1.3BN Eurasia Tunnel prepares to open”. Anadolu Agency. 19. 12. 2016.

[B1M-99] „Why Turkey Built the World's Longest Suspension Bridge”. The B1M. Приступљено 22. 5. 2022.

[hdn-100] „Groundbreaking ceremony for bridge over Dardanelles to take place on March 18”. Hürriyet Daily News. 17. 3. 2017. Приступљено 19. 3. 2017.

[hizlitren.tcdd.gov.tr-101] „Dünyada Ve Türkıyede Hizli Tren”. hizlitren.tcdd.gov.tr. Архивирано из оригинала 5. 7. 2014. г. Приступљено 12. 8. 2014.

[102] Cohen, Patricia (2022-12-09). „Turkey Is Strengthening Its Energy Ties With Russia”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-03-17.

[103] OECD (2019), section 1.

[104] „Energy pricing and non-market flows in Turkey's energy sector • SHURA Enerji Dönüşümü Merkezi”. SHURA Enerji Dönüşümü Merkezi (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 8. 2020. г. Приступљено 18. 5. 2020.

[2019_Capacity-105] Richter, Alexander (27. 1. 2020). „The Top 10 Geothermal Countries 2019 – based on installed generation capacity (MWe)” (на језику: енглески). Think GeoEnergy - Geothermal Energy News. Архивирано из оригинала 26. 1. 2021. г. Приступљено 19. 2. 2021.

[ieaTurkey-106] „Renewable Electricity Capacity And Generation Statistics June 20”. Приступљено 2. 12. 2021.

[CIAFactbookTurkey-107] „CIA World Factbook: Turkey”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 10. 1. 2021. г. Приступљено 29. 8. 2011.

[108] „Serbia receives first gas from TurkStream pipeline”.

[emreozgur.com-109] „BAKÜ-T İ FL İ S-CEYHAN BORUHATTI'NDA SON DURUM” (PDF). emreozgur.com. Приступљено 12. 8. 2014.

[110] Fielder, Jez (21. 8. 2020). „Turkey's Erdogan announces discovery of large natural gas reserve off its Black Sea coast”. Euronews. Архивирано из оригинала 22. 8. 2020. г. Приступљено 22. 8. 2020.

[111] „Natural Gas”. Ministry of Energy and Natural Resources. Архивирано из оригинала 2021-12-19. г. Приступљено 2021-12-19.

[112] „Turkey sees up to 20 bcm annual natural gas output from Black Sea”. Daily Sabah (на језику: енглески). 2021-06-07. Приступљено 2021-07-03.

[113] „Turkey begins laying Black Sea natural gas pipeline”. Hürriyet Daily News (на језику: енглески). 14. 6. 2022. Приступљено 2022-06-20.

[114] „Erdogan says Turkey will accelerate Black Sea gas production from Sakarya field”. Al Arabiya English (на језику: енглески). 2022-06-14. Приступљено 2022-10-11.

[115] „Turkey's natural gas find in Black Sea now comes to 710 bcm - Erdogan”. reuters.com. Reuters. 26. 12. 2022.

[TourismStats2018-116] а ^б „Tourism Statistics” (PDF). Culture and tourism Ministry. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 4. 2019. г. Приступљено 27. 3. 2019.

[WTO_Tourism_Highlights_2019_Edition-117] UNWTO Tourism Highlights: 2019 Edition | World Tourism Organization. 2019. ISBN 978-92-844-2115-2. doi:10.18111/9789284421152.

[118] „Blue Flag sites”. Blue Flag.

[119] „Top 100 City Destinations: 2019 Edition”. Euromonitor International. Приступљено 3. 12. 2019.

[120] „Antalya hosts over 9 million tourists in 2021”. Hürriyet. Приступљено 22. 1. 2022.

[TR_culture-121] а ^б ^в Ibrahim Kaya (2004). Social Theory and Later Modernities: The Turkish Experience. Liverpool University Press. стр. 57—58. ISBN 978-0-85323-898-0. Приступљено 12. 6. 2013.

[122] Erhan Solmaz (2021). „How a Country Turkey? Cultural and Sociological Situation in Turkey”. Simit Çay. Приступљено 14. 1. 2021.

[123] Royal Academy of Arts (2005). „Turks – A Journey of a Thousand Years: 600–1600”. Royal Academy of Arts. Архивирано из оригинала 18. 2. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2006.

[6]

[7]

[8]

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[а]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

[100]

[101]

Република Турска Türkiye Cumhuriyeti (турски)
Застава
Химна: Марш независности (тур. İstiklal Marşı)

Главни град	Анкара 39° 55′ N 32° 51′ E / 39.917° С; 32.850° И / 39.917; 32.850
Највећи град	Истанбул 41° 1′ N 28° 57′ E / 41.017° С; 28.950° И / 41.017; 28.950
Службени језик	турски^[1]^[2]
Владавина
Облик државе	унитарна председничка уставна република
— Председник	Реџеп Тајип Ердоган
— Потпредседник	Џевдет Јилмаз
— Председник Скупштине	Нуман Куртулмуш
Законодавна власт	Велика народна скупштина
Историја
Стварање	‍
— Османско царство	око 1299.
— Рат за независност	19. мај 1919.
— Лозански мир	24. јул 1923.
— Проглашење републике	29. октобар 1923.
— Тренутни Устав	9. новембар 1982.
Географија
Површина	‍
— укупно	783.562 km² (36)
— вода (%)	2,03^[3]
Становништво	‍
— 2023.	85.372.377^[4] (17)
— густина	111 ст./km² (83)
Привреда
БДП / ПКМ	≈ 2024.
— укупно	3,832 блн. $^[5] (11)
— по становнику	43.921 $^[5] (46)
ИХР (2022)	0,855 (45) — веома висок
Валута	турска лира
— код валуте	`TRY`
Остале информације
Временска зона	UTC +2 (EET) UTC +3 (EEST)
Интернет домен	‍.tr‍
Позивни број	`+90`