Vojislav Ilić
Vojislav Ilić (Beograd, 14.4. 1862. — Beograd, 21.1. 1894), pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire.
U životu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu.
Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao S. Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizmom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće
Političkog života nema, a pesnik koji se još ranije javno opredelio kao pristalica onih snaga što su pokretale bunu, posledice ovakvog svog stava počinje da oseća od sada pa za ceo život. On ne uspeva da dobije nikakvu službu sve do 1887.g. u vreme najplodnijeg poetskog rada provodi bez ikakvih materijalnih sredstava, pripadajući onom sloju inteligencije van državne službe, koju je u skupštini zvanično okarakterisan kao „intelektualni šljam“. "Ilićevo pesništvo između 1886. i 1889.g. predstavlja veoma snažnu političku i socijalnu kritiku Srbije posle srpsko-bugarskog rata. U to vreme nastale su Ilićeve najpoznatije političke satire uperene protiv omrznute vlade koja je vodila i izgubila rat protiv Bugarske. Prva u tom nizu nastala je pesma Skupštinarima (Već se kupe...) u kojoj Ilić zauzima kritički stav prema poznatom izbornom sporazumu između radikala i liberala uoči skupštine u Nišu (od 30. juna)." (Milorad Pavić) Kao što Ilićevo političko pesništvo daje mozaik političkih prilika u obrenovićevskoj Srbiji, tako njegova socijalna satira daje sliku i kritiku društvenog stanja Srbije njegovog vremena. Karakteristična je i upečatljiva društvena vizija Srbije koju je imao pesnik. "To je zemlja u kojoj je bratstvo, sloboda i lepša budućnost mogu naći samo u snu (San, Ostavi me...), malo-pomalo, sve se može izneti na pazar i prodati (Finis Poloniae, Mome Gariku)." (Milorad Pavić)
Za Vojislavom Ilićem ostalo je jedno pesništvo koje se razlikovalo od svega što je u stihu bilo napisano u srpskom pesništvu XIX veka i bez kojeg se ne bi mogao shvatiti ni logično objasniti početak srpskog poetskog XX veka. Iliću, pre svih drugih pesnika njegovog vremena i posle njega, pripada naziv osnivača srpske moderne poezije. Uspesi su Vosjislava Ilića vezivale za veliku porodicu evropske književnosti i činile da je on osećao iza sebe jednog Getea, Marloa ili Ljermontova, dok je pisao Ribara; jednog Šekspira dok je pisao Kralja Ričarda i Plač Venere nad Adonidom, Ksenofana Kolofonskog, Anakreonta i Lukijana Samosaćanina u trenutku kada su nastajale pesme Drugu, Htedoh da pevam kadma...
"Vojislav Ilić je isključivo pesnik i najveći deo njegovoga književnoga rada je u stihu. Ali je od njega ostao i priličan broj proznih radova, po listovima i časopisima osamdesetih godina. Relativno važnijih od radova su mu:"(Jovan Skerlić)
- raspravljanje poznatog pitanja Šekspir ili Bakon (Srbadija, 1883) (Jovan Skerlić)
- veliki političko-nacionalni govor Zadatak ujedinjene omladine (Novi beogradski dnevnik, 1887) (Jovan Skerlić)
- manji književni članci o Belušu, sinu Đure Jakšića (Javor, 1882), o Kraševskom (Srbadija, 1883) (Jovan Skerlić)
Svi ti prozni radovi Vojislava J. Ilića od velikog su značaja zbog toga što pomažu boljem shvatanju njegovog glavnog, poetskog rada.
Objektivnost Ilićeve poezije nije ni refleksivna ni didaktična, njena osnovna obeležja jesu deskriptivnost i narativnost. U tome se on udaljava od klasicista i predromantičara prve polovine XIX st. U više pesama, od kojih neke spadaju u najpoznatije koje je napisao (Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, U poznu jesen itd.) on je dao izvanredne opise seoskih predela, prizore iz seoskog života, slike prirode u raznim godišnjim dobima i dobima dana. Poeziji realističnih pejzaža tematski su suprotne pesme u kojima su obrađeni motivi prošlog i dalekog. „Njegova nagnutost nad ponorom prošlosti, slike predela koji nose 'tragove razaranja', 'grobovski vetar' što tiho talasa okean vremena – to su momenti koji nas mogu podsetiti na Sterijinu tugu pred tragovima veličine prošlih vremena ali i na Disov nirvanizam, na njegov mrtvi vetar koji se uzaludno trudi da pokrene nepomični svemir.“ (Jovan Deretić) Ilić je zaista bio artist u poeziji, „umetnik pesnik“ kako ga je nazvao Lj. Nedić. Najveću pažnju posvećivao je građenju stiha nastojeći da izbegnu sve one nemarnosti i aljkavosti za stih romantičara. To je potvrdio i Deretić: „Njegovi dugi stihovi, od kojih su najčešći šesnaesterci, građeni po uzoru na klasični heksametar, teku mirno i sporo kao široka ravničarska reka i tim svojim ritmom podudaraju se s uzdržanim, objektivnim karakterom njegove poezije“. Ilić je svojim pevanjem otvorio i nove puteve srpskoj poeziji prema Evropi.
Vojislav J. Ilić označava jedan prelom i preobražaj u srpskoj poeziji: kraj stare romantičarske poezije i početak nove artističke i verističke. "On je pripadao naraštaju koji je svojim očima gledao slom omladinskog romantizma u javnom životu i u književnosti, osećao opšte razočarenje i klonulost koja je zavladala u srpskim duhovima posle Berlinskog kongresa." (Jovan Skerlić) Ceneći velike pesnike srpskog romantizma, on nimalo ne ceni njihove jadne epigone, njihova "nakaradna podražavanja i usiljeno očajanje", i ne krije svoju "odvratnost prema njima". On je satirično opevao omladinskog pesnika razbarušene kose koji je sav svoj duhovni život sveo na mržnju na Turke i ljubav za alkohol.
Ono što je glavno u poeziji Vojislava Ilića, to je njegova intimna, lična poezija, poezija refleksivna, melanholična i elegična. Njegova melanholija bila je uslovljena raznim okolnostima: zdravlje mu je bilo rđavo, život neodređen i neizvestan, materijalne porodične nevolje su ga stalno pratile. Poezija je za njega bila utočište i izvor zaborava, onaj "veo kojim se obvija rugoba sveta" (Jovan Skerlić). U trenucima melanholije i elegičnosti on je najjači i najprirodniji, i najbolje pesme koje je on ispevao to je onaj niz Elegija.
Okrećući glavu od "blede sadašnjosti", sa željom da izbegne život koji ga je pritiskivao i gušio, on se okretao onom što je nekada bilo, "sedoj prošlosti", i jače no ijedan srpski pesnik osetio visoku poetsku melanholiju mrtvih stvari, tužnu čistotu onoga čega nema više i što život ne može da prlja i ljudi da skrnave. On je najradije pevao "sumornu i hladnu pesmu", "himnu vekova tavnih". On je tako pevao ruševine, groblja, "mračna, minula i drevna leta", spomene "izumrlih dana", ljude i doba kojih nema više: mračnu borbu Boga i Satane, prve dane stvaranja, ukočeni i tužni indijski Istok, živopisni i hučni arabljanski Istok, egzotičan, zaljubljen i mirisan, borbe izumrlih Slovena na obalama Severnoga mora sa germanskim osvajačima. "Ali on je naročito voleo klasičnu starinu, grčku i rimsku, više grčku no rimsku, izveo jednu malu obnovu klasicizma u srpskoj književnosti, bio najbolji predstavnik umetničkog paganizma u srpskoj književnosti." (Jovan Skerlić)
Kod Ilića također nalazimo motive i legende s raznih meridijana: indijske, persijske, kavkaske, arapske, helenske, rimske... Najznačajniju skupinu Ilićeve istorijske poezije čine pesme s temama iz klasične starine, iz grčke i rimske mitologije i istorije. Među njima su neke od njegovih, ujedno najpoznatijih pjesama: Nioba, Narcis, Tibulo, Ovidije, Pod Trojom... Ilićevi pejzaži kao i njegove pesme o drevnim vremenima podjednako su prožeti tihom setom i melanholijom. „Pesnik fine sete, nostalgičnih raspoloženja, melanholičnih pejzaža i napuštenih drevnih razvalina, Ilić nije bio neosetljiv za nevolje i težnje narode niti zatvoren za ideale vremena u kojem je živeo" (Jovan Deretić)
Kako ističe Ljubomir Nedić Vojislavljeve pesme su slike, ali to nisu prosti opisi kakvih mnogo nalazimo i u drugih pesnika, nego slike sasvim druge vrste, Stimmungsbilder, kako bismo ih mogli nazvati jednim vrlo podesnim nemačkim izrazom, za koji ne samo naš, no i nikoji drugi jezik nema potpuna ekvivalenta: slike iz prirode ili iz života, kakve one bude u nama različita raspoloženja, koja mi, posle, sledujući u tome jednom opštem zakonu naše prirode, iznosimo iz nas i unosimo u njih same, te nam izgleda kao da je i prirodu samu obuzelo ono raspoloženje koje je ona u duši našoj probudila. Ovakvih opisa, ili bolje, ovakvih slika, je u pesmama Vojislavljevim puno; najveća ih je većina takva. Najčešće su slike iz prirode, slike iz predela, pod jesen ili u zimu. takav je, primera radi, opis Zimsko jutro:
Jutro je. Oštar mraz spasio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I niski trščani krov. U dalji gube se brezi.
I kruže vidokrug tavni.
Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase -
A sveži, jutarnji dah preleće doline mirne,
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom,
U gole grančice dirne...
Poezija Vojislavljeva namenjena je prefinjenom ukusu i daleko užem krugu onih koji se umeju sa njim radovati onom artističkom, izuzetno umetnički ovladanom stranom stvari što je on ume vešto u pesmi i predstaviti. Njegov će krug, otuda, biti malen i uzak. Ali hvala i priznanje ovoga kruga možda više vrede nego glasna slava neke velike publike.[1][2][3][4]
- Nekoliko izabranih pesama Arhivirano 2008-04-12 na Wayback Machine-u
