Rodezijski građanski rat
| Rodezijski građanski rat | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Geopolitička situacija u regiji 1975, nakon sticanja nezavisnosti Angole i Mozambika: Rodezija je u zelenoj boji, njene saveznice su u plavoj boji (JAR ki njen protektorat Jugozapadna Afrika), dok su crveno obojane države prijateljski nastrojene prema gerilskim i oslobodilačkim pokretima. | ||||||||
| ||||||||
| Sukobljene strane | ||||||||
 Rodezija (do 1. juna 1979) .svg){kind=small} Zimbabve-Rodezija (od 1. juna 1979) Podrška:  JAR  Portugalija (do 1974)
|
 ZANLA (ZANU)  FRELIMO[2] Podrška:  Kina[1]
|
 ZIPRA (ZAPU)  MK (ANK) Podrška:  Sovjetski Savez[1]  Zambija  Kuba[1]  Istočna Nemačka[1]
| ||||||
| Komandanti i vođe | ||||||||
| Ijan Smit Abel Muzoreva
|
Robert Mugabe Samora Mašel
|
Džošua Nkomo Džo Slovo
| ||||||
| Snage | ||||||||
| 1979:[3][4] 10.000 vojnika, 15.000 rezervista, 8.000 policajaca, 19.000 policijskih rezervista |
1979:[5] 25.500 gerilaca | |||||||
Rodezijski građanski rat (engl. Rhodesian bush war, poznat i kao Oslobodilački rat Zimbabvea i Druga Čimurenga) bio je vojni sukob između gerilskih organizacija, Afrički narodni savez Zimbabvea i Afrički nacionalni savez Zimbabvea i Armije Rodezije u međunarodno nepriznatoj državi Rodeziji. Trajao je od 1964. do 1979. godine.
Krajem 19. veka, Velika Britanija je osvojila veliku teritoriju u južnoj Africi i formirala koloniju zvanu Južna Rodezija (danas država Zimbabve). Koloniju su postepeno naseljavali evropski doseljenici, poput Britanaca, Bura i Nemaca. Godine 1923, Južna Rodezija je dobila status samoupravne teritorije. Velika Britanija se nije uplitala u unutarnje poslove Južne Rodezije, koja je bila odana svojoj metropoli (npr., beli građani Južne Rodezije su tokom Drugog svjetskog rata učestvovali u borbama u redovima britanskih oružanih snaga). U Južnoj Rodeziji crna većina nije u potpunosti bila odsutna u vlasti, ali joj je pristup do nje je bio zaprečen odrednicama poput finansijske ili obrazovne kvalifikovanosti.
Nakon Drugog svetskog rata u kontekstu opšte krize britanske kolonijalne imperije pokušana je reorganizacija kolonijalne uprave kako bi se zadržala moć Velike Britanije u kolonijama. Na primer, od 1953. do 1963. stvorena je Federacija Rodezije i Njasalenda, koja je uključivala Južnu Rodeziju, Severnu Rodeziju (moderna Zambija) i Njasalend (moderna Malavi). Nakon sloma Federacije u 1963. sve njene članice su postale nezavisne, osim Južne Rodezije. To je izazvalo talas narodnog nezadovoljstva u Južnoj Rodeziji. Britanska vlada je opravdavala svoje akcije protiv Južne Rodezije da treba poštovati načelo „Nezavisnost tek nakon vladavine većine“. S druge strane, to načelo nije primenjeno u Južnoafričkoj Uniji.
U Južnoj Rodeziji je 1964. na vlast nakon izbora došla stranka Narodnog fronta na čelu s Ijanom Smitom. Vođa Južne Rodezije vodio je duge pregovore s Velikom Britanijom po pitanju nezavisnosti. Nakon neuspeha pregovora, 11. novembra 1965. godine, vlada Ijana Smita jednostrano je proglasila nezavisnost. Proglašena država dobia je ime Rodezija. Britanska vlada, kao i vlade drugih zemalja nisu priznale nezavisnost Rodezije. Savet bezbednosti UN usvojilo je 1966. odluku o primeni ekonomskih sankcija protiv Rodezije.
U Južnoj Rodeziji je 1961. osnovana stranka Afrički narodni savez Zimbabvea (ZAPU). Godinu dana kasnije, organizacija je bila zabranjena i počela da deluje ilegalno. Njen cilj bio je rušenje režima Ijana Smita. Godine 1963, iz ZAPU-a se odvojila grupa članova koji su formirali stranku Afrički nacionalni savez Zimbabvea (ZANU), koja je takođe pozivala na oružanu borbu protiv vlade Rodezije.
Jednostrano proglašenje nezavisnosti Rodezije i odbijanje većine zemalja da ga priznaju je protumačeno kao slabost vlade, pa su vođe ZANU Robert Mugabe i ZAPU Džošua Nkomo, pokrenuli 1965. gerilske akcije protiv ljudi i vladinih snaga u Rodeziji iz susednog Mozambika, Bocvane i Zambije.
Rat su aktivno iskorištavala dva suprotstavljena svetska politička bloka. ZANU i ZAPU su izjavama da će nako dolaska na vlast graditi socijalizam obezbedile političku podršku i znatnu finansijsku pomoć od Sovjetskog Saveza, Kine i Severne Koreje. Ove zemlje su takođe poslale svoje vojne savetnike i instruktore u obučavanju boraca ZAPU i ZANU[6][7].
Istovremeno je Mugabe održavao veze s Pekingom, a Nkomo s Moskvom. Kontradikcije između lidera oslabile su efikasnost njihove borbe što je povremeno eskaliralo u oružanim sukobima između ZAPU-a i ZANU-a. Početkom 1970-ih, ZAPU i ZANU su ipak uspele da u borbi protiv zajedničkog neprijatelja formiraju „Patriotski front“ u sastavu kojeg su oba pokreta zadržala svoju punu autonomiju. Do 1972. godine, gerilski rat doživeo posebno snažan zamah.
Oružane snage Rodezije brojile su 1977. 10.000 vojnika. Pešadija (8200 ljudi) se sastojala od tri pešadijska bataljona, padobranskog bataljona, artiljerije , inženjerije i drugih rodoca, među kojima su bile brojne jedinice za posebne namene. Vazduhoplovne snage (1.300 vojnika) imale su 48 borbenih aviona i 50 helikoptera [8]. Osim toga, u antigerilske akcije bile su aktivno uključene jedinice Rodezijske specijalne vazdušne službe (po uzoru na britanski SAS), kao i specijalne policijske jedinice Rodezije i Služba za kriminalističke istrage. Rodezijska vojska je bila daleko bolje obučena i znatno disciplinovanija i pokazala se kao veoma efikasna u protivgerilskim dejstvima.
Planskim ugrožavanjem civilnog stanovništva, kako ZAPU, tako i ZANU, su stvarale planski ubrzavale iseljavanje belaca. Ovo ne samo da je ozbiljno narušavalo moral belog stanovništva, već je postepeno smanjilo i dostupnost novih regruta i obučenih rezervista vojske i policije.
Određene zemlje (posebno Južna Afrika, a do 1974. i Portugalija) su ignorisale rezoluciju Veća bezbednosti UN-a i nastavile da posluju s Rodezijom. Oružje za Rodeziju bilo je kupovano zapadnoj Evropi i SAD-u preko posrednika. Zbog niskih resursa mobilizacije sopstvenog stanovništva, rodezijska vlada je nastojala u svoje redove da privuče što više plaćenika, čije je učešće značajno doprinelo antirodezijskoj propagandi [9].
Borba je bila brutalna na obe strane, a bila je popraćena i značajnim brojem civilnih žrtava [10]. Kineska i Sovjetska podrška ZANU-u i ZAPU-u i međunarodna izolacija Smitovog režima doveli su do neizbežnog poraza Rodezije [11][12]. Posebno velik udarac vlada Ijana Smita doživela je državnim udarom u Portugaliji u aprilu 1974, nakon čega je nova portugalska vlada dala nezavisnost Mozambiku. Područje koje je dotada bilo glavna baza za snabdevanje Rodezije i njena glavna veza prema spoljnom svetu, gotovo trenutno se pretvorilo u neprijateljski nastrojenu socijalističku državu Mozambik i glavnu bazu gerilaca „Patriotskog fronta“.
Kao rezultat mnogih faktora, krajem 1970-ih, vlada Rodezije je stupila u pregovore sa umerenim crnačkim političarima o završetku rata i rešavanju budućnosti ove zemlje. Rezultat dugotrajnih pregovora bio je interni sporazum o osnivanju vlade nacionalnog jedinstva sa znatnim učešćem crnačke većine.
U ratu je ukupno poginulo oko 30.000 ljudi[13].
Izbori u novoj vladi zasnivali su se na načelu „jedan čovek, jedan glas“ pod nadzorom međunarodnih posmatrača. Na izborima održanim 1. juna 1979. predsednik vlade je postao je biskup Abel Muzoreva, a zemlja je preimenovana u Zimbabve-Rodezija. Vlada Ujedinjenog Kraljevstva nije bila zadovoljna ovakvim rešenjem, pa je inicirala nove pregovore koji su održani od 10. septembra da 15 decembra 1979, u vili „Lankaster haus“ u Londonu, pod predsedavanjem lorda Karingtona, britanskog ministra unutrašnjih poslova. Muzoreva je bio primoran da prihvati nove izbore.
Na osnovu sporazuma u Lankaster hausu, uprava nad zemljom je 11. decembra 1979. vraćena Britanskoj imperiji. Narednog dana je upravu preuzeo lord Soums, a država je formalno ponovo postala kolonija pod imenom „Južna Rodezija“.
Skupštinski izbori su održani krajem februara 1980, nakon kampanje koju su obeležile masovno zastrašivanje i brojna druga kršenja ljudskih prava i izbornog procesa Mugabeovog ZANU. Vlasti Ujedinjenog Kraljevstva su na kratko razmatrale mogućnost diskvalifikovanja ZANU iz učešća u izborima zbog flagrantnog kršenja Sporazuma iz Lankaster hausa, ali na kraju nisu preduzele ništa.
Dana 4. marta 1980, Mugabeov ZANU je odneo ubedljivu pobedu. Rivalski UANC je osvojio samo tri od osamdeset mesta rezervisanih za crnačko stanovništvo u Predstavničkom domu.
Južna Rodezija je pod Mugabeovim vođstvom 18. aprila 1980. postala Republika Zimbabve.
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 newsatelier — Afrikaserie: Simbabwe, Pristupljeno 24. 4. 2013.
- ↑ Page 65 Robert Mugabe and the Betrayal of Zimbabwe, 2004.
- ↑ From the barrel of a gun: the United States and the war against Zimbabwe, 1965—1980, de Gerald Horne, pp. 294, UNC Press Books, 2001, citas 47-48; 50-52.
- ↑ Rhodesia: Tactical Victory, Srategic Defeat, pp. 1-2 (Veasé capitulo 3).
- ↑ Uppsala conflict data expansion. Non-state actor information. Codebook pp. 222—224.
- ↑ http://www.coldwar.ru/conflicts/afrika/rodezia.php «Voйnы v Юžnoй Afrike. Rodeziя» na saйte «Holodnaя voйna. Kofliktы»
- ↑ Čarlьz Loman, Robert Makferson. Rodeziя: taktičeskaя pobeda, strategičeskoe poraženie. Izdanie štabnogo kolledža Korpusa morskoй pehotы SŠA, Kuantiko, Virdžiniя, 1983. — Str.16, 41-42.
- ↑ Čarlьz Loman, Robert Makferson. Rodeziя: taktičeskaя pobeda, strategičeskoe poraženie. Izdanie štabnogo kolledža Korpusa morskoй pehotы SŠA, Kuantiko, Virdžiniя, 1983. — Str.24-25.
- ↑ Ispovedь «Psa voйnы» (Rodeziя).
- ↑ Čarlьz Loman, Robert Makferson. Rodeziя: taktičeskaя pobeda, strategičeskoe poraženie. Izdanie štabnogo kolledža Korpusa morskoй pehotы SŠA, Kuantiko, Virdžiniя, 1983. — Str.33-39.
- ↑ Čarlьz Loman, Robert Makferson. Rodeziя: taktičeskaя pobeda, strategičeskoe poraženie. Izdanie štabnogo kolledža Korpusa morskoй pehotы SŠA, Kuantiko, Virdžiniя, 1983.
- ↑ Sergeй Karamaev. «Rodeziя — neizvestnaя strana» na saйte «Specnaz Rossii»
- ↑ Government compromise in 1971 Rhodesian talks – BBC News 2 January 2002
