iBet uBet web content aggregator. Adding the entire web to your favor.
iBet uBet web content aggregator. Adding the entire web to your favor.



Link to original content: http://sh.wikipedia.org/wiki/Rimsko_carstvo
Rimsko Carstvo – Wikipedija/Википедија Prijeđi na sadržaj

Rimsko Carstvo

Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Rimsko carstvo)
Drevni Rim

Članak je dio serije:
Politika i uprava
Drevnog Rima


Periodi
Rimsko Kraljevstvo
753. pne.510. pne.

Rimska Republika
510. pne.27. pne.
Rimsko Carstvo
27. pne.476. n.e./1453

Principat
Zapadno Carstvo

Dominat
Istočno Carstvo

Redovni magistrati

Konzul
Pretor
Kvestor
Promagistrat

Edil
Tribun
Cenzor
Guverner

Izvanredni magistrati

Diktator
Magister Equitum
Konzularni tribun

Rex
Triumviri
Decemviri

Titule
Imperator

Legatus
Dux
Officium
Praefectus
Vicarius
Vigintisexviri
Lictor

Magister Militum
Imperator
Princeps senatus
Pontifex Maximus
Augustus
Caesar
Tetrarh

Institucije i pravo
Rimski Ustav

Rimski Senat
Cursus honorum
Rimske skupštine
Kolegijalnost

Rimsko pravo
Rimsko državljanstvo
Auctoritas
Imperium


Druge države
pogledaj  razgovor  uredi

Rimsko Carstvo uobičajeni je naziv za rimsku državu nakon što ju je preustrojio Oktavijan August u zadnja tri desetljeća prije Krista. Iako je Rim imao imperij stoljećima prije Augustove samovlade, predaugustovska država se obično naziva Rimskom Republikom. Rimsko Carstvo je upravljalo svim heleniziraniml državama na Sredozemlju, kao i keltskim područjima sjeverne Europe. Zadnji zapadni rimski car zbačen je 476. godine, ali tada je istočnim područjima već vladao drugi car sa sjedištem u Konstantinopolu. Istočno Rimsko Carstvo i dalje je postojalo, iako se postupno smanjivalo, sve do 1453. godine, kad su Turci osvojili Konstantinopolj. Kasnije države na zapadu (Franačko Kraljevstvo i Sveto Rimsko Carstvo) i na istoku (ruski carevi) koristile su rimsko državničko nazivlje sve do modernog doba.

Rimsko Carstvo (117)

Golemo naslijeđe Rimskog Carstva vidi se i danas u zapadnjačkim institucijama, pravu, arhitekturi i mnogim drugim područjima života. Vidi i: Rimska kultura, Istočno rimsko carstvo

Uspon Augusta, prvog cara

[uredi | uredi kod]
Avgust od Prima Porte, rani prvi vek nove ere.
Barokna slika Bitke kod Akcijuma. Lorenco A. Kastro, 1672. Mornarički muzej u Griniču, Ujedinjeno Kraljevstvo.

Kad je propala Rimska Republika (509. pne. - 31. pne.), Gaj Oktavijan, Cezarov pranećak, učvrstio je svoj položaj pobjedom nad jedinim preostalim protivnikom, Markom Antonijem, u bitki kod Akcija 31. godine prije Krista. Dotadašnji su događaji radili u njegovu korist: Rim je zbog građanskog rata bio u kaosu. Osim toga, Rim nije bio spreman prihvatiti vlast despota.

Oktavijan je bio lukav čovjek. Prvo je raspustio vojsku i organizirao izbore. Izabran je na moćan položaj konzula. Godine 27. pne. službeno je vratio vlast rimskom senatu, te je ponudio da se odrekne svoje vojne premoći i vlasti nad Egiptom. Ne samo da je Senat odbio njegovu ponudu, nego mu je prepustio i Hispaniju, Galiju i Siriju. Malo nakon toga, Senat mu je dodijelio naslov Augusta.

Ipak, August je znao da mu položaj konzula neće donijeti apsolutnu moć. Godine 23. pne. odstupio je s tog položaja kako bi stekao druga dva. Kao prvo, postao je tribun, što mu je omogućilo da saziva senat kad god hoće i određuje predmete za raspravu. S obzirom da je položaj tribuna tradicionalno bio vezan uz narod, Augustova je moć dodatno narasla. Kao drugo, stekao je nove ovlasti u obliku "imperijalne" moći, što je značilo da ima vrhovnu vlast u svim pitanjima teritorijalne uprave. Godina 23. pne. obično se računa kao godina kad je August postao rimski car. Ipak, više je volio građanske naslove Princeps i "Prvi građanin".

Kao car, August je hladnokrvno i efikasno uredio svoje carstvo; njegove su izuzetne sposobnosti velikim dijelom zaslužne što se Rimsko Carstvo održalo tako dugo. Uveo je standardizirani novac i poreze; izgradio je birokratsku strukturu od vitezova i slobodnjaka (bivših robova). Vojnicima je uredio mirovine.

Bio je vješt propagandist. Dobio je potporu rimske književnosti kad je postao pokrovitelj pjesnika Horacija, Livija i nadasve Vergilija. Da se svidi narodu, koristio je igre i posebne događaje koji su slavili njega i njegovu obitelj.

August je osnovao i prve profesionalne vatrogasce na svijetu, te je u Rimu uveo profesionalnu policiju.

Kao apsolutni vladar Carstva, imenovao je svog nasljednika. Tako je vratio običaj koji je odbačen još pri osnutku Rimske Republike kao sramotan. U početku je to trebao biti Marcel, sin njegove sestre, koji se oženio Augustovom kćeri Julijom. Marcel je umro 23. pne. zbog trovanja hranom. Kasniji su povjesničari tvrdili da je Marcela, kao i razne druge članove carske obitelji, otrovala Augustova žena Livija Drusila, ali to su obična nagađanja.

Nakon Marcelove smrti August je dao kćer Marku Agripi, koji mu je bio desna ruka. Iz tog je braka poteklo petero djece, tri sina i dvije kćeri: Gaj Cezar, Lucije Cezar, Julija Mlađa, Agripina Starija i Postum Agripa (ime "Postum" znači da je dijete rođeno nakon očeve smrti). August je usvojio dvoje najstarije djece, čime je postalo očito da ih želi kao nasljednike. Pokazao se širokogrudnim i kao očuh, prema Livijinoj djeci iz prvog braka, Germaniku i Tiberiju Klaudiju, nakon što su osvojili velik dio Srednje Europe.

Agripa je umro 12. pne., a Livijin sin Tiberije se razveo i oženio za Agripinu udovicu. Tiberije je sudjelovao u Augustovoj tribunskoj vlasti, ali ubrzo se povukao. Nakon što su i Gaj i Lucije umrli u ranoj dobi (4. n.e. odnosno 2. n.e.), te kako mu je brat Druz umro još ranije (9. pne.), Tiberije je pozvan natrag u Rim, gdje ga je August posvojio.

August je umro 19. kolovoza 14. godine poslije Krista. Ubrzo ga je senat proglasio bogom i uvrstio u panteon rimskih bogova. Postum Agripa i Tiberije su proglašeni nasljednicima. Postum, koji je tada već bio u izgnanstvu, odmah je ubijen. Ne zna se tko je zapovjedio njegovu smrt, ali Tiberije je sada imao odriješene ruke da preuzme istu vlast kakvu mu je imao očuh.

Avgustovi naslednici: Julijevci-Klaudijevci

[uredi | uredi kod]

Tiberije, 14. - 37. n.e.

[uredi | uredi kod]
Bista imperatora Tiberija, muzej u Kopenhagenu

Tiberije je bio izuzetno uspešan general, osvojio je Panoniju, Dalmaciju i Reciju a privremeno i delove Germanije, time uspostavljajući temelje severne granice carstva, ali je ostao upamćen kao mračan, povučen i sumoran vladar koji zapravo i nije želeo da postane car. Plinije Stariji Tiberija naziva tristissimus hominum „najsumornijim među ljudima“.[1][2]

Nakon smrti sina Druza Mlađeg, 23. godine, Tiberije je postao još povučeniji da bi se 26. povukao iz Rima na ostrvo Kapri, prepustivši administraciju carstva beskrupuloznom Luciju Eliju Sejanu i Kvintu Neviju Makronu. Upravo je po hrišćanskoj tradiciji za vreme Tiberijeve vladavine, u provinciji Judeji, Isus razapet po naređenju Pontija Pilata.

Tiberije je, početku svoje vladavine pokušao da igra istu ulogu kao Avgust, prikazujući sebe kao nevoljnog javnog službenika, koji nije želeo ništa više do da služi državi.[3] Dugo se opirao da prihvati titulu princepsa ali je na kraju ipak prihvatio moći koje mu je senat izglasao, međutim, uporno je odbijao da prihvati titule Oca Nacije, Imperatora i Avgusta.[4] Izgleda da je Tiberije verovao da senat i država treba da vode poslove bez njegovog učešća. Tokom početnih godina vladavine, Tiberije je želeo da senat deluje samostalno umesto kao telo koje prosto odobrava sve njegove odluke, kao što je bio slučaj pod Avgustom. Prema Tacitu, Tiberije se podsmevao senatu, govoreći o senatorima kao „LJudima pogodnim da budu robovi."[5]

Bista Germanika.

Godine 19. okrivili su ga za smrt njegovog sinovca, slavnog Germanika. Germanik je bio veoma popularan vojskovođa, pre svega zbog kratke kampanje koju je predvodio, vodeći legije preko Rajne kada je okupirao teriroriju sve do Elbe. Prilikom tog pohoda, Germanik je povratio rimske ratne zastave koje su pale u ruke Germana nakon bitke kod Teuteborške šume, kada su tri legije i nekoliko pomoćnih kohorti uhvaćene u zasedu i potpuno uništene.[6] Germanik je tako uspeo da zada težak udarac neprijateljima Rima, suzbije pobune legija u Panoniji i Germaniji i vrati izgubljene zastave u Rim. Ovo je uvećalo njegovu slavu i učinilo ga popularnim herojem među narodom.[7] Po povratku u Rim, 17. godine[8], Germanik je proslavio trijumf, prvi nakon onog koji je priredio sam Avgust, još 29. p. n. e. Zbog uspeha, Germaniku su povereni poslovi na istoku carstva i bilo je jasno da je on Tiberijev naslednik.[9] Samo godinu dana nakon toga, Germanik je otrovan u Antiohiji. Gnej Kalpurnije Pizon, guverner Sirije, optužen je za njegovo ubistvo. Tokom suđenja, Pizon je izvršio samoubistvo[10][11] čime Germanikova smrt, i mogući motiv njegovog ubice, ostaje nerešena. Germanikova smrt izazvala je opštu žalost u Rimu a Tiberije je često optuživan da je naručio njegovo ubistvo, osećajući se ugroženim usled sve veće popularnosti koju je Germanik uživao.

Nakon ovih događaja, izgleda da se Tiberije umorio od Rima i politike.[12] Njegova putovanja izvan Rima postajula su sve češća a počeo je deliti segmente vlasti sa sinom Druzom, ali, nakon njegove iznenadne smrti, Tiberije se još više povukao u sebe i postao veoma rezervisan, da bi se naposletku trajno povukao iz Rima na ostrvo Kapri.[13]

Sejan, koji je služio carskoj porodici već dvadeset godina, postao je pretorijanski prefekt još 15. godine. Tiberije je postajao sve zavisniji od Sejana i njegovih pretorijanaca i prefektova moć neprekidno je rasla. Sinovljeva smrt uzdigla je Sejana kao najbližeg Tiberijevog saradnika kome je najviše verovao. Nakon Tiberijevog povlačenja, mehanizmi vlasti nalazili su se u Sejanovim rukama[13], ipak, on nije bio Tiberijev naslednik i 25. tražio je od Tiberija da se oženi sa njegovom nećakom Livilom, čime bi postao član carske porodice. Tiberije još uvek nije bio spreman da prihvati njegov zahtev i Sejan se privremeno povukao.

Sejan je kontrolisao komunikaciju Tiberija sa senatom i informacije koje je Tiberije dobijao iz Rima, i obratno. Prisustvo Tiberijeve ostarele majke Livije, na neko vreme obuzdalo je Sejanovu moć, njena smrt 29. godine promenila je sve. Sejan je otpočeo seriju čistki, usmerenih protiv istaknutih senatora i članova reda vitezova (equites). Germanikova udovica, Agripina Starija i dvojica njenih sinova, Neron Cezar i Druz Cezar uhapšeni su i prognani 30. godine da bi kasnije umrli pod sumnjivim okolnostima. Nakon Sejanovih čistki, jedini preostali članovi Agripinine i Germanikove porodice bili su Gaj (Kaligula), Agripina Mlađa, Julija Druzila i Julija Livila.

Godine 31. Sejan je bio konzul sa Tiberijem kada je otpočeo svoj pohod na najvišu moć u državi. Pokušao je sebe da postavi za regenta da bi naposletku, sa Livilom - kasnije je otkriveno da je su on i Livila bili u dugogodišnjoj tajnoj vezi - skovao zaveru za Tiberijevo zbacivanje. Naposletku Sejan je i sam nastrado - careva paranoja, koju je tako spretno koristio u svom interesu, okrenula se protiv njega. 31. pozvan je u senat gde je pročitano Tiberijevo pismo koje je osućivalo Sejana i tražilo njegovo brzo pogubljenje. Sejanu i njegovim pristalicama je suđeno nakon čega su pogubljeni. Tiberijev bes nije se tu zaustavio, prema Tacitovim opisima, usledila su pogubljenja svih koji su bili osumnjičeni kao Sejanovi saradnici.

Sejanova strahovlada i Tiberijeva suđenja za izdaju koja su usledila, ostavila su veliku mrlju na imperatorovoj reputaciji.

Tiberije je umro u Mizenumu, 16. marta 37. u 77. godini. Senat je odbio da pokojnom caru dodeli božanske počasti; rulja je izašla na ulice uz pokliče: „U Tibar sa Tiberijem!" aludirajući na običaj da se tela kriminalaca bacaju u reku.[14] Ipak, Tiberijevi ostaci kremirani su bez pompe a zatim položeni u Avgustov mauzolej.

Tiberija je nasledio Gaj, poznatiji kao Kaligula, jedini preživeli Germanikov sin, iako je prema Tiberijevom testamentu Gaj i Tiberije Gemel - imperatorov unuk - trebalo da budu zajednički vladari.

Kaligula, 37. - 41.

[uredi | uredi kod]

Iako pojedini istoričari sumnjaju da je Kaligula bio umešan u Tiberijevu smrt, verovatno je da je stari car umro prirodnom smrću. Pretorijanski prefeket Makron, igrao je ključnu ulogu u obezbeđivanju Kaligulinog prestola. Kaligula je prihvatio moći principata koje mu je senat poverio i 28. marta ušao u Rim gde ga je pozdravila oduševljena masa.[15] Pošto je bio sin omiljenog Germanika, Kaligula je opisan kao prvi car kome su se divili svi na celom svetu.[16] Kaligulina vladavina počela je dobro, njegovi prvi postupci bili su velikodušni, mada većinom politički motovisani.[17] Prekinuo progone, dao bonuse vojsci uključujući i pretorijance i spalio zapise Tiberijevih dostavljača ali i priredio raskošne spektakle i velike gladijatorske igre.[18] Kaligula je prikupio posmrtne ostatke svoje majke i braće i položio ih u Avgustov mauzolej.[19]

Bista Kaligule. Muzej Kopenhagenu.

Međutim, nekoliko antičkih istoričara navodi da se Kaligula promenio nakon bolesti 37. godine, samo nekoliko meseci po dolasku na vlast. Kaligula je možda imao padavicu, ali svakako je izgubio razum. Ubrzo je pogubljen njegov rođak i usvojeni sin, Tiberije Gemel, pogubljeni su i Kaligulin svekar i zet a njegov ujak Klaudije pošteđen je samo zbog toga što ga je Kaligula zadržao kao predmet podsmeha. Kaligulina omiljena sestra, Julija Druzila, umrla je 38. usled groznice dok su njegove dve preostale sestre, Julila i Agripina Mlađa, prognane.

Tokom svoje vladavine, Kaligula je pokrenuo mnogo građevinskih poduhvata. Obnovio je luke u Regijumu i na Siciliji, završio izgradnju Avgustovog hrama i Pompejevog pozorišta ali i počeo izgradnju dva nova akvadukta, koja je Plinije Stariji smatrao čudima tehnike.[20] Takođe je izgradio veliko trkalište i morem dopremio obelisk iz Egipta (danas poznat kao Vatikanski Obelisk) koji je postavio u samom centru Rima.[21]

Vatikanski Obelisk koji je Kaligula iz Egipta preneo u Rim.

Međutim, Kaligulini odnosi sa senatom pogoršali su se[22], car je ponovo aktivirao Tiberijeve zapise o izdaji i pokrenuo talas istraga i suđenja. Zamenio je konzula a nekoliko senatora je pogubljeno. Svetonije prenosi kako su neki senatori bili poniženi i primorani da trče za Kaligulinim kočijama.[23] Povrh svega, Kaligula je počeo da se pojavljuje u javnosti odeven poput Herkulesa, Merkura, Venere i Dijane[24] i počeo o sebi da govori kao o bogu. Uskoro je Kaligula zahtevao da bude poštovan kao bog, glave božanstava u hramovima uklanjane su i zamenjivane Kaligulinim. U Judeji je umalo izbio ustanak kada je Kaligula naredio da njegova statua bude postavljena u Jerusalimskom hramu.[25] Kaligula se nije tu zaustavio, od senatora je zahtevao da ga poštuju kao živog boga. Mnogi antički istoričari opisiju Kaligulu kao ludog, besnog i sklonog preteranom trošenju i seksu.[26] Optuživan je da je spavao sa suprugama drugih ljudi nakon čega se time hvalio.[27] Kasniji izvori, istoričari Seneka i Kasije Dion, daju dodadne opise Kaligulinog ludila, tvrdeći kako je Kaligula imao incest sa sve tri sestre i prostituisao ih drugim ljudima,[28] kao i da je slao vojnike na sulude vežbe, pretvorio palatu u bordel[29] i, kao najpoznatije, planirao ili obećao da će učiniti svog konja, Incitata, senatorom[30] i zapravo ga postavio za sveštenika. Validnost ovih tvrdnji je diskutabilna, budući da su u rimskoj političkoj kulturi, ludilo i seksualna perverzija često poistovećivana sa lošim upravljanjem.[31]

Kaligulina vladavina opisivana je kao izrazito surova prema senatorima, plemstvu i članovima reda vitezova što je dovelo do nekoliko zavera uperenih protiv imperatora. Na kraju, uspešno ubistvo isplanirali su članovi pretorijanske garde koje je predvodio Kasije Hereja.[32] 22. januara 41. (Svetonije događaj smešta 24.) Hereja i ostali stražari pratili su Kaligulu dok se obraćao trupi mladih glumaca, u sklopu serija igara i dramskih priredbi priređenih u čast Božanskog Avgusta.[33] Zaverenici su izboli Kaligulu noževima više od trideset puta, predvođeni Herejom[34], koji je zadao prvi udarac. Kaligulina smrt, veoma je podsećala na onu Julija Cezara. U haosu koji je usledio, zaverenici su pronašli i ubili Kaligulinu suprugu Cezoniju i njihovu jednogodišnju kćer, Juliju Druzilu čiju su glavu smrskali o zid.[35] Senat je pokušao da iskoristi situaciju za restauraciju republike, međutim, veliki deo pretorijanaca ostao je lojalan poziciji imperatora. Hereja i zaverenici nisu uspeli da pronađu Kaligulinog strica Klaudija, koji je prokrijumčaren iz grada u obližnji pretorijanski kamp, nakon što ga je vojnik pronašao sakrivenog iza zavese.[36] Klaudije je obezbedio podršku pretorijanaca i tako postao car. Ožalošćena rulja sakupila se zahtevajući da Kaliguline ubice budu privedene pravdi. Klaudije je odmah naredio Herejino pogubljenje kao i svih ostalih učesnika u Kaligulinom ubistvu. Kaligulin pepeo njegove sestre položile su u Avgustov mauzolej.

Klaudije, 41. - 54.

[uredi | uredi kod]

Klaudije je bio prvi imperator koga je na presto dovela podrška pretorijanaca, a ne senata. Stoga se Klaudije na početku svoje vladavine oslanjao na pretorijance. Za vreme Klaudija, Rimsko carstvo ponovo se proširilo, po prvi put posle Avgusta. Provincije Trakija, Norik, Lukija i Judeja su aneksirane ali najvažnije je bilo osvajanje Britanije 43. godine. Sam Klaudije doveo je značajna pojačanja rimskim snagama u Britaniji i otpočeo pripreme za ofanzivu. Zbog njegovih napora, senat ga je počastvovao trijumfom.

Portret imperatora Klaudija, Španski Nacionalni Arheološki Muzej.

Kao imperator, Klaudije je obraćao posebnu pažnju na pravo[37], i često se sam bavio pravnim slučajevima. Međutim, lako je potpadao pod tuđ uticaj a mnogi antički istoričari kritikuju Klaudijevu pravnu aktivnost navodeći da su njegove presude često bile proizvoljne i nisu se uvek držale zakona.[38] Klaudije je takođe rešavao sporove u provincijama. Oslobodio je nekoliko gradova poreza, ali i potvrdio prava Jevreja širom rimskog carstva.[39] Brojni edikti izdati su za vreme Klaudijeve vladavine, jedan od poznatijih ticao se statusa bolesnih robova. Uobičajna praksa bila je da gospodari ostavljaju svoje bolesne robove u hramu boga medicine, Asklepija, umesto da im pruže pomoć, a onda ih ponovo preuzmu u slučaju da prežive. Klaudije je objavio da će robovi koji su napušteni na ovaj način, u slučaju da prežive, postati slobodni. Osim toga, gospodari koji odluče da ubiju svoje robove da ih ne bi lečili, mogli su da budu optuženi za ubistvo.[40]

Imperator se bavio i javnim radovima, a jedan od njegovih najvećih doprinosa je izgradnja zimske luke u Ostiji, kao rešenje problema nestašica žita tokom zime. Žito iz Egipta, koji je pretvoren u provinciju u doba Oktavijana Avgusta) moglo se dovoziti i po lošem vremenu a Klaudije je obezbedio brojne privilegije za brodove i mornare koji bi putovali u Egipat i po zimskom vremenu.

Klaudije se veoma trudio da poboljša odnose sa Senatom. Odbio je titulu imperatora i zalagao se da senat aktivnije učestvuje u donošenju novih zakona, umesto da samo odobrava predloge cara. Uprkos tome, mnogi u senatu ostali su neprijateljski raspoloženi prema Klaudiju. Nekoliko pobuna podugnuto je protiv Klaudija što je rezultovalo pogubljenjem mnogih senatora. Posebno nezadovoljstvo izazivalo je to što se car okružio oslobođenicima i poverio im važne fukcije. Najpoznatiji carev saradnik, bivši rob, Narcis, bio je Klaudijev sekretar zadužen za carevu prepisku a često se u carevo ime obraćao i vojsci (što je bio slučaj neposredno pred osvajanje Britanije).[41]

Uprkos uspesima koje je postigao kao imperator, Klaudijev privatni život bio je daleko od idealnog. Ženio se četiri puta, a istoričar Svetonije optužuje Klaudija da je lako dolazio pod uticaj svojih supruga kao i da je bio ženskaroš. Sa prvom ženom, Plautilom, Klaudije je imao sina, Klaudija Druza, koji se ugušio u ranoj mladosti. Klaudije se razveo od Plautile zbog preljube da bi se nedugo potom oženio Elijom Petinom, Sejanovom rođakom. Sa Elijom je imao ćerku, Klaudiju Antoniju. Međutim, Klaudije se uskoro ponovo razveo. Negde između 38. i 39. godine, nakon što se razveo od svoje druge supruge, Klaudije se oženio i treći put, Valerijom Mesalinom, koja je bila njegova rođaka i bliska Kaligulinom krugu. Ubrzo je Klaudiju rodila kćer, Klaudiju Oktaviju a nakon njegovog dolaska dolaska na presto, rođen je i sin, Britanik. Njihov brak završio se katastrofom. Antički istiričari tvrde da je Mesalina bila nimfomanka koja je redovno varala Klaudija - Tacit čak navodi da je Mesalina otišla toliko daleko prostituišući se da bi se takmičila u tome ko će imati više seksualnih partnera tokom jedne noći.[42] Prema Tacitu, Mesalina je manipulisala Klaudijem, koristeći svoj uticaj za gomilanje ličnog bogatstva. Sve je kulminiralo kada se Mesalina 48. godine javno udala za svog ljubavnika Gaja Silija, dok je Klaudije bio u Ostiji. Nije jasno da li se prethodno razvela od Klaudija, a neki izvori navode da su Mesalina i njen ljubavnik nameravali da svrgnu cara. Iako nije jasno šta se zapravo dogodilo i koji su bili Mesalinini motivi, ona i Silije su na kraju pogubljeni[43] a Klaudije je tražio od pretorijanaca da mu obećaju da će ga ubiti ako se ponovo oženi.

Bista Agripine Mlađe. Muzej u Varšavi.

Ipak, Klaudije se ponovo oženio Agripinom Mlađom, Germanikovom ćerkom i Kaligulinom sestrom. Klaudije se nakon skandala sa Mesalinom osećao veoma nesigurnim. On je pripadao Klaudijevskoj grani porodice ali ne i Julijevcima. Štaviše, Klaudije nije imao jasnog naslednika, pošto je Britanik bio dečak.[44] Agripina je bila jedna od preostalih Avgustovih potomaka a njen sin, Lucije Domicije Ahenobarb (budući imperator Neron) bio je jedan od poslednjih muških članova dinastije. Agripina je pokazivala velike ambicije, ona i njen sin mogli su poslužiti Klaudijevim neprijateljima da se okupe protiv njega. Klaudije se na brak odlučio da bi ponovo spojio dve grane carske porodice i okončao zavadu koja je postojala između Julijevaca i Klaudijevaca a koja je počela nakon Germanikove smrti 19. godine. Klaudije se oženio Agripinom 49., usvojio njenog sina Nerona. Britanik i Neron imenovani su za zajedničke naslednike.

Antički istoričari slažu se da je Klaudije otrovan, moguće pečurkama, i da je umro 13. oktobra 54. Ipak, izvori se ne slažu oko detalja, dok neki navode da se car nalazio u Rimu, drugi tvrde da je bio u mestu Sineusa[45], ali svi govore da je Klaudijeva supruga Agripina bila odgovorna za njegovu smrt. Klaudije je otvoreno počeo da žali zbog svojih loših brakova i možda nameravao da Britanika proglasi za jedinog naslednika, budući da se on bližio zrelom dobu.[46] Agripina je imala motiv da ubije Klaudija, tako obezbeđujući presto svom sinu Neronu, pre nego što bi Britanik mogao da ojača i osigura svoja prava kao očev naslednik.

Klaudijev pepeo položen je u Avgustovom mauzoleju a senat i njegov naslednik, Neron, odmah su ga deifikovali.

Antički istoričari navode da je Klaudije bio velikodušan i jednostavan[47] ali ga istovremeno opisuju kao krvožednog, okrutnog i sklonog da se brzo razgnevi, što je i sam Klaudije priznao, izvinjavajući se zbog svog temperamenta.[48] Klaudije je opisan i kao čovek koga je bilo lako ubediti i kojim je bilo lako manipulisati.[49] Međutim, neka preživela dela prikazuju Klaudija u drugom svetlu, kao inteligentnog, učenog, načitanog i savesnog administratora sa sklonošću ka detaljima i pravednosti. Ipak, njegova ličnost mahom je enigma.[50]

Neron, 54. - 68.

[uredi | uredi kod]

Neron Klaudije Cezar Avgust Germanik, kako je glasilo njegovo puno ime kao imperatora, dolazi na čelo carstva sa nepunih sedamnaest godina, najmlađi car do tada.[51] Međutim, odmah je došlo do problema između careve majke Agripine i njegovih glavnih savetnika Seneke i Bura. Agripinin uticaj nad sinom bio je veliki, Neron se na samom početku svoje vladavine oslanjao na njene savete a caričina moć bila je tolika da je Agripina pokušala da sedne pored Nerona dok je primao poslanstvo iz Jermenije, što je Seneka sprečio čime je izbegnut skandal[52] (pošto je u to vreme bilo nezamislivo da žena bude u istoj odaji dok se muškarci bave javnim poslom). Mnogi Neronovi prijatelji savetovali su cara da se čuva svoje majke.[53]

Neron i Agripina. Agripina kruniše svog mladog sina Nerona lovorovim vencem. Ona nosi kornukopiju, simbol izobilja i bogatstva, on nosi oklop i ogrtač rimskog generala, sa šlemom na tlu pored njegovih nogu. Ova scena odnosi se na Neronov dolazak na presto, 54. godine i datira pre 59. kada je Neron naredio Agripinino ubistvo.

Neron je, kako izvori tvrde, bio nezadovoljan svojim brakom sa Oktavijom i otpočeo je vanbračnu vezu sa bivšom robinjom[54], Klaudijom Akte. 55. godine, Agripina je pokušala da interveniše u korist Oktavije, zahtevajući od sina da okonča vezu sa Akte. Pomoću Senekine podrške, Neron je izdržao majčin pritisak i njeno mešanje u njegov privatni život.[55] Kako je Agripinin uticaj nad sinom bio potkopan, ona je navodno počela da podržava Klaudijevog sina Britanika za novog imperatora.[55] Četrnaestogodišnji Britanik i dalje je po zakonu bio maloletan ali se bližio punoletstvu.[56] Prema Tacitu, Agripina se nadala da će uz njenu podršku, Britanik, kao Klaudijev biološki sin, biti viđen kao pravi naslednik prestola, umesto Nerona. Međutim, mladić je iznenada - i pod sumnjivim okolnostima - umro, 12, februara 55., samo dan pre proglašenja punoletstva.[57] Neron je tvrdio da je Britanik umro usled napada epilepsije, ali antički istoričari su jedinstveni u stavu da ga je sam Neron otrovao. Navodno, Neron je angažovao Lokustu, ženu koja se bavila otrovima (i koja je prethodno takođe dovedena u vezu sa Klaudijevom smrću, jer je po nekim izvorima, Agripina uz njenu pomoć otrovala Klaudija). Posle Britanikove smrti, Agripina je optužena da je oklevetala Oktaviju te joj je Neron naredio da napusti carsku palatu.

Gipsana bista Nerona, Puškinov muzej, Moskva.

Vremenom, Neronova moć je porasla, oslobodio se savetnika i rivala za presto a sam Seneka bio je optužen za proneveru i vezu sa Agripinom[17], ali je uspeo da se oslobodi optužbi. 58. godine, Neron je započeo novu aferu sa Popejom Sabinom, ženom svog prijatelja i budućeg imperatora, Otona.[58] Pošto njegov razvod od Oktavije i brak sa Popejom nije bio politički izvodljiv dok je Agripina živa, posle nekoliko neuspelih pokušaja, Neron je 59. naredio njeno ubistvo.[59] Mnogi moderni istoričari sumnjaju u ovakav motiv, budući da se Neron nije oženio Popejom sve do 62.[60] Pored toga, prema Svetoniju, Popeja se nije razvela od Otona sve do posle Agripinine smrti, i prema tome, malo je verovatno da je udata Popeja požurivala Nerona da stupe u brak.[61] Svetonije navodi da je Neron pokušao da ubije Agripinu šaljući je na brod koji je trebalo da potone, tada je poginula Agripinina prijateljica, Akeronija Pola, ali se sama Agripina spasila doplivavši do obale.[62] Ovaj incident je zabeležio i Tacit.[55] Nakon što se Agripina spasla smrti, Neron je poslao pretorijance da je ubiju, učinivši da njena smrt izgleda kao samoubistvo.[62]

62., Neronov savetnik, Bur, je umro[63] a Seneka se ponovo suočio sa optužbama za proneveru[64] te je zatražio od Nerona da se povuče iz javnog života.[65] Neron se uskoro razveo od Oktavije a potom je prognao, pod izgovorom da je neplodna, nakon čega je bio slobodan da se oženi trudnom Popejom.[55] Javni protesti primorali su Nerona da vrati Oktaviju iz progonstva, ali ona je pogubljena ubrzo nakon povratka. Prema antičkim izvorima, Neron je pretukao trudnu Popeju 65., izazvavši njenu smrt pre nego što mu je rodila drugo dete.[66] Moderni istoričari sumnjičavi su prema ovakvim navodima, pošto je veoma verovatno da su Svetonije, Tacit i Kasije Dion bili pristrasni prema Neronu i da je mala verovatnoća da su raspolagali podacima koje bi dali sami očevici ovih privatnih događaja. Shodno tome, iznesene su tvrdnje da je Popeja možda umrla zbog porođajnih komplikacija ili prilikom pobačaja.[67]

Popejina smrt duboko je ožalostila Nerona. Njeno telo nije kremirano, već napunjeno začinima, balsamovano i položeno u Avgustov mauzolej. Upriličena je državna sahrana. Neron se ponovo oženio već početkom 66., Statilijom Mesalinom [68] koja je bila udata u vreme kada je postala Neronova ljubavnica, 65. godine. Njen suprug nateran je na samoubistvo. 67. Neron je naredio da mladi oslobođenik, Sporus, bude kastriran a onda ga je oženio.[69][70][71] Prema Dionu, Sporus je veoma ličio na Popeju Sabinu, a Neron ga je čak zvao imenom svoje pokojne supruge.

Tokom svoje vladavine, Neron se bavio grandioznim građevinskim poduhvatima. Pošto se divio grčkoj kulturi, izgradio je veliki broj teatara i čak pokušao da prokopa kanal preko Korinstke prevlake. Neronova ekstravagancija i ogromno trošenje finansijski su iscrpli Italiju i doveli do poteškoća. Nakon velikog požara, 64. godine, veliki deo Rima bio je uništen, što je dalo povoda Neronu za ambiciozni plan obnove. Mnoge glasine krivile su samog Nerona za požar.

Neron je uživao u vožnji kočija, svirao je liru i bio izuzetno sklon poeziji.[72] Čak je komponovao pesme koje su izvodili zabavljači širom carstva.[73] U početku, Neron je nastupao samo privatno[74] ali 64. počeo je da peva javno u Neapolisu da bi popravio svoju popularnost.[75] Rečeno je da je Neron žudeo za pažnjom ali istoričari takođe navode da ga je sam senat ohrabrivao da peva i nastupa u javnosti. Antički istoričari kritikuju Neronove nastupe nazivajući ih sramnim.[76]

Veliki Rimski Požar (lat. Magnum Incendium Romae), počeo je u noći između 18. i 19. jula 64. n.e. i uništio veliki deo grada pre nego što je zaustavljen, nakon što je besneo skoro šest dana. Pojedini antički istoričari krive Nerona za požar, Kasije Dion navodi da je Neron odgovoran za požar koji je nakon toga posmatrao iz svoje palate na Palatinu i svirao liru. Svetonije daje sličnu teoriju, po kojoj je Neron takođe odgovoran za požar koji je izazvao zbog ludačkog hira i želje da izgradi novi, lepši i grandiozniji Rim na mestu starog. I Tacit piše da je Neron poslao ljude da podmetnu požar nakon čega je svirao liru. Najverovatnije je, međutim, da je požar izbio slučajno, pošto požari nisu bili retki u Rimu - iako ni približno destruktivni kao onaj iz 64. - a sam Neron za to vreme nalazio se van Rima, u Ancijumu. Tacit pominje da su za požar mogli biti odgovorni i hrišćani.

Nerona su ubedili da nastupa na Olimpijskim igrama 67. da bi popravio odnose sa Grčkom i demonstrirao rimsku superiornost.[77] Kao takmičar, Neron se trkao kočijama i umalo umro nakon što je ispao iz njih.[78] Takođe je nastupao kao glumac i pevač.[79] Iako je bio neuspešan u trkama i glumi, osvojio je sve tri nagrade i javno slavio svoje uspehe pri povratku u Rim. Razlog njegovih pobeda pripisuje se podmićivanju sudija i njegovom carskom statusu.[80]

Henrih Semiradski. Muzej u Krakovu. Prema Tacitovim navodima, Neron je okrivio hrišćane za veliki požar nakon čega su mnogi hrišćani pogubljeni.

Uprkos Neronovoj kontroverznoj politici, Carstvo je u tom periodu uspešno ratovalo protiv Parćana, zahvaljujući odličnom komandantu Luciju Domiciju Korbulonu. Parćani su se morali privremeno odreći Jermenije i prepustiti je Rimu. Rat je ponovo izbio 58. kada je parćanski kralj, Vologez odbio da ukloni svog brata Tiridata iz Jermenije.[81] Parćani su otpočeli invaziju na Jermeniju. Korbulo je odbio gotovo sve napade, Tiridat se morao povući i Rim je tako kontrolisao čitavu teritoriju Jermenije.[82] Na kraju je sklopljen mir koji će potrajati narednih pedeset godina sve do Trajanove invazije na Jermeniju 114. godine. Mir je bio značajna politička pobeda za Nerona.[83] Imperator postaje posebno popularan na istoku, što će se nastaviti i dugo posle njegove smrti.

Uprkos uspehu na istoku, Neron se suočio sa nizom ozbiljnih pobuna. Velika pobuna izbila je u Britaniji,[84] 60. - 61., predvođena kraljicom Budikom.

65. godine, Gaj Kalpurnije Pizon, rimski državnik, organizovao je zaveru protiv Nerona uz pomoć Subrija Flavija i Sulpicija Aspera, tribuna i centuriona Pretorijanske garde.[85] Prema Tacitu, zaverenici su želeli da spasu državu od imperatora i vrate republiku.[86] Oslobođenik, Milihus otkrio je zaveru i prijavio je carevom sekretaru, Epafroditu. Zavera je propala a učesnici su pogubljeni, uključujući i poznatog pesnika, Lukana.[87] Neronov bivši savetnik, Seneka, nateran je na samoubistvo nakon što je priznao da je razgovarao sa zaverenicima.[88]

66. godine došlo je do pobune jevreja u Judeji usled religijskih tenzija između jevreja i grka.[89] 67. godine, Neron je poslao Vespazijanaa da ponovo uspostavi red u provinciji.[90] Pobuna je na kraju ugušena, 70. godine, tek nakon Neronove smrti.[91]

Poslednja i po Nerona pogubna pobuna dogodila se marta 68.. Gaj Julije Vindeks, guverner Lugdunske Galije, pobunio se protiv Neronove poreske politike.[92] [93] Lucije Verginije Ruf, guverner Gornje Germanije, dobio je naređenje da uguši pobunu.[94] U pokušaju da pridobije podršku van svoje provincije, Vindeks je pozvao Servija Sulpicija Galbu, guvernera Tarakonske Hispanije da se pridruži pobuni i proglasi sebe za imperatora nasuprot Neronu.[95] U bici kod Vesontija 68. Verginijeve snage lako su pobedile Vindeksa koji je nakon toga ivršio samoubistvo. Međutim, pošto su pobedile pobunjenike, Verginijeve legije pokušale su da proglase svog komandanta za imperatora. Verginije je odbio da ustane protiv Nerona ali time situacija nije bila rešena. Iako je Neron uspeo da delimično kontroliše situaciju, podrška Galbi je rasla uprkos tome što je proglašen za javnog neprijatelja. Pretorijanski prefekt, Gaj Nimfidije Sabin napustio je Nerona i podržao Galbu. Neron je napustio Rim i krenuo prema luci Ostiji, odakle je želeo da se ukrca na brod i ode u neku od lojalnih istočnih provincija. Svetonije govori da je Neron morao da odustane od ove zamisli kada su vojni oficiri odbili da slušaju njegova naređenja, odgovorivši mu citatom iz Vergilijeve Enejide: „Je li tako strašno umreti?" Nakon što se poigravao idejom da pobegne u Partiju, prepusti Galbinoj milosti ili moli oproštaj od naroda, obeshrabreni Neron vratio se u Rim gde je proveo noć u carskoj palati.[96] Nakon sna, probudio se u ponoć, otkrivši da su svi stražari napustili palatu. Nakon što se niko nije odazvao njegovim porukama, Neron je potražio gladijatora ili bilo koga veštog sa mačem da ga ubije, međutim niko se nije pojavio. Neron je zavapio: „Zar nemam ni prijatelje ni dušmane?" i istrčao iz palate kao da planira da se baci u Tibar.[96] Vrativši se, Neron je potražio mesto gde će moći da se sakrije. Carski oslobođenik, Faon, ponudio mu je sopstvenu vilu, na nekoliko kilometara izvan grada. Putujući prerušen, Neron i četiri lojalna oslobođenika, Epafrodit, Faon, Neofitije i Sporus došli su do vile gde je Neron naredio da mu iskopaju grob. U tom trenutku, glasnik iz Rima doneo je vesti da je senat proglasio Nerona za javnog neprijatelja i da nameravajuda ga pogube batinanjem do smrti kao i da su naoružani ljudi poslati da ga uhvate i odvedu na Forum. Senat je zapravo još bio neodlučan i raspravljao o mogućnostima, budući da je Neron bio poslednji član Julijevsko-Klaudijevske dinastije. Većina senatora služila je carskoj porodici tokom čitavog života i osećala veliku lojalnost prema dinastiji božanskog Avgusta, iako ne i prema samom Neronu. Mnogi u senatu zapravosu nameravali da dovedu Nerona u senat gde bi se našao kompromis sa pobunjenim guvernerima sa ciljem da se Neronu sačuva život da bi se u budućnosti bar obezbedio naslednik koji bi produžio dinastiju.[97]

Neron o tome ništa nije znao, i kada je čuo vesti koje je doneo glasnik, pripremio se za samoubistvo, koračajući gore dole i mrmljajući: "Qualis artifex pereo", u prevodu: „Kakav umetnik, a umirem!"[98] Gubeći prisebnost, molio je jednog od svojih oslobođenika da mu da primer tako što će se prvi ubiti. Na kraju, zvuci konjanika kako se približavaju vili naterali su Nerona da se suoči sa svojim krajem. Ipak, i dalje nije imao snage da oduzme sebi život stoga je naterao svog sekretara Epafrodita da to uradi.[99] Nakon što je izboden, ljudi koje je senat poslao besuspešno su pokušali da zaustave krvarenje. Neronove poslednje reči bile su: „Prekasno, ovo je vernost."

Sa Neronovom smrću, 9. juna 68. okončala se i Julijevsko-Klaudijevska dinastija.[100] Nakon vesti o njegovoj smrti, senat je posthumno proglasio Nerona za javnog neprijatelja da bi zadovoljio Galbu (senat je prethodno i Galbu proglasio javnim neprijateljem) koji je imenovan za novog imperatora.

Godina četiri cara, 68. - 69.

[uredi | uredi kod]

Galba

[uredi | uredi kod]

Glavni zadatak koji je Galba stavio pred sebe jeste sređivanje finansija, i stoga je preduzeo mnoge nepopularne mere od kojih je najopasnije bila odbijanje da plati pretorijance. Galba je sa prezirom gledao na podmićivanje vojnika, veoma rašireno u vreme Klaudija i Nerona, čime se kupovala njihova lojalnost.

Bista Galbe, Muzej Antikviteta, Kraljevska palata, Stokholm.

Ubrzo je Galba postao veoma nepopularan. Starost ga je učinila apatičnim, delovao je da nema energije i otuđio je mase, pošto je, za razliku Nerona, nije držao do raskoši i pompe. Novi imperator nalazio sepod uticajem svojih favorita.[101] Među njima, za trojicu se govorilo da bukvalno kontrolišu imperatora: Tit Vinije, koji je postao Galbin kolega konzul, Kornelije Lakon, komandant pretorijanaca i oslobođenik Icel Marcijan. Zvali su ih: „Tri Pedagoga“ zbog uticaja koji su imala nad Galbom.

1. januara 69. dve legije u Gornjoj Germaniji odbile su da se zakunu na vernost Galbi i porušile njegove statue, zahtevajući da se izabere novi car. Sledećeg dana, pobunili su se i vojnici u Donjoj Germaniji i sami doneli odluku ko će biti novi car, proglasivši guvernera provincije, Vitelija za imperatora. Galba, svestan svoje nepopularnosti i opšteg nezadovoljstva, da bi sprečio nadolazeću oluju, usvojio je Lucija Kalpurnija Pizona kao svog sina i naslednika. Narod i pretorijanci u ovom Galbinom postupku prepoznali su slabost. Marko Salvije Oton, koji je dugo spadao u Galbine najveće pristalice, sam je očekivao da bude usvojen. Galbin izbor Pizona za naslednika razočarao je Otona te jestupio u kontakt sa nezadovoljnim pretorijancima koji su ga pozdravili kao cara 15. januara 69. Galba je odmah krenuo da se susretne sa pobunjenim vojnicima, ali je bio toliko slab da su ga vozili u nosiljci. Oton se na čelu pretorijanaca zaputio ka Rimskom forumu i susreo sa Galbinom pratnjom koja se kroz gomilu probijala ka kasarnama pretorijanaca. Kohorta, koja je tog dana bila na dužnosti na Palatinu i pratila imperatora, odmah ga je napustila. Galbi, njegovog usvojenog sina Pizona i ostale iz pratnje brutalno su ubili pretorijanci. Nakon kratke borbe, Oton se trijumfalno vratio u pretirijanski kamp i istog dana senat mu je dao titule Avgusta, dodelio tribinicijske moći i i ostale počasne titule koje su pripadale principatu.

Do Galbinog ubistva dovelo je njegovo odbijanje da plati one koji su ga podržavali i dali mu podršku prilikom dolaska na presto. Stanovništvo Rima bilo je nezadovoljno Galbom i negovalo je uspomenu na Nerona.

Oton prikazan na novcu.

Pre Neronovog pada, Oton je služio kao guverner provincije Luzitanije. Pre toga, Oton je pripadao krugu Neronovih favorita i bio prijatelj sa samim imperatorom. Međutim, njihovo prijateljstvo okončano je 58. kada je Oton predstavio Neronu - na njen zahtev - svoju prelepu ženu Popeju Sabinu koja je time otpočela vezu sa Neronom što će na kraju dovesti do njene prerane smrti. Kada je učvrstila svoj položaj kao Neronova ljubavnica, Popeja se razvela od Otona i uticala na cara da ga pošalje u udaljenu Luzitaniju (danas deo Portugala i Španije). Oton je upravljao Luzitanijom deset godina, neobično skromno i umereno. Kada je Galba, guverner Hispanije Tarakonensis, ustao protiv Nerona 68. Oton mu se pridružio i pratio ga na putu za Rim. Galba nije imao dece i bio u poodmaklom dobu, te se Oton nadao da će postati njegov naslednik. Postigao je tajni dogovor sa jednim od Galbinih favorita, Titom Vinijem, pristajući da oženi Vinijevu kćerku u zamenu za njegovu podršku. Otonove nade osujećene su početkom 69. kada je Galba zvanično usvojio Lucija Kalpurnija Pizona za svog naslednika. Tako se Oton odlučio na smeli potez i uz pomoć nezadovoljnih pretorijanaca postao imperator. Nakon ubistva, Galbinu glavu doneli su Otonu koji ju je prepustio svojim pratiocima nakon čega su je izvrgli ruglu i paradirali ulicama Rima.

Oton

Uskoro je, međutim, Oton shvatio da je mnogo lakše zbaciti cara nego sam vladati, kako prenosi Svetonije.[102] Oton je, znajući da je stanovništvo i dalje sklono Neronu, vratio neke od njegovih bliskih saradnika na dvor, među kojima i Sporusa. Oton je imao malo vremena da konsoliduje svoj položaj. Pobunjene rajnske legije napredovale su ka Italiji, Oton je uzalud pokušao da se sporazume sa Vitelijem i ponudio mu da dele vladavinu nad carstvom, nakon čega se sa neuobičajno energično spremio za rat. Legije u Dalmaciji, Panoniji i Meziji podržale su ga a same pretorijanske kohorte bile su značajan adut u njegovim rukama. Oton je imao i kontrolu nad flotom koja je odmah poslata ka Liguriji. Sam Oton, uprkos lošim predznacima, na čelu vojske krenuo je na sever, želeći da spreči Vitelijev dolazak u Italiju. Za to je bilo prekasno, i sve što je Oton mogao je da stacionira svoje trupe u Placentiji (moderna Pjačenca) i drži reku Po protiv neprijatelja. Otonove snage uspešno su odbranile grad od Aulusa Cecine, jednog od Vitelijevih generala i naterale ga da se povuče nazad ka Kremoni, ali dolazak još jednog Vitelijevog generala, Favija Valensa, promenio je odnos snaga. Vitelijevi generali priželjkivali su odlučujuću bitku a njihove nemare ostvarene su usled nesloge i naglosti koje su prevagnule u Otonovom taboru. Iskusniji Otonovi oficiri znali su važnost izbegavanja borbe, sve dok ne stignu pojačanja iz Dalmacije ali naglost carevog brata Ticijana i komandanta pretorijanske garde, Prokula, a povrh svega grozničava nestrpljivost samog Otona, nadglasale su drugačije mišljenje i doneta je odluka o napadu.

Samo Oton ostao je iza borbenih linija sa jakom rezervom u Brikselumu na južnoj obali reke Po. Glavnina Otonovih snaga prešla je Po i zaputila se ka malom mestu po imenu Bedrijakum. Ostavljajući jaku prethodnicu da drži Bedrijakum, Otonova vojska napredovala je prema Kremoni. Nedaleko od samog grada, neočekivano su naišli na Vitelijeve trupe. Uhvaćeni u nepovoljnom položaju, Otonovci su se žestoko borili ali su naposletku primorani da se u rasulu povuku nazad ka Bedrijakumu. Pobednički Vitelijevi vojnici pratili su ih, da bi odmah došlo do sporazuma sa obeshrabrenim Otonovim snagama. Bitka kod Bedrijakuma tako je odlučila pobednika u kratkom građanskom ratu. Međutim, Oton je još komandovao jakim snagama. Legije iz Dalmacije stigle su do Akvileje a duh njegovih vojnika nije bio slomljen. Nasuprot tome, Oton je bio rešen da prihvati ishod bitke koju je izazvala njegova sopstvena naglost. U dostojanstvenom govoru, oprostio se od svojih pratilaca, govoreći: „Daleko je pravednije da prodadne jedan zarad koristi mnogih, nego da mnogi propadnu zarad jednog."[103] Sutradan, Oton je izvršio samoubistvo, probovši srce bodežom koji je sakrio ispod jastuka i umro kada su njegovi savetnici ušli u šator.

Oton je vladao samo tri meseca. Njegov pepeo položen je unutar skromnog spomenika. Mnogi rimljani poštovali su Otona usled ovakvog postupka, kojim je želeo da poštedi državu teškog građanskog rata. Nakon Otonovog samoubistva, pobedničke Vitelijeve snage marširale su na Rim.

Kopija originalne Vitelijeve biste, verovatno nastala u XVI veku.

Vitelije

[uredi | uredi kod]

Vitelije je dugovao svoj položaj dvojici komandanata rajnskih legija, Cecini i Fabiju Valensu, koji su, odbivši da nakon Neronovog pada prihvate Galbu, na iznenađenje mnogih, proglasili Vitelija za cara 1. januara 69. u Kelnu. Isprva su ga podržavale samo legije Gornje i Donje Germanije ali su mu se ubrzo pridružile i legije iz Galije, Britanije i Recije. Iako su Vitelije i njegovi komandanti istupili protiv Galbe, nakon njegovog ubistva, njihov protivnik postao je Oton. Nakon Otonovog samoubistva, Vitelije je sa svojom vojskom marširao na Rim gde mu je senat dodelio uobičajne titule koje su pripadale imperatoru. Deo rimskog sveta nikada nije priznao Vitelija za cara. Nakon njegovog ulaska i Rim, grad je postao pozornica nemira, masakra, gladijatorskih borbi i raskošnih gozbi. Novi car davao je položaje svojim favoritima, ponašao se rasipno, a Svetonije, čiji se otac borio na strani Otona u bici kod Bedrijaka, opisuje Vitelija kao čoveka bez ambicije koji je donekle pokazivao volju da vlada mudro. Dalje, Svetonije tvrdi kako je car bio lenj, sklon preterivanjima, posebno u jelu i piću.

Jula 69. trupe u istočnim provincijama proglasile su, nasuprot Viteliju, svog komandanta, Tita Flavija Vespazijana za imperatora. Uskoro su Vespezijana podržale i provincije Ilirik i Dalmacija. Nakon što su pristalice počele da ga napuštaju, Vitelije je rešio da se preda ali su ga pretorijanci sprečili da napusti grad. Prema Tacitu, na sam dan ulaska Vespazijanovih vojnika u Rim, Vitelija su odvukli na zloglasne Gemonijske Stepenice (na kojima su se obično vršila pogubljenja znamenitih osuđenika, tako što bi ih bacali sa stepeništa, ovako je pogubljen i Sejan 31. godine). Kasije Dion tvrdi da je Viteliju odrubljena glava koju su nakon toga paradirali ulicama Rima.

Flavijevci, 69. - 96.

[uredi | uredi kod]

Vespazijan, 69. - 79.

[uredi | uredi kod]

Senat je proglasio Vespazijana za cara decambra 69., dok se on još uvek nalazio u Egiptu (gde je prihvaćen za cara nekoliko meseci ranije).[104] Gaj Licinije Mucijan, guverner Sirije i Vespazijanov prijatelj, stigao je u Rim na čelu legija i u carevom odsustvu upravljao državom, uz pomoć carevog mlađeg sina, Domicijana. Mucijan je odmah počeo sa poreskim reformamama, da bi ponovo napunio ispražnjenu riznicu. Nakon Vespazijanovog povratka, Mucijan je savetovao novog imperatora da sakupi što više novca od poreza. Vespazijan i Mucijan ponovo su aktivirali stare poreze, uveli nove, povećali prihode iz provincija i budno pazili na zvaničnike zadužene za riznicu. Latinska poslovica: "Pecunia non olet" (Novac ne smrdi), možda je nastala kada je uveden porez na javne toalete.

Mapa Rimskog carstva tokom građanskog rata poznatog kao "Godina četiri cara" 68. - 69. godine. Plavo obojena područja označavaju provincije lojalne Vespazijanu i Gaju Mucijanu.

Početkom 70. godine Vespazijan se i dalje nalazio u Egiptu, najbogatijoj provinciji carstva od koje je umnogome zavisilo snabdevanje Rima žitom. Vespazijan je provodio vreme u Egiptu jačajući svoju vlast i stabilizujući prilike u provinciji. Ipak, situacija u carstvu još uvek je bila nestabilna. Rat u Judeji trajao je još od 66. godine sve dok Vespazikajov stariji sin, Tit - kome je Vespazijan poverio komandu u ratu protiv Jevreja nakon što je proglašen za cara i krenuo za Egipat - konačno nije slomio otpor pobunjenika i posle teške i krvave opsada zauzeo Jerusalim kada je uništen drugi jevrejski hram. Prema istoričaru Evseviju, Vespazijan je naredio da se uhvate svi preostali potomci Davidove loze. U janaru iste godine izbila je pobuna u Galiji i Germaniji, poznata kao Batavski ustanak. Vođe pobune bili su Gaj Julije Civil i Julije Sabin koji je tvrdio da je potomak Gaja Julija Cezara te se proglasio za cara Galije. Pobunjenici su uspeli da pobede dve legije pre nego što je ustanak ugušio Vespazijanov zet, Kvint Cerijal, krajem 70. godine.

Bista Vespazijana, Puškinov muzej, Moskva.

Sredinom 70. godine Vespazijan se vratio u Rim i odmah je otpočeo da osigurava svoj položaj i spreči mogućnost novih pobuna. Dodelio je bogate darove mnogima u vojsci i javnosti.[105] Vojnici lojalni Viteliju su otpušteni iz službe i kažnjeni.[106] Vespazijan je započeo i opsežnu propagandnu kampanju. Carstvom su kružile priče o imperatoru nadljudskih sposobnosti kojem je bilo suđeno da dođe na vlast.[107] Skoro trećina sveg novca iskovanog za vreme Vespazijanove vladavine slavilo je njegove vojne uspehe i mir koji je usledio nakon turbulentne Neronove vladavine i haosa u građanskom ratu 68. - 69.

Vespazijan je novčano podržavao pisce, mnogi znameniti antički istoričari, uključujući Tacita, Svetonija, Josifa Flavija i Plinija Starijeg, bili su Vespazijanovi savremenici. Gotovo svi oni pisali su nesumnjivo pozitivno o Vespazijanu, istovremeno osuđujući prethodne careve.[108] Tacit je dugovao svoj položaj Vespazijanu, Flavije Josif smatrao ga je zaštitnikom i spasiocem dok je Plinije Stariji posvetio svoje najznačajnije delo, Istoriju Prirode, Vespazijanovom sinu Titu.[109]

Oni koji bi govorili protiv cara su kažnjavani. Nekoliko filozofa stoičke škole optuženi su da kvare studente neprikladnim učenjem zbog čega su prognani.[110] Helvidije Prisk, pro-republikanski filozof, pogubljen je zbog svog učenja i upornog protivljenja Vespazijanu.[111]

Period Vespazijanove vladavine između 71. i 78. godine je misterija. Car se posvetio obnovi Rima posle građanskog rata, podignut je hram mira na Forumu, završen hram deifikovanog Klaudija[112] a 75. izgrađena kolosalna statua Apolona, započeta u Neronovo vreme (prvo je Apolon trebalo da ima Neronov lik). Daleko najpoznatiji projekat jeste početak izgradnje Koloseuma, poduhvat je finansiran iz ogromnog plena donetog nakon osvajanja Jerusalima i blaga iz drugog jevrejskog hrama. Svetonije prenosi da se Vespazijan suočavao sa brojnim zaverama.

Sestercij sa likom Vespazijana na aversu, iskovan 71. godine u čast njegove pobede u rimsko-jevrejskom ratu. Na reversu stoji natpis: "IVDEA CAPTA", "Judeja pokorena."

U godinu u kojoj je bio konzul po deveti put (79.) Vespazijan se razboleo dok je bio u Kampaniji. Njegovo stanje se brzo pogoršalo. 23. juna 79. car je umro. Dok je bio na samrtnoj postelji, zahtevao je da ga podignu na noge pošto je verovao da: "Car treba da umre na nogama." Carev veliki smisao za humor odrazio se i na njegove poslednje reči, Væ, puto deus fio. "Ah! Mislim da postajem bog!"[113]

Vespazijan je bio poznat po smislu za humor, otvorenom i druželjubivom karakteru, zapovedničkom držanju i vojničkim sposobnostima. Pomagao je osiromašenim senatorima i članovima reda vitezova, i gradovima i oblastima pogođenim prirodnim katastrofama. Posebno je bio velikodušan prema piscima i retorima, nekolicini je dodelio penzije i do 1000 zlatnika godišnje. Ipak, Vespazijan nije voleo filozofe, smatrajući ih nemuževnim gunđalima. Takođe, bio je veoma popustljiv prema političkim protivnicima. Prema Svetoniju, car se izražavao otvoreno i šalio sa prijateljima. Za vreme njegove vladavine novac je trošen na javne radove i obnovu i ulepšavanje Rima.

Vespazijana je odmah nasledio sin Tit.

Tit, 79. - 81.

[uredi | uredi kod]

Uprkos prvobitnim bojaznima da je Tit sklon porocima,[114] pokazalo se da je novi car efikasan administrator te je ubrzo postao veoma popularan. Njegov prvi postupak kao imperatora je zaustavljanje suđenja za izdaju koja su dugo izazivala previranja.[115] Zakoni o izdaji i uvredi veličanstva, upereni protiv onih koji naruše dostojanstvo države, pod Avustom je ponovo aktiviran i proširen da obuhvati i klevete.[116] Ovo je dovelo do mnogobrojnih suđenja i pogubljenja za vreme Tiberija, Kaligule i Nerona kao i formiranja mreže potkazivača (Delators) koji su bili izvor terora i destabilizacije političkog sistema Rima tokom nekoliko decenija. Tit je stavio tačku na ove prakse govoreći:

Bista imperatora Tita, Kapitolinski muzej, Rim.

"Nije moguće da budem uvređen ni na koji način. Jer ne činim ništa što zaslužuje cenzuru niti brinem zbog onoga što se lažno govori. A carevi koji su mrtvi osvetiće sami sebe ako im neko učini nepravdu, ako su uistinu polobogovi i poseduju ikakvu moć."[117]

Erupcija Vezuva 79. godine potpuno je uništila Pompeju i Herkulaneum. Gipsani kalupi pravih žrtava nađenih tokom iskopavanja danas su izloženi u nekim od ruševina.

Shodno tome, nijedan senator nije pogubljen za vreme njegove vladavine,[117] čime je Tit ispunio obećanje da će preuzeti poziciju vrhovnog sveštenika ( Pontifex Maximus) da bi: "Održao ruke čistim." Potkazivači su javno kažnjeni i proterani iz grada. Tit je sprečio zloupotrebe učinivši nezakonitim da osobi bude suđeno više puta za isti prekršaj. Kao car, Tit je postao poznat po velikodušnosti, Svetonije govori da bi, shvativši da nikome nije pomogao čitavog dana, car rekao: "Prijatelji, izgubio sam dan!"[115]

Flavijevski Amfiteatar, poznatiji kao Koloseum, građen je tokom deset godina a završen za vreme Titove vladavine. Priređene su spektakularne igre u trajanju od sto dana.

Uprkos tome što je njegova vladavina ostala pošteđena većih vojnih konflikata i političkih kriza, Tit se suočio sa nekoliko velikih katastrofa tokom svoje kratke vladavine. 24. avgusta 79., tek dva meseca po Titovim dolasku na vlast, došlo je do razorne erupcije Vezuva.[118] Erupcija je dovela do skoro potpunog uništenja naselja i izletišta oko Napuljskog zaliva. Gradovi Pompeja i Herkulaneum zatrpani su pod nekoliko metara debelim slojevima pepela, kamenja i lave.[119] Hiljade ljudi izgubilo je život. Tit je zadužio dva bivša konzula za organizaciju pomoći a sam je donirao veliki novac iz carske riznice da bi pomogao žrtvama vulkana. Lično je posetio Pompeju nakon erupcije i još jednom sledeće godine.[120]

Na proleće 80. godine veliki požar izbio je u Rimu; tokom tri dana i tri noći izgoreli su veliki delovi grada. Iako šteta nije bila tako velika kao prilikom požara iz 64., Kasije Dion daje dugačku listu javnih građevina koje su uništene u požaru. Među njima Agripin Panteon, Jupiterov hram, delovi Pompejevog teatra i Septa Julija. Ponovo je Tit lično kompenzovao štetu u pogođenim područjima. Prema Svetoniju, tokom požora je izbila i kuga. Sama priroda bolesti i broj žrtava su nepoznati.

Još jedan od događaja koji su obeležili Titovu vladavinu je pobuna Terencija Maksima, jednog od nekoliko lažnih Nerona koji su se pojavili tokom sedamdesetih godina prvog veka. Iako je Neron prevashodno bio poznat kao omraženi tiranin, postoje dokazi da je tokom svoje vladavine bio veoma popularan širom istočnih provincija. Glasine da je Neron preživeo pad sa vlasti bile su dodatno podstaknute zbunjujućim okolnostima pod kojima je umro ali i nekoliko proročanstava koja su predviđala njegov povratak. Prema Dionu, Terencije Maksim ličio je na Nerona licem i glasom i kao i pokojni imperator, pevao uz liru. Ubrzo je, međutim, Maksim bio primoran da pobegne preko Eufrata u Partiju. Pored ovoga, pojedini izvori navode da je Tit otkrio da njegov brat Domicijan kuje zaveru protiv njega, ali je odbio da ga pogubi ili progna.[121]

Titov slavoluk nalazi se na Via Sakri, jugoistočno od Foruma, Rim.

Izgradnja Koloseuma, otpočeta za vreme Vespazijana, konačno je okončana pod Titom, 80. godine.[122] Pored spektakularnih igara u čast otvaranja, nova građevina je zamišljena kao trijumfalni spomenik vojnih dostignuća Flavijevaca u Jevrejskom ratu. Inauguralne igre trajale su čak sto dana a uključivale su borbe gladijatora, borbe divljih životinja, pomorske bitke za čiju svrhu je Koloseum bio poplavljen kao i trke konja i kočija.[123] Pored Koloseuma, Tit je naredio da se podignu javna kupatila, poznata kao Titova kupatila. Završetak izgradnje ubrzan je da bi se podudarao sa otvaranjem novog amfiteatra. U vreme Tita oživljen je i kult imperatora iako je Vespazijan deifikovan tek nakon šest meseci posle smrti. Da bi se još više uvećala čast i slava Flavijevske dinastije, udareni su temelji onog što će kasnije postati Hram Vespazijana i Tita, čiju je izgradnju završio Domicijan.[124]

Nakon okončanja igara, Tit je zvanično posvetio amfiteatar u kupatila što će biti njegov poslednji akt kao imperatora. Napustivši Rim, razboleo sa prilikom putovanja u centralnoj Italiji gde je umro od groznice, navodno na istom seoskom imanju kao i njegov otac.[125][126] Navodno, poslednje reči koje je promrmljao pre nego što je umro bile su: "Načinio sam samo jednu grešku."

Mnogi istoričari spekulisali su oko tačnih okolnosti Titove smrti i na šta su se odnosile njegove poslednje reči. Filostrat piše ga je otrovao Domicijan kao i da mu je smrt prorekao Apolonije iz Tijane.[127] Svetonije i Kasije Dion ne govore o trovanju, navodeći da je Tit umro prirodnom smrću ali obojica otpužuju Domicijana da je pustio bolesnog Tita da umre.[128] Dion veruje da je greška o kojoj je Tit govorio njegovo odbijanje da pogubi brata nakon što je saznao da otvoreno kuje zaveru protiv njega.

Domicijan, 81. - 96.

[uredi | uredi kod]

Domicijan je proveo mladost i ranu karijeru u senci svog brata, Tita, koji je zadobio vojničku slavu tokom prvog Jevrejsko-rimskog rata. Ovakva situacije održala se i tokom vladavine njegovog oca, Vespazijana, koji je postao car 69. nakon perioda poznatog kao Godina četiri cara. Dok je Tit držao mnoge važne položaje za vreme očeve vladavine, Domicijanu su ostavljene počasti ali ne i odgovornosti. Vespazijan je umro 79. godine i nasledio ga je Domicijanov stariji brat, Tit čija je vladavina neočekivano okončana nakon što se fatalno razboleo od kuge 81. godine posle samo dve godine provedene kao car. Sledećeg dana, pretorijanska garda proglasila je Domicijana za imperatora, a njegova vladavina trajaće petnaest godina, više od bilo koga nakon Tiberija.

Domicijanova bista, muzej Luvr, Pariz.

Odmah po dolasku na vlast, Domicijan je deifikovao pokojnog Tita[128] ali on nije održao bratov i očev ugled. Kao car, brzo se rešio republikanske fasade koju su njegov otac i brat brižno održavali.[129] Pomerivši centar vlasti na carski dvor, Domicijan je otvoreno ukazao na vlast senata kao suvišnu. Po njegovom uverenju, rimskim carstvom je trebalo upravljati kao božanskom monarhijom, na čijem čelu će stajati on sam kao dobroćudni despot. Prema Svetoniju, carska birokratija nikada nije funkcionisala bolje nego pod Domicijanom čiju su strogi standardi i sumnjičava priroda održavali istorijsko nisku stopu korupcije među provincijskim guvernerima i izabranim zvaničnicima.[130][131] Na položaje je retko dovodio članove porodice što je bio kontrast sa nepotizmom koji su praktikovali Vespazijan i Tit.[132] Iznad svega, Domicijan je cenio lojalnost i poslušnost među onima koje bi raspoređivao na strateški važne fukcije a takve kvalitete češće je nalazio u redovima viteškog staleža (lat. equites) nego članovima senatske klase i svoje porodice na koje je gledao sumnjičavo i uklanjao ih sa pozicija ako bi zanemarivali carsku politiku. Više od bilo kog cara posle Tiberija, Domicijan je provodio vreme van Rima, što je samo naglašavalo autokratsku prirodu njegove vladavine. Iako je moć senata postojano opadala nakon kraja republike, pod Domicijanom, sedište moći nije se čak nalazilo ni u Rimu, već gde god bi se imperator trenutno nalazio. Domicijan je aktivno putovao kroz evropske provincije provevši najmanje tri godine svoje vladavine u Germaniji i Iliriku vodeći vojne izvidnice na same granice imperije.

Domicija Longina, Domicijanova supruga. Carica nosi frizuru Flavijevskog doba.

Iako su njegove zločine možda preuveličale kasnije generacije, naročito istoričar Tacit, sigurno je da nije hteo deliti vlast. Već i pre Domicijana se ustalio običaj da car istovremeno drži mnogo funkcija ustanovljenih za vreme republike, ali te položaje su mogli imati i drugi senatori. Ipak, Domicijan je ojačao ekonomiju revalorizujući vrednost rimskog novca. Takođe, poboljšao je odbrambeni sistem carstva i započeo velike građevinske poduhvate sa ciljem obnove oštećene prestonice. Značajni ratovi vođeni su u Britaniji, gde je njegov general, Agrikola pokušao da osvoji Kaledoniju (deo današnje Škotske), i u Dakiji gde Domicijan nije mogao da zadobije odlučujuću pobedu protiv kralja Decebala.

Titov Trijumf, Ser Lorens Alma-Tadema (1885), prikazana je porodica Flavijevaca tokom trijumfalne procesije iz 71. godine. Na čelu hoda Vespazijan, odeven kao Vrhovni sveštenik (Pontifex Maximus), prate ga Domicijan, Domicija Longina i Tit, takođe odeven kao sveštenik.

Domicijanova vladavina pokazivala je totalitaritativne karakteristike. Imperator je sebe video kao novog Avgusta, prosvetljenog vladara koji vodi Rimsko carstvo u novu i sjajnu eru. Religijska, vojna i kulturološka propaganda gajile su kult ličnosti, Domicijan je, imenovavši se za cenzora na neodređeno vreme, nastojao da kontroliše javni život ali i privatni moral. To mu je donelo popularnost među narodom i vojskom dok su ga pripadnici senata smatrali za tiranina. Prema Svetoniju, Domicijan je bio prvi rimski car koji je zahtevao da mu se obraćaju sa Dominus et deus, Gospodar i bog. Međutim, potpuno suprotno ovome, Domicijan je odbio titulu Dominus tokom svoje vladavine a na novcu i zvaničnim dokumentima nema dokaza da je Domicijan ikada javno insistirao da bude prikazan na ovaj način.

Domicijan je ubijen 18. septembra 96. godine u zaveri koju su organizovali dvorski zvaničnici. Svetonija daje detaljni opis zavere i navodi da je Domicijanov komornik, Partenije glavni pokretač zavere, a sve usled skorašnjeg pogubljenja nekadašnjeg Neronovog sekretara, Epafrodita (Domicijan ga je prvo prognao a zatim naredio njegovo pogubljenje jer nije sprečio Neronovo samoubistvo).[133] Samo ubistvo počinili su Partenijev oslobođenik, Maksimus i upravnik doma Domicijanove nećake Flavije Domitile, Stefan. Kasije Dion navodi da je ubistvo improvizovano dok Svetonije opisuje razrađenu zaveru. Nekoliko dana pre ubistva, Stefan je iscenirao povredu, da bi mogao sakriti bodež ispod zavoja.

Statua Domicijana, Vatikanski muzej. Moguće da je statua nekada pripadala Neronu.

Na dan ubistva odaje za sluge bile su zaključane a Domicijanovo lično oružje, mač koji je imperator držao ispod jastuka kao poslednje sredstvo odbrane, unapred je uklonjen. U skladu sa astrološkim predviđanjem, Domicijan je verovao da će umreti negde oko podneva, stoga je bio nemiran u to doba dana. Svog poslednjeg dana, Domicijan je bio uznemiren, te je nekoliko puta pitao slugu koje je vreme. Dečak, umešan u zaveru, lagao je, govoreći da je mnogo kasnije nego što je bilo. Nešto umireniji, Domicijan je otišao do svog radnog stola da bi potpisao neke ukaze, kada mu je Stefan iznenada prišao:

"Onda, pretvarajući se da odaje celu zaveru, zbog čega mu je i odobrena audijencija, (Stefan) je uboo cara u preponu dok je (Domicijan) čitao papir koji mu je ubica dao, i stajao zaprepašćen. Dok je ranjeni princ pokušao da pruži otpor, ranjen je sa sedam rana od strane Klodijana, Partenijevog oslobođenika Maksimusa, dekuriona Satura i gladijatora iz carske škole."

Svetonije, Život Dvanaest Cezara, „Domicijanov Život“, 17

Domicijan i Stefan rvali su se na podu neko vreme dok car nije konačno nadjačan i na smrt izboden od strane zaverenika; Stefan, koga je Domicijan povredio tokom borbe, ubrzo je i sam umro. Oko podneva, Domicijan, nekoliko meseci pre svog 45-og rođendana, bio je mrtav. Njegovo telo odneseno je na običnom odru i kremirano bez ikakve ceremonije. Njegova negovateljica, Filis, kasnije je pomešala carev pepeo sa onim njegove nećake Julije u hramu Flavijevaca.

Prema Svetoniju, nekoliko znakova ukazivalo je na Domicijanovu smrt. Nekoliko dana pred ubistvo, Minerva se pojavila u carevom snu, objavivši da ju je Jupiter sprečio i da više neće biti u prilici da mu pomogne.[134]

Domicijanova smrt obradovala je senat i odmah nakon što je Nerva proglašen za cara, izglasana je zabrana sećanja na ubijenog cara. Negovi novčići i statue su istoplljeni, njegovi lukovi srušeni a ime izbrisano iz svih javnih spisa.

Njegovom smrću okončana je vladavina Flavijevaca.

Pet dobrih careva, 96. - 180.

[uredi | uredi kod]

Nerva, 96. - 98.

[uredi | uredi kod]
Bista Nerve, muzej u Rimu.

Senat je za novog imperatora proglasio Nervu, dugogodišnjeg zvaničnika na dvoru za vreme Nerona i imperatora iz doma Flavijevaca. Nerva je postao imperator u šezdesetpetoj godini, i bio je prvi imperator u dotadašnjoj istoriji koga je izabrao Senat. Kao novi vladar, Nerva je obećao da će obnoviti građanske slobode koje su bile umanjene za Domicijanove autokratske vladavine. Nervinu vladavinu karakterišu finansijske poteškoće i njegova nesposobnost da kontroliše vojsku. Pobuna pretorijanaca u oktobru 97. godine prisilila je Nervu da usvoji naslednika.[135] Biće to početak sistema adopcije, u kome će imperator određivati naslednika putem usvajanja, sistem koji se pokazao kao odlično rešenje u narednom periodu. Nerva je usvojio Trajana, mladog i veoma popularnog generala, kao naslednika. Posle jedva petnaest meseci provedenih kao imperator, Nerva umire prirodnom smrću, 27. januara 98. godine. Trajan ga je odmah nasledio i deifikovao.

Trajan, 98. - 117.

[uredi | uredi kod]

Trajanova vladavina označava najveći teritorijalni obim imperije a Trajan je smatran jednim od najboljih imperatora. Već i pre no što je postao imperator, Trajan je bio poznat kao sposoban general sa velikim ugledom u vojsci. Kao car, najviše je upamćen kao vojni komandant i osvajanju Dakije i Mesopotamije. Trajanova prva kampanja protiv Dačana uspešno je otpočeta marta 101. godine, prešavši severnu obalu Dunava, Trajan je porazio Dačansku vojsku ali još uvek nije izvojevao odlučujuću pobedu.

Trajanova bista, Gliptoteka, Minhen.

Već sledeće zime, kralj Decabal otpočeo je kontra-ofanzivu, idući nizvodno Dunava. Invazija Dačana uspešno je odbijena nakon dve bitke u Meziji, nakon čega je Trajanova vojska primorala Decebala na predaju. Trajan se tako trujumfalno vratio u Rim dobivši titulu Dacicus Maximus. Međutim, kralj Decebal ubrzo je ponovo počeo da se naoružava i gradi saveze protiv Rima, da bi 105. napao rimske teritorije na severnoj obali Dunava. Nakon što je Trajan podigao dve nove legije, rimsko vojno prisustvo na Dunavu 105. godine popelo se na čak četrnaest legija, što je činilo skoro polovinu čitave rimske vojske. Apolodor iz Damaska, Trajanov glavni arhitekta, podigao je kolosalni most preko Dunava, koji je omogućio rimskoj vojsci da brzo i u velikom broju pređe reku, kao i da služi za dovođenje pojačanja. Trajan je takođe naredio proširenje puta koji je vodio pored Đerdapske klisure.

Trajanov stub u Rimu.

Nakon što je okončana izgradnja prateće infrastrukture, Trajan je ponovo krenuo u pohod i osvojio delove Dakije 106. godine. Nakon žestokog ratovanja, rimljani su stegli obruč oko Decabalovog uporišta, Sarmizegetuze, koja je naposletku osvojena u uništena. Decebal je uspeo da pobegne i izmakne zarobljavanju a onda izvršio samoubistvo. Kraljeva odsečena glava doneta je Trajanu da bi kasnije bila odneta u Rim gde je bačena sa gemonijskih stepenica na Kapitolu.

Trajanova tabla, blizu mesta na kome je nekada preko Dunava stajao Trajanov most. Nacionalni park Đerdap, Srbija.

Na mestu stare Dačke prestonice Trajan je podigao novi grad kao sedište rimske civilne administracije.[136] Gradsko stanovištvo rimske Dakije uglavnom je bilo ograničeno na rimske koloniste i vojne veterane dok je domaće stanovištvo nastavilo da živi u raštrkanim ruralnim zajednicama, sledeći sopstvene običaje. Trajanova pobeda i osvajanje Dakije umnogome je ojačalo carske prihode, pored ogromnog plena, Rim je sada kontrolisao dačke rudnike zlata kojima je upravljao carski Prokurator iz redova vitezova (procurator aurariarum). U spomen rimske pobede u dačkim ratovima podignut je Trajanov stub, na kome su zabeleženi najvažniji događaji i tok rata i koji pruža dragocene podatke o rimskom društvu na početku II veka nove ere.

Narednih sedam godina proteklo je miru, Trajan se bavio poslovima administracije a tokom ovog vremena otpočeo je svoju prepisku sa Plinijem Mlađim. Jedna od tema bila je i odnos prema hrišćanima u provinciji Pont, gde je Plinije služio kao guverner. Trajan je podigao mnoge znamenite građevine i Rimu, među kojima je najpoznatiji Trajanov forum. U ovom periodu Trajan je formalizovao sistem znan kao Alimenta,[137] socijalni program čiji je cilj bio pružanje pomoći siročadi i siromašnoj deci u Italiji. Sistem je obezbeđivao novčana sredstva, hranu i subvencionisano obrazovanje. U početku se program finansirao iz plena zadobijenog u dačkom ratu a kasnije iz poreza na imovinu i dobrotvornih davanja.

Statua Trajana, London.

113. godine, Trajan je započeo novu kampanju na istoku, isprovociran odlukom Parćana da na tron Jermenije postave svog kralja. Oko 114. Trajan je osvojio Jermeniju, zbacio kralja koga su postavili parćani, i pretvorio tu zemlju u rimsku provinciju nakon čega su brojna plemena na Kavkazu i istočnoj obali Crnog mora priznala rimsku hegemoniju. Sled samih događaja tokom Trajanovog pohoda ostaje nejasan. Početkom 115. car je napredovao prema istoku, u srce Mesopotamije dok je njegov legat Lusije Kvijet uspešno prešao reku Araks u Atropatenu i dalje, prema Kaspijskom moru. Proces konsolidacije rimske vlasti u Mesopotamiji izgleda je okončan 116. kada su iskovani novčići na kojima je objavljeno da su Mesopotamija i Jermenija uspešno stavljena pod vlast rimskog naroda. Prezimivši u Antiohiji, Trajan je 116. ponovo otpočeo kampanju, ovoga puta sa ciljem osvajanja čitave Mesopotamije. Prema izvorima, rimska divizija prešla je reku Tigris i osvojila deo Adibajene, dok se druga divizija uputila južno i zauzela Vavilon. Sam Trajan otpolovio je nizvodno rekom Eufrat. Kada je rimska flota doplovila do mesta gde su reke Tigris i Eufrat bile najbliže, Trajan je prevukao flotu preko kopna iz Eufrata i Tigris i zauzeo Seleukiju, nekadašnju prestonicu helenističkog Seleukidskog kraljevstva a zatim i parćansku prestonicu Ktesifon. Trajan je nastavio pohod, napredujući južno, prema Persijskom zalivu. Vavilonija je proglašena za novu carsku provinciju a Trajan je poslao pismu senatu, u kome je objavio da je nadomak potpune pobede i požalio se da je prestar da nastavi dalje ka istoku i ponovi osvajanja Aleksandra Velikog. Međutim, Trajanovi uspesi na istoku pokazali su se kratkotrajnim, odmah nakon što je pobednosni imperator napustio oblast persijskog zaliva i uputio se prema Vavilonu, izbio je ustanak Parćana.

Trajan je uspeo da uguši pobunu i zvanično zbaci parćanskog kralja Hozroja I i na presto dovede marionetskog vladara. Uskoro je carevo zdravlje počelo da slabi a u međuvremenu Jevreji u Egiptu, na Kipru i Kireni podiglu su sveopštu pobunu motivisanu religijskom netrpeljivošću prema lokalnoj paganskoj populaciji. Pobuna je prerasla u Kitosov rat, poznat i kao Drugi jevrejsko-rimski rat. Pobuna se uskoro proširila i na Judeju i Mesopotamiju i Trajan je bio primoran da se povuče iz Jermenije da bi ugušio pobunu. Iako je pobuna naposletku suzbijena, situacija je ostala napeta, posebno u Judeji.

117. godine, oboleli Trajan spremio se za povratak u Italiju. Tokom proleća i leta car je postepno slabio. 8. avgusta 117. Trajan je umro u Kilikiji. Njegov naslednik Hadrijan, odmah je odlučio da napusti udaljenu i neodbranljivu Mesopotamiju a Jermeniju i Osroenu ponovo uspostavio kao kraljevstva pod rimskim protektoratom. Sve ostale oblasti koje je Trajan osvojio zadržane su. Pepeo pokojnog imperatora položen je u podnožju Trajanovog stuba koji je slavio njegovu najveću pobedu.

Trajan je jedan od retkih vladara čija je reputacija ostala neukaljana tokom istorije. Antički istoričari uglavnom su pisali pozitivno o Trajanu, karakterišući ga kao moralnog čoveka i mudrog vladara. Kasije Dion navodi da je Trajan bio dostojanstven i pravedan. Ime Trajan i danas je veoma popularno u Rumuniji, što je očito u imenu samog predsednika zemlje - Trajan Basesku.

Hadrijan, 117. - 138.

[uredi | uredi kod]

Pošto je bio Trajanov štićenik, Hadrijan je bio najbliži tome da nasledi presto iako ga Trajan nije zvanično usvojio što je učinio tek na samrti, i po nekim izvorima, na insistiranje supruge Plotine koja je podržavala Hadrijana. Pošto je dokument potpisala sama Plotina, moguće je da je Trajan tada već bio mrtav.

Deo Hadrijanovog zida, severna Engleska.

Osiguravši podršku i senata i uklonivši Lusija Kvijeta, popularnog generala bliskog Trajanu, Hadrijan je konsolidovao svoj položaj. Odmah se posvetio suzbijanju jevrejske pobune a odmah potom lično je došao na dunavsku granicu carstva i postarao za tamošnje poslove. Hadrijanova vladavina najvećim delom ostala je mirna, za razliku od Trajanove ekspanzionističke politike, Hadrijan se odlučio za odbranu postojećih granica. Ovakva politika podrazumevala je podizanje jakih utvrđenja na granicama carstva. Najpoznatiji takav poduhvat jeste izgradnja zida na severu današnje Engleske, poznatog kao Hadrijanov zid. Na Dunavu i Rajni podignut je niz utvrđenja i postaja. Hadrijanova politika težila je miru kroz demonstraciju rimske moći koja je imala da učini utisak na potencijalne neprijatelje i odvrati ih od napada.

Mermerna bista cara Hadrijana, Kapitolinski muzej, Rim.

Istoričari opisuju Hadrijana kao najsvestranijeg rimskog cara, sklonog kosmopolitizmu. Car je često voleo da demonstrira svoje intelektualne veštine a najviše je cenio umetnost čiji je bio veliki pokrovitelj. Njegova vila kod Tibura (danas Tivoli) najfiniji je primer aleksandrijskog vrta u rimskoj arhitekturi.

Rimsko carstvo 125. godine, za vreme Hadrijanove vladavine.

Jedan od najpoznatijih građevinskih podhvata za vreme Hadrijanove vladavine je obnova starog Agripinog panteona koji je uništen u požaru 80. godine. Panteon je danas jedan od najočuvanijih i najpoznatijih građevina starog Rima a i dokaz rimskih graditeljskih veština i dostignuća u tehnici. Iako je Panteon delo slavnog arhitekte Apolodora iz Damaska, postoji mogućnost da je i sam Hadrijan učestvovao u projektovanju građevine budući da se veoma interesovao za arhitekturu. Sam Hadrijan pisao je poeziju na latinskom i grčkom jeziku a napisao je i detaljnu autobiografiju. Hadrijan, strastveni helenofil, prvi je rimski imperator posle Nerona (koji je takođe bio veliki ljubitelj grčke kulture) koji je nosio bradu što će slediti skoro svi imperatori nakon njega, ali ne zbog ljubavi prema grčkoj kulturi, već zbog postojećeg trenda. Kao zaštitnik helenističke kulture, Hadrijan je bio upoznat sa delima filozofa Epikteta, Heliodorija i Favorina. Iako nije ukinuo ropstvo, Hadrijan je izmenio pravni sistem da bi ublažio težak položaj robova i zabranio je mučenje. Mnogi kasniji istoričari smatraju Hadrijana mudrim i pravednim vladarem, Šiler ga je nazvao "Prvim slugom carstva" a britanski istoričar Edvard Gibon divi se njegovim "ogromnom i nepresušnom geniju" a 1776. rekao je da je Hadrijanovo doba deo "Najsrećnijeg doba u ljudskoj istoriji."

Tvrđava Svetog Anđela ( Castel Sant'Angelo), cilindrična građevina na desnoj obali Tibra, prvobitno mauzolej izgrađen za cara Hadrijana i njegovu porodicu. U V veku pretvoren u tvrđavu, služio je kao papski zamak i riznica a danas je muzej. Nekada važio za najvišu građevinu u Rimu.

Za vreme svoje vladavine, Hadrijan je neumorno putovao svojom prostranom imperijom, obilazeći provincije i vršeći inspekciju granica. Više od polovine vladavine proveo je izvan Italije, dok je većina njegovih prethodnika napuštala Rim samo zbog vojnih pohoda. Suprotno tome, putovanja su postala sastavni deo Hadrijanovog stila vladavine.

130. godine, Hadrijan je posetio ruševine Jerusalima i rimskoj provinciji Judeji koja je pretrpela velika razaranja tokom prvog jevrejsko-rimskog rata (66. - 73. n.e.). Hadrijan je obnovio grad, i nameravao da obnovi i Jerusalimski hram, uništen 70. godine ali je od toga odustao i na mestu starog jevrejskog hrama podugnut je hram posvećen Jupiteru. Naposletku je Hadrijanova anti-jevrejska politika dovela do velikog ustanka jevreja, koje je predvodio Šimon bar Kohba. Rimski gubici bili su veliki a moguće da je uništena i cela jedna legija. Pobuna je ugušena 135. a prema Dionu, rat je izazvao smrt 580.000 hiljada jevreja, 50 utvrđenih varoši i 985 sela sravnjeno je sa zemljom.

Poslednje godine života Hadrijan je proveo i Rimu. Kako je njegovo zdravlje bilo sve lošije, Hadrijan se okrenuo pitanju odabira naslednika. Usvojio je jednog od konzula, Lucija Elija Cezara ali je on uskoro umro. Nakon toga usvojio je Tita Aurelija Arija Antonina (budućeg cara Antonina Pija) koji je služio kao jedan od pet carskih legata u Italiji i kao prokonzul provincije Azija. Antonin je 138. godine dobio tribunicijske moći i imperijum čime je i zvanično postao Hadrijanov naslednik. Da bi osigurao budućnost dinastije, Hadrijan je od Antonina tražio da usvoji Lucija Cejonija Komoda (sina Elija Cezara, posle usvojenja od strane Antonina njegovo ime je Lucije Elije Aurelije Komod) i Marka Anija Vera (on je bio unuk istoimenog uticajnog senatora, Hadrijanovog bliskog prijatelja).

Antički izvori navode da su poslednje Hadrijanove godine obeležene sukobima i nesrećom.[138] Dugotrajna bolest odvela je cara u depresiju i nekoliko puta je pokušao samoubistvo.[139] Hadrijan je umro 10. jula 138. u svojoj vili u mestu Baje, u 62. godini.

Antonin Pije i Marko Aurelije, 138. - 180.

[uredi | uredi kod]

Jedan od prvih postupaka Antonina kao cara (vladao od 138. do 161.) je da ubedi senat da deifikuje Hadrijana, što je isprva odbijeno. Njegova vladavine najmirnija je u istoriji principata. Nema nijednog dokaza da je Antonin ikada učestvovao u vojnom pohodu, niti da je uopšte video, a još manje komandovao rimskom vojskom. Ipak, u Britaniji, Antonin je vodio agresivniju politiku u odnosu na onu svog prethodnika, Hadrijana, po carevim instrukcijama, novi guverner Britanije, Kvint Lolije Urbik, počeo je invaziju sa ciljem osvajanja južnih delova Škotske. Zadobivši nekoliko značajnih pobeda, podigao je Antoninov zid koji je napušten već nakon dvadeset godina.

Antonin Pije, rimski imperator u periodu od 138. - 161.
Bista Marka Aurelija (vladao 161. - 180.), muzej u Tuluzu, Francuska.

Antonin je upravljao carstvom oslanjajući se na guvernere provincija ali i putem direktne komunikacije carskim pismima, od kojih su nekolicina javno objavljivana. Za razliku od Hadrijana, Antonin je samo jednom napustio Italiju.

Kako je carevo zdravlje počelo da slabi, Marko je postepeno preuzimao državne dužnosti. Antonin je umro 7. marta 161. u 74. godini. Njegova vladavina najduža je posle Avgustove, samo nekoliko meseci duža od Tiberijeve.[140] Antoninovi naslednici, Marko Aurelije i Lucije Ver odmah su deifikovali svog prethodnika.

Pijev usvojeni sin i naslednik, Marko Aurelije vladao je carstvom od 161. do 180. godine. Od 161. do 169., zvanično Marko i Lucije Ver zajednički su vladali carstvom (što je bio prvi put da Rim ima dva cara), međutim, od početka je bilo jasno da je Marko imao veću vlast iako su oba cara nominalno bila jednaka. Ubrzo po dolasku na presto, Aurelijeva jedanaestogodišnja ćerka, Anija Lucija, verena je za Lucija Vera. Oba cara bila su veoma popularna.

Od 161. do 166. Lucije Ver predvodio je rimske snage u ratu sa Parćanima. Povod sukoba ponovo je bila Jermenija, tada država pod rimskim protektoratom. Parćanski kralj, Vologez IV, ušao je u Jermeniju i oterao kralja sa prestola, zamenivši ga svojim kandidatom, koji je pripadao vladajućoj parćanskoj porodici Arsakida. Odlučeno je da Lucije preuzme komandu u ratu, budući jači i zdraviji od Aurelija i time pogodniji za vojničku aktivnost. Tokom većeg dela rata, Lucije se nalazio u Antiohiji gde je rečeno da je živeo u velikom luksuzu.

Lucije Ver, car zajedno sa Markom Aurelijem od 161. do svoje smrti 169. Muzej Metropoliten, Njujork.

Nakon što se tok rata preokrenuo u rimsku korist, a jermenska prestonica osvojena 163. godine[141], Lucije - iako zapravo nikada lično nije bio u borbi - uzeo je titulu Armeniacus (osvajač Jermenije). Na presto Jermenije doveden je rimski senator arsakidskog porekla. Naposletku se rat završio rimskom pobedom, parćanska prestonica Ktesifon ponovo je osvojena. Na povratku u Rim, Lucije je nagrađen trijumfom, prvom u kome su učestvovala dva cara. Međutim, vojnici su sa istoka doneli kugu (Antoninska kuga), koja će u periodu između 165. i 180. proširiti skoro čitavim carstvom i izazvati smrt ogromnog broja ljudi među kojima je i sam Lucije Ver, koji je umro 169. Devet godina kasnije, bolest je ponovo izbila a prema Kasiju Dionu, dnevno je umiralo 2.000 ljudi dok je ukupan broj stradalih procenjen na oko pet miliona.

Statua Marka Aurelija na konju, Pjaca del Kampidoljo, Rim.

Nakon uspešnog okončanog rata sa parćanima, nova pretnja po carstvo došla je sa severa. U periodu od 166. do 180. Aurelije će voditi seriju kampanja protiv plemena Sarmatskih Jaziga i Germanskih Markomana i Kvada, sukobu poznatom kao Markomanski rat. Borbe su se vodile čitavim tokom Dunava koji je formirao severoistočnu granicu rimske imperije. Iako su naposletku rimljani odneli pobedu, ovaj rat bio je uvod u kasnije invazije Germanskih plemena što će na kraju dovesti do pada zapadne polivine carstva. Markomanski ratovi pokazali su slabost severnih granica i zbog toga će nakon toga čak polovina rimskih legija (16 od 33) biti stacionarino na Dunavu i Rajni. Marko Aurelije proveo je veliki deo rata na Dunavu, rukovodeći vojnim operacijama. Tokom Markomanskih ratova, u periodu između 170. i 180. Aurelije je napisao svoje najpoznatije filozofsko delo Samome Sebi (Meditations) koje je napisano na grčkom jeziku. Ovo delo zacementiralo je Aurelijev položaj kao najvažnijeg filozofa poznostoičke škole ali i bilo uzrok njegove slave posle smrti. Ne samo što je Aurelijevo delo jasni nosilac stoičke filozofije i duhovnosti, ono je takođe prožeto jakim osećajem savesti i dužnosti kojih se Marko i kao vladar i osoba uvek držao.

Bista Faustine Mlađe, supruge Marka Aurelija, Luvr.

Nakon što je nakon dugotrajnih borbi, Aurelije potisnuo germanska plemena situacija na istoku se veoma zakomplikovala. 175. godine, Avidije Kasije, pobednik nad Partima u ratu 161. - 166., se posle pogrešnih vesti o Aurelijevoj smrti, proglasio za imperatora. Izvori navode da ga je na ovaj postupak ohrabrila supruga Marka Aurelija, Faustina koja je bila zabrinuta zbog lošeg zdravlja svog muža, verujući da se Marko nalazi blizu smrti zbog čega je osećala potrebu da Kasije deluje kao njen zaštitnik, budući da je njen i Aurelijev sin, Komod, sa trinaest godina, još bio premlad za dolazak na vlast. Imperator se oporavio, no, u međuvremenu egipatske legije priznale su Kasija za cara. Aurelije je isprva pokušao da sakrije vesti o pobuni, ali kada u tome nije uspeo, u obraćanju vojnicima (Aurelije je u to vreme predvodio legije i pohodu protiv plemena na severu). I govoru koji istoričar Kasije Dion pripisuje Marku, imperator žali nad izdajom „Dragog prijatelja“ istovremeno izrazivši nadu da Kasije neće biti ubijen niti izvršiti samoubistvo, da bi mu mogao ukazati milost. Senat je u međuvremenu proglasio Kasija za javnog neprijatelja. Kasije se na početku pobune nalazio u dobrom položaju, budući da je uspešno okončao kampanju protiv Parta usled čega je imao dobru bazu podrške. Raspolagao je sa sedam legija, tri iz Sirije, dve iz Palestine, jednom iz Arabije i jednom iz Egipta. Ipak, Kasije nije uspeo da obezbedi širu podršku za svoje ambicije, guverner Kapadokije Martije Ver, ostao je lojalan Marku Aureliju stoga je bilo jasno da je u boljoj poziciji. Kasija je naposletku ubio centurion, njegova glava poslata je imperatoru koji je odbio da je vidi i naredio da je sahrane. Marko Aurelije ponovo se razboleo 180. godine i umro 17. marta u Vindoboni (današnji Beč). Odmah je deifikovan a njegov pepeo vraćen u Rim i položen u Hadrijanovom Mauzoleju. Na kraju istorije Markove vladavine, istoričar Kasije Dion, napisao je pohvalni govor o pokojnom imperatoru, opisujući tranziciju prema Komodovoj vladavini, čiji je sam bio svedok:

"...(Marka) nije pratila dobra sreća koju je zaslužio, jer nije bio fizički jak i bio je suočen sa nevoljama koje nisu prestajale tokom njegove čitave vladavine. Ali, što se mene tiče, još više mu se divim upravo zbog toga, jer, našavši se usred neobičnih i vanrednih okolnosti, uspeo je da sam preživi i još očuva i carstvo. Samo jedna stvar sprečila ga je da bude potpuno srećan, naime, pošto je i nakon negovanja i obrazovanja sina na najbolji mogući način, bio mnogo razočaran u njega. Ova stvar mora biti naša sledeća tema; jer naša istorija sada se od kraljevstva zlata, pretvara u kraljevstvo rđe i čelika..."

Usled ovakvog komentara, neki istoričari, predvođeni Edvardom Gibonom, uzimaju početak Komodove vladavine kao početnu tačku propadanja Rimskog carstva.

Komod i Godina pet careva, dinastija Severa i početak krize trećeg veka, 180. - 235.

[uredi | uredi kod]

Komod, 180. - 192.

[uredi | uredi kod]
Komod kao mladić; Muzej u Kelnu.

Komod je vladao od 180. do 192. godine. Njegov dolazak na vlast prvi je put - nakon što je Tit nasledio Vespazijana 79. n.e. - da sin nasledi svog oca. Komod je bio prvi (i do 337. jedini) imperator koji je „Rođen u purpuru“, tj. za vreme vladavine svog oca. 177. Marko Aurelije dodelio je Komodu titile Imperatora i a zatim i titulu Avgusta čime mu je dao status jednak sopstvenom i nakon čega su zvanično delili moć. Nakon što su 23. decembra 177. dva imperatora priredila zajednički trijumf, 1. januara 178. Komod je postao konzul prvi put, time je sa petnaest godina, postao najmlađi konzul u rimskoj istoriji. Oženio se Brutlijom Krispinom, nakon čega je pratio oca u još jednom pohodu prema dunavskoj granici imperije, 178. godine. Marko Aurelije umro je 17. marta 180. čime je osamnaestogodišnji Komod postao jedini car. Odmah po dolasku na vlast, Komod je devalvirao rimsku valutu, smanjujući težinu denarijusa sa 3.85 grama na 3.35. U kontrastu sa vladavinom Marka Aurelija, koja je bila obeležena skoro neprekidnim ratovanjem na granicama, Komodova je bila mirna u vojnom smislu, ali istovremeno i obeležena političkim razdorom i sve kapricioznijim ponašanjem samog imperatora. Uprkos ozloglašenosti, i važnosti njegove vladavine, Komodove godine na vlasti nisu dobro zabeležene. Glavni literarni izvori su Kasije Dion (Komodov savremenik a ponekad i lični svedok događaja, ali u slučaju Komodove vladavine spisi su fragmentirani i puni skraćivanja, i Herodijan i njegova Historia Augusta koja ostaje veoma nepouzdan izvor, prvenstveno usled toga što je to literarni rad a ne istorijski spis, sa elementima fikcije ugrađenim u biografije). Komod se brzo nakon očeve smrti vratio u Rim, prethodno zaključivši primirje sa plemenima na dunavu. U Rimu je proslavio trijumf povodom uspešnog okončanja rata, 22. oktobra 180. godine. Za raliku od Trajana, Hadrijana, Antonina Pija i Marka Aurelija, izgleda da Komoda nisu interesovali poslovi administracije. Komod je tokom svoje vladavine težio da prepusti praktične poslove upravljanja svojim miljenicima.

Bista Komoda, Umetničko-istorijski muzej u Beču, (Kunsthistorisches Museum). Prema antičkom istoričaru Herodijanu, Komod je bio skladne građe i privlačan, prirodno plave kovrdžave kose.

Nezadovoljstvo državnim poslovima dovelo je do serija zavera i pokušaja državnih udara, što je navelo Komoda da preuzme vođenje poslova, a to je učinio u sve većem diktatorskom maniru. Senatski red počeo ga se bojati i mrzeti, ali uprkos tome dokazi ukazuju da je Komod bio popularan među vojskom i običnim narodom tokom velikog dela svoje vladavine čemu je svakako doprinela njegova raskošna darežljivost (zabeležena na njegovom novcu)a i zbog toga što je priređivao ali i lično učestvovao u gladijatorskim borbama. Jedan od načina pomoću kojih je imperator plaćao svoju raskoš i masovnu zabavu bio je porez koji je nametnuo senatskoj klasi te je na mnogim natpisima tradicionalni redosled državne vlasti, Senat i Narod Rimski, provokativno obrnut (Narod i Senat... - Populus Senatusque...)

182. Komod se suočio sa zaverom koju je organizovala njegova sestra, Lucila. Njen suprug, Tiberije Klaudije Pompejan, nije bio umešan ali u organizovanju zavere pomogla su joj dvojica ljudi za koje se govorilo da su njeni ljubavnici. Marko Umidije Anijan, konzul za 167. godinu - a takođe i bliski rođak - i Apije Klaudije Kvintijan koji je pokušao da ubije Komoda dok je ovaj ulazio u pozorište. Ubistvo nije uspelo a zaverenike su uhvatili carevi telohranitelji. Anijan i Kvintijan su pogubljeni a sama Lucila prognana na ostrvo Kapri i kasnije isto pogubljena.

Komod kao Herkules.

Posle 190. Komodova[142] megalomanija uzimala je sve većeg maha. Posle jednog požara Komod se proglasio novim Romulom i ponovo osnovao grad, preimenujući ga u Colonia Lucia Annia Commodiana. Svi meseci u godini preimenovani su da bi odgovarali jednom od Komodovih dvanaest imena: Lucius, Aelius, Aurelius, Commodus, Augustus, Herculeus, Romanus, Exsuperatorius, Amazonius, Invictus, Felix, Pius. Legije su dobile ime Commodianae a čak je i sam senat nazvan Komodov Srećni Senat. Njegova palata i svi rimljani poneli su ime Commodianus a dan na koji su ove reforme donošene imao je da bude nazvan Dies Commodianus, "Komodov dan".

Novembra 192. Komod je predsedavao Plebejskim igrama tokom kojih je ustrelio na stotine životinja strelama i kompljem svakog jutra a popodne bi se borio kao gladijator, pobedivši u svim borbama. Decembra je najavio da će novu 193. godinu svečano inaugirisati i kao konzul i kao gladijator. Negde u isto vreme, pretorijanski prefekt Kvint Emilije Let organiziovao je zaveru koja bi na presto dovela gradskog prefekta, Pertinaksa. U zaveri je učestovala Komodova ljubavnica, Marcija, i njegov komornik, Eklektije. 31. decembra, Marcija je otrovala Komodovu hranu ali car je povratio otrov nakon čega su zaverenici poslali Narcisa, njegovog partnera za rvanje, da ga zadavi u kupatilu.

Odmah posle Komodove smrti, senat ga je proglasio za javnog neprijatelja (što je de fakto značilo zabranu sećanja - damnatio memoriae). Gradu i institucijama vraćeno je staro ime a Komodove statue su srušene. Komod je sahranjen u Hadrijanovom mauzoleju. Njegovom smrću okončana je Antoninska dinastija a ujedno je označila početak krize poznate kao Godina pet careva.

Godina pet careva

[uredi | uredi kod]

Pertinaks i Didije Julijan

[uredi | uredi kod]

Posle Komodovog ubistva, Pertinaks - tada prefekt grada Rima - u pretorijanskom kampu je proglašen za cara. Njegova vladavina od tek 86 dana bila je nesigurna. Pertinaks je pokušao da sledi umerenog Marka Aurelija. Pretorijanska garda očekivala je (još od vremena imperatora Klaudija bio je običaj da novi car novčano "nagradi" pretorijance čime se obezbeđivala njihova vernost) bogate darove od novog cara ali su ubrzo ostali razočarani. Pertinaks je sproveo monetarne reforme i povećao vrednost novca, podižući sadržaj srebra sa 2.22 grama na 2.75 grama. Međutim, efekti ovih mera su bili ograničeni i nisu mnogo potrajali.

Aureus iskovan za vreme Pertinaksa.
Didije Julijan prikazan na novcu.

28. marta 193. Pertinaks je bio u palati kada je, prema Historija Augusti, kontigent od oko trista vojnika iz pretorijanske garde došao na kapije. Prema antičkim izvorima vojnici su dobili samo pola ugovorene plate. Ni čuvari palate ni dvorski zvaničnici nisu pružili otpor. Pertinaks je poslao Kvinta Emilije Leta da pregovara sa pretorijancima ali on je prešao na njihovu stranu i napustio imperatora. Uprkos savetima da beži, Pertinaks je pokušao da urazumi vojnike i skoro uspeo u tome ali ga je naposletku ubio jedan od vojnika.

Odmah posle Pertinaksove smrti, pretorijanci su odlučili da će sledeći car postati onaj ko plati najviše, čime je položaj imperatora praktično prodat. Tit Flavije Klaudije Sulpicijan, gradski prefekt, zet ubijenog cara, koji se u tom momentu nalazio u pretorijanskom kampu gde je bio poslat da smiri vojnike, odmah je počeo sa ponudama. Didije Julijan, senator, bivši konzul i prokonzul provincije Afrika, čuvši za događaje u pretorijanskom kampu, požurio je i stigao na kapije odakle je otpočeo nadmetanje za carski položaj. Na kraju, Sulpicijan je ponudio 20.000 hiljada sestercija svakom vojniku a Julijan, bojeći se da će njegov konkurent postati car, ponudio je 25.000. Njegova ponuda odmah je prihvaćena, stražari su mu otvorili kapije i pozdravili ga kao Cezara i proglasili za imperatora. Pod pretnjom vojske, senat je potvrdio njegov izbor.

Način na koji je Didije Julijan izabran za cara smatran ubrzo je izazvao veliko nezadovoljstvo u gradu. Sam car dočekan je povicima i negodovanjem a masa je pokušala da ga spreči da dođe na Kapitolinsko brdo i čak zasula njegovu povorku kamenjem. Čim su se vesti o nemirima u Rimu proširile carstvom, generali Pescenije Niger u Siriji, Septimije Sever u Panoniji i Klodije Albin, svaki sa po tri legije pod svojom komandom, odbili su da prihvate Didija Julijana za cara. Budući da je Sever bio najbliži Rimu - time i najopasniji - Julijan ga je proglasio za javnog neprijatelja a iz senata su poslati izaslanici da ubede vojnike da ga napuste. Međutim, Sever je postigao dogovor sa Albinom i dao mu titulu cezara, napredovao je prema Rimu i ubrzo zauzeo Ravenu i pobedio pretorijanskog prefekta Tulija Krispina koji je poslat iz Rima da ga zaustavi. Pretorijanska garda, potonula u razvrat i tromost, nije bila sposobna da pruži otpor Severovim iskusnim legionarima. Očajni Julijan pokušao je da se nagodi sa Severom i ponudio mu da dele vladavinu, što je Sever ignorisao i nastavio da napreduje prema Rimu sa podrškom čitave Italije iza sebe. Nakon što su pretorijanci primili garancije da neće biti kažnjeni - pod uslovom da predaju odgovorne za Pertinaksovo ubistvo - i sami su prešli na Severovu stranu. Senat je proglasio Severa za cara, Pertinaks je deifikovan, i izdata je naredba za Julijanovo pogubljenje. Napuštenog od svih, Julijana je u palati ubio vojnik, 1. juna 193. nakon tri meseci vladavine.

Pescenije Niger, Klodije Albin i Septimije Sever

[uredi | uredi kod]

Septimije Sever odmah je raspustio pretorijansku gardu, naređujući pogubljenje vojnika odgovornih za Pertinaksovu smrt. Konsolidujući svoju poziciju, Sever se okrenuo borbi sa rivalom Pescenijem Nigerom koga je pobedio u bitkama kod Kizika i Nikeje a konačni poraz naneo mu je kod Isa, 194.

Novčić sa likom Klodija Albina.

Iako je Klodije Albin u početku bio Severov saveznik i nadao se da će ga naslediti, uvideo je da Sever ima drugačije namere. Nakon pobede nad Nigerom, Severov položaj dodadno je ojačao i sada je nameravao da ostvari punu kontrolu nad carstvom. Klodije Albin faktički je kontrolisao zapadnu polovinu imperije, Britaniju i Galiju i imao podršku Britanskih i španskih legija. 196. Albin se proglasio za cara i prešao iz Britanije u Galiju, predvodeći 150.000 vojnika. Pobedio je Severovog legata i uspešno obezbedio resurse u Galiji, odredivši Lugdunum za svoje sedište ali nije uspeo da zadobije podršku rajnskih legija.

19. februara 196. Albinova i Severova vojska susrele su se u odsudnoj bici kod Lugdunuma. Kasije Dion navodi da su se na obe strane borila 150.000 vojnika. Nakon žestokih borbi, Albin je poražen i izvršio je samoubistvo, ili je zarobljen i pogubljen po Severovom naređenju. Njegovo telo je izloženo poruzi a glava poslata u Rim, kao opomena njegovim pristalicama i Severovim protivnicima.

Pobedivši sve rivale, Sever je ostao jedini car i građanski rat je okončan.

Dinastija Severa

[uredi | uredi kod]

Septimije Sever, 193. - 211.

[uredi | uredi kod]

Kao pobednik u građanskom ratu i neisporni gospodar rimskog carstva, Sever se odlučio da otpočne rat protiv Partije. Njegov pohod bio je uspešan, Parćanska prestonice Ktesifon ponovo je zauzeta a severni deo Mesopotamije pripojen carstvu.

Septimije Sever, gliptoteka, Minhen.

Carevi odnosi sa senatom nikada nisu bili dobri. Od samog početka Sever nije bio popularan među senatorima pošto je na vlast došao uz podršku vojske. Sever je naredio pogubljenja velikog broja senatora pod optužbama za kovanje zavere u korupciju, i menjao ih svojim favoritima. Iako je njegova vladavina pretvorila Rim u vojnu diktaturu, bio je veoma popularan među stanovništvom jer je stao na put korupciji raširenoj tokom Komodove vladavine. Kada se nakon pobede na parćanima vratio u Rim, podigao je slavoluk koji je dobio ime po njemu (slavoluk Septimija Severa). Prema Kasiju Dionu, posle 197. car je potpuno pao pod uticaj pretorijanskog prefekta Gaja Fulvija Plautijana koji je kontrolisao skoro sve grane administracije. Plautijanova ćerka, Fulvija Plautila, udata je za Severovog sina, Karakalu. Plautijanova prevelika moć okončana je 204. kada ga je osudio carev umirući brat. Januara 205. Karakala je optužio Plautijana da kuje zaveru za njegovo i Severovo ubistvo, nakon čega je prefekt pogubljen.

Julija Domna, supruga Septimija Severa, majka careva Karakale i Gete.

Prema navodima nepouzdane Historija Auguste, za vreme Severove vladavine desio se progon hrišćana. Istoričar crkve, Evsevije Cezarejski, o Severu piše kao progonitelju hrišćana, međutim, Tertulijan navodi da je Sever bio naklonjen hrišćanima, da je njegov lični lekar bio hrišćanin kao i da je nekoliko puta lično intervenisao da bi spasao hrišćane plemenitog porekla koje je poznavao.

Nakon uspešnog pohoda protiv parćana, Sever je 202. otpočeo vojnu kampanju u severnoj Africi. Rimske provincije u Africi proširene su a granica dobro utvrđena čime su sprečeni upadi nomadskih plemena iz sahare. 208. car je otputovao u Britaniju nameravajući da osvoji Kaledoniju. Sever je verovatno stigao u Britaniju na čelu vojske od 40.000 ljudi. Ojačao je Hadrijanov zid, ponovo osvojio južne škotske visoravni sve do Antoninovog zida koji je takođe pojačan. Sledeći stope slavnog generala Agrikole od pre jednog veka, Sever je nastavio prodor na sever i obnovio rimske tvrđave duž škotske obale. Prema zapisima Kasije Diona car je bio odlučan da osvoji čitavu Kaledoniju ali se susretao sa velikim poteškoćama krčeći šume, premošćujući reke i vodeći vojsku po nezgodnom terenu. Severova dalji pohod sprečena je kada se fatalno razboleo. Povukao se u Eborakum (današnji Jork). Karakala je nakratko nastavio pohod ali je ubrzo sklopio mir. Rimljani više nikada nisu obnovili pohod na Kaledoniju i nedugo posle Severove smrti trajno su se povukli prema Hadrijanovom zidu.[143]

Severov savet sinovima Karakali i Geti bio je: "Budite složni, plaćajte dobro vojsku i ne brinite ni za šta drugo."

Karakala, 211. - 217.

[uredi | uredi kod]

Posle smrti Septimija Severa, vojska je za zajedničke careve proglasila braću Karakalu i Getu. Obojica su želeli da samostalno vladaju carstvom što je dovelo do sve napetijih odnosa između njih. Braća su čak razmatrala i deobu carstva ali ih je od toga odvratila majka, Julija Domna.

Karakala.

Decembra 211., na sastanku koji je organizovala Julija Domna da bi pomirila svoje sinove, članovi pretorijanske garde lojalni Karakali ubili su Getu (po neređenju samog Karakale) koji je umro na majčinim rukama. Karakala je zatim otpočeo progon i pogubio većinu Getinih pristalica i od senata izdejstvovao zabranu sećanja protiv svog pokojnog brata. Svi prikazi Gete jednostavno su uklonjeni sa statua, slika i novčića, ostavljajući prazan prostor odmah do slika samog Karakale.

Dinastija Severa, (oko 199.) prikazana na jednom od nekoliko očuvanih primeraka panelnog slikarstva iz perioda klasične antike. Slika prikazuje Septimija Severa, Juliju Domnu i njihova dva sina, Karakalu i Getu, čije je lice izbrisano.

213. godine Karakala je na severnim granicama carstva vodio kratki pohod protiv plemena Alemana koji su prelazili preko limesa i ugrožavali rimsku teritoriju. Rimljani su pobedili Alemane u bici kod reke Majne ali nisu uspeli da zadobiju odlučujuću pobedu. Nakon što je sklopljen mir, senat je Karakalu počastvovao odveć ispraznom titulom Germanicus Maximus. Sledeće godine, Karakala je otputovao na istok, u Siriju a zatim i u Egipat i više se nije vratio u Rim. Edvard Gibon u svom delu Istorija Opadanja i Propasti Rimskog carstva opisuje Karakalu kao neprijatelja čovečanstva.

Ostatak svoje vladavine Karakala je proveo u istočnim provincijama. Senat i bogate porodice držao je pod kontrolom terajući ih da o sopstvenom trošku grade palate, pozorišta i ostale građevine namenjene za javnu upotrebu. Uvedeni su novi i visoki porezi, a najbogatije porodice suočile su se sa posebnim taksama i čestom konfiskacijom imovine.[144]

Kada su stanovnici Aleksandrije saznali za Karakaline tvrdnje da je ubio Getu u samoodbrani, izveli su satiričnu predstavu u kojoj su se narugali caru. 215. Karakala je u odgovor na ovu uvredu, naredio pokolj deputacije istaknutih građana koji su se okupili ispred grada da pozdrave njegov dolazak. Car je svojim vojnicima dozvolio da opljačkaju grad. Prema Kasiju Dionu, ubijeno je oko 20.000 ljudi.

Tokom svoje vladavine, sledeći očev savet, Karakala se uglavnom oslanjao na vojsku. Plate vojnicima su značajno podignute, a sam car provodio je većinu svog vremena sa vojnicima. Čak je i marširao sa običnim pešadincima i jeo istu hranu kao i oni.[145]

Brinući se o svom nasleđu kao cara, Karakala je naručio izgradnju ogromnih kupatila (Karakalina kupatila), druga najveća javna kupatila ikada izgrađena u antičkom rimu i jedan od poslednjih velikih arhitektonskih dostignuća carstva. Glavna odaja u kupatilima bila je veća od Bazilike Svetog Petra i mogla je lako da smesti preko dve hiljade rimljana u svakom trenutku. Kupatila su otvorena 216. a čitav kompleks uključivao je biblioteke, privatne odaje i šetališta. Unutrašnjost kupatila raskošno je dekorisana pozlaćenim mermernim podovima, stubovima, mozaicima i kolosalnim statuama.

212. godine, Karakalinim ediktom, svim slobodnim stanovnicima rimskog carstva dodeljen je status rimskih građana. Sve slobodne žene dobile su ista prava kao i rimske žene. Pre 212. uglavnom su samo stanovnici Italije imali status rimskih građana kao i potomci rimskih kolonista širom provincija i stanovnici raznih gradova širom carstva, međutim, veliki deo provincijskog stanovništva sačinjavali su ne-građani iako su mnogi imali Latinska prava (Ius latinum). Kasije Dion navodi da je glavni motiv iza ovakvog carevog postupka bilo povećanje prihoda budući da oni koji nisu imali status građana nisu ni plaćali veći deo poreza koji su oni sa građanskim pravom imali obavezu da plaćaju. Iako je Karakala pravno izjednačio sve slobodne ljude u carstvu, on je zapravo povećao broj poreskih obveznika čime je obezbećivao potrebna sredstva za brojne nove povlastice koje je davao vojsci. Karakalin edikt konačno je uklonio razliku u statusu koja je postojala između onih sa građanskim pravima i onih bez njega koja je postojala još od osnivanja Rima. Ovakva mera stoga je imala značajan efekat na rimsko društvo.

Tokom 216., car je otpočeo rat protiv Partije. 8. aprila 217. (četiri dana pred carev 29. rođendan), na putu od Edese prema parćanskoj granici, Karakalu je, dok je urinirao pored puta, ubio oficir njegove lične carske garde Julije Marcijal. Istoričar Herodijan navodi da je Marcijalov brat pogubljen po Karakalinom naređenju samo nekoliko dana ranije, dok Kasije Dion tvrdi da je Marcijal bio nezadovoljan jer nije unapređen u čin centuriona. Karakalu je nasledio pretorijanski prefekt Makrin koji je, prema Herodijanu, stajao iza ubistva.

Elagabal i Aleksandar Sever, 218. - 235.

[uredi | uredi kod]

Karakalin naslednik Makrin poticao je iz viteškog reda stoga je zadobio podršku senata koji ga je i zvanično proglasio za cara, međutim, ubrzo je naraslo nezadovoljstvo u vojsci, čija je podrška sada postala ključni faktor prilikom izbora careva. Makrin je pokazao tendenciju da sukobe rešava putem mira a ne vojnog sukoba što mu je uspešno pošlo za rukom u Dakiji i Jermeniji gde su sukobi izbegnuti diplomatskim akcijama. Ipak, situacija u Mesopotamiji nije mogla biti mirno razrešena i Makrin je bio promoran na rat sa parćanima. U bici kod Nizibisa 217. obe strane pretrpele su velike gubitke i nije bilo pobednika te je Makrin naposletku morao da sklopi mir. Parćanskom vladaru isplaćeno je 200 miliona sestercija u zamenu za primirje što je izazvalo prezir vojnika prema novom caru.

Bista Elagabala, Kapitolinski muzej, Rim.

Preživeli članovi dinastije Severa brzo su iskoristili postojeće nezadovoljstvo. Makrin je naredio Karakalinoj majci, Juliji Domni da napusti palatu ali je ona ubrzo umrla. Međutim, sestra pokojne carice, Julija Meza (Karakalina tetka), je sa svojim ćerkama Julijom Soemijom i Julijom Mamejom, iz porodičnog doma blizu Emese u Siriji (nakon što su proterane iz carske palate) kovala zaveru koja je imala za cilj da dovede Soemijinog sina Elagabala na presto. Elagabal je proglašen za cara a Makrin je, nakon što je pretrpeo težak poraz kod Antiohije i napušten od svojih vojnika, ubrzo pogubljen kod Halkidona.

Tako je Elagabal postao car (218. - 222.) a dinastija Severa povratila moć. Ipak, mladi car nalazio se pod kontrolom svoje majke i bake, kojima je dugovao presto a njegovo kontroverzno ponašanje i posvećenost sirijskom kultu boga sunca (ime Elagabal je latinska adaptacija sirijske reči El-Gabal koja je označavala boga sunca) izazvala je nezadovoljstvo i zgražavanje u Rimu. Brojni skandali i afere mladog cara naposletku su doveli do njegovog ubistva. Julija Meza, shvativši položaj u kome se porodica našla, odlučila je da je vreme da Elagabal i njegova majka budu zamenjeni te se okrenula sinu svoje druge ćerke Julije Mameje, trinaestogodišnjem Aleksandru Severu. Aleksandar je dobio titulu cezara i bio konzul zajedno sa Elagabalom, ali je car ubrzo počeo da sumnja u svog rođaka, bojeći se da on ima veću podršku među pretorijancima nego on sam. Aleksandru su oduzete titule i nekoliko puta je preživeo pokušaje ubistva što je dovelo do pobune pretorijanaca koji su zahtevali da vide Aleksandra i Elagabala zajedno u pretorijanskom kampu. Car se povinovao te je 11. marta 222. sa svojom majkom, Julijom Soemijom, javno predstavio svog rođaka vojnicima. Pretorijanci su pozdravili Aleksandra ignorišući Elagabala koji je reagovao naređujući hapšenje i pogubljenje svih koji su učestvovali u neposlušnosti[146] nakon čega su pretorijanci napali cara i njegovu majku i oboje su ubijeni. Njihove glave su odsečene, tela svučena naga a onda su ih vukli posvuda po gradu. Elagabolovo telo na kraju je bačeno u Tibar.[147] LJubavnik pokojnog cara, Hijerokle, takođe je ubijen zajedno sa ostalim Elagabalovim pristalicama i štićenicima, njegovi religijski propisi su ukinuti a ženama ponovo zabranjeno da prisustvuju sednicama senata. Zabrana sećanja posebno striktno je primenjena protiv Elagabala i svi njegovi prikazi u javnosti - poput statua i slika - su uništeni.[148]

Aleksandar Sever (222. - 235.) odmah ja nasledio svog ubijenog rođaka ali kao trinaestogodišnjak nalazio se pod uticajem moćne bake Julije Meze i majke Julije Mameje. Iako je njegova vladavina delimično povratila mir i napredak carstvu, Aleksandrova reputacija bila je narušena usled uticaja koja je njegova majka imala nad njim.

Aleksandar Sever.

Aleksandrova vladavina mahom je bila mirna sve do pojave nove dinastije Sasanida na istoku, koji su, zbacivši Arsakide, ovladali Persijom. Car je imao uspeha u pohodu protiv neprijatelja i vrativši se u Rim, proslavio je trijumf 233. Uprkos tome, u Sasanidima će Rim dobiti mnogo opasnijeg protivnika od starog parćanskog kraljevstva, a ratovi sa Sasanidskom Persijom trajaće sve do prve polovine sedmog veka i pojave islama.

U Antiohiji, nakon kampanje protiv Persije, car se upoznao sa čuvenim Origenom koga je Julija Mameja angažovala da mladog cara poduči hrišćanskom učenju. U međuvremenu, na severnim granicama carstva Germanska i Sarmatska plemena otpočela su invaziju. 234. horde varvara prešle su Rajnu i Dunav što je izazvalo paniku čak i u samom Rimu. Rat protiv Persijanaca doveo je do velikih gubitaka i vojnici su bili demoralisani a sada su bili dodatno nezadovoljni usled varvarske najezde u kojoj su uništena mnoga imanja vojnika. Car se stavio na čelo vojske i požurio na sever da se obračuna sa napadačima. Rimljani su se opsežno pripremili za ratovanje izgradivši rečnu flotilu za prevoz vojnika preko Rajne i Dunava. Ali, mladi car još uvek nije imao dovoljno iskustva kao general i ponadao se da će sam prizor njegove vojske biti dovoljan da se Germani predaju. Aleksandar je zaveo striktnu disciplinu među vojnicima što je dovelo do pobune legija. Po savetu svoje majke, Aleksandar je pokušao da podmiti Germane da bi dobio na vremenu. Ova odluka ga je skupo stajala, legionari su izgubili poštovanje prema caru, smatrajući ga nečasnim i bojeći se da nije spreman da bude car. U ovakvim okolnostima, vojska je brzo potražila čoveka među svojim redovima koji će zameniti Aleksandra. Pronašli su ga u Gaju Juliju Veru Maksiminu, čoveku niskog porekla koji je svojom sposobnošću napredovao u vojsci.

Aleksandar i njegova majka ubijeni su u pobuni vojnika, 19. marta 235. u Majncu. Maksimin je tako postao car. Ubistvo Aleksandra Severa označava kraj dinastije Severa i početak krize trećeg veka.

Kriza trećeg veka, 235. - 284.

[uredi | uredi kod]

Uzroci i posledice

[uredi | uredi kod]

Kriza trećeg veka, poznata i kao Vojna anarhija je period u rimskoj istoriji tokom kojeg je došlo do drastičnih promena u rimskoj državi i društvu. Kombinacija nekoliko faktora dovela je carstvo na rub propasti. Invazije varvarskih plemena, serija građanskih ratova, kuga i ekonomski kolaps istovremeno su pogodili rimski svet i civilizaciju. Principat, sistem koji je zasnovao Oktavijan Avgust, tokom ovog burnog vremena, prestaje da postoji. Zbog nejasnih zakona nasleđivanja dolazi do krize vlasti. Neprekidni građanski ratovi i smene careva na prestolu unose nestabilnost, čime je carstvo značajno oslabljeno.

Drugo veliko obeležje ovog doba jeste krah novčane privrede i depopulacija nekada velikih gradova, što je bilo posebno izraženo u zapadnom delu carstva. Vrednost rimskog novca postojano je opadala da bi za vreme vladavine imperatora Aurelijana (270. - 275.) postala potpuno bezvredna. Velika inflacija dovodila je do podizanja cena i poskupljenja osnovnih namirnica što je pak uzrokovalo pomeranje stanovništva iz gradova na selo. Veliki troškovi plaćanja vojske i rasipništvo pojedinih imperatora delimično je bilo odgovorno za ovakvo stanje. Još je Neron prvi značajno devalvirao vrednost novca da bi od njegovog vremena, većina careva postepeno smanjivala sadržaj plemenitih metala u novcu čime su sa istom količinom zlata i srebra mogli kovati više novca. Zbog ovoga, inflacija je značajno narasla a rimska država našla se u ekonomskim poteškoćama. Kako su se sredstva smanjivala, imperatori su pribegavali drastičnom povećanju poreza da bi mogli plaćati vojsku - koja je bila osnovni oslonac careva u ovom dobu - čime se povećavao pritisak na srednju klasu i siromašnije slojeve stanovništva. Teški porezi dovodili su populaciju u težak položaj te su se sve češće slobodni ljudi stavljali pod zaštitu velikih zemljoposednika na čijim su imanjima radili. Međutim, postepeno su ovime gubili slobodu i bivali vezani za zemlju čime su udareni temelji srednjevekovnom feudalizmu.

Još jedan važan faktor slabljenja carstva jeste krah unutrašnje trgovine. U doba principata, širom carstva funkcionisala je razgranata trgovačka mreža, provincije su međusobno trgovale a trgovačke rute bile su bezbedne i trgovci su relativno lako i brzo mogli da obavljaju svoje poslove širom imperije. Građanski ratovi i unutrašnji sukobi učinili su putovanja nesigurnim i opasnim a pad vrednosti novca dovodio je do sve većih poteškoća u razmeni dobara. Ovakve promene najavljivale su doba manjih decentralizovanih lokalnih ekonomija - umesto jedne velike trgovačke mreže iz doba principata - u srednjevekovnoj Evropi. Veliki zemljoposednici, budući da više nisu mogli sigurno izvoziti svoja dobra, proizvodili su sada uglavnom za svoje potrebe. Umesto uvoza hrane iz većih gradskih centara, hrana je direktno gajena na seoskim imanjima i distrubuirana lokalno. Tako su veći seoski posedi postajali samodovoljni. Zbog svega ovoga, lokalni velikaši, budući da su bili sve nezavisniji od centralne vlasti, nisu više poštovali autoritet države i čak su pružali sve veći otpor pri sakupljanju poreza. Bogatstvo se više nije merilo urbanim statusom i položajima u civilnom gradskom životu, već vlasništvom nad velikim poljoprivrednim površinama u ruralnim predelima. Šire mase stanovništva polako su izgubile teško stečene građanske i političke slobode i postajale zavisne od velikih zemljoposednika i lokalnog plemstva (koloni). Srednja trgovačka klasa skoro je iščezla opadanjem trgovine i depopulacijom gradova - iako je u istočnim delovima carstva ovakav proces bio manje izražen nego na zapadu.

Krizu trećeg veka možemo posmatrati kao početak dugog procesa koji je od sveta klasične antike vodio u rani srednji vek.

Doba vojničkih careva

[uredi | uredi kod]

Maksimin (235. - 238.), novi car, mrzeo je plemstvo i vladavinu počeo eliminišući savetnike Aleksandra Severa. Car je preživeo nekoliko zavera tokom svoje vladavine, ali u vojnom smislu, Maksimin je uspešno odbio napad Alemana ali uz teške rimske gubitke. Nakon što je obezbedio granice prema Germaniji, Maksimin je prezimio u Sirmijumu u Panoniji odakle se borio protiv Dačana i Sarmata tokom zime 235. - 236.

Početkom 238. u provinciji Afrika, izbila je pobuna zbog zloupotreba prilikom prikupljanja poreza. Lokalno stanovništvo proglasilo je ostarelog guvernera provincije, Marka Antonija Gordijana Sempronijana i njegovog sina Gordijana II za zajedničke careve. Senat u Rimu brzo ih je podržao, zbog starog neprijateljstva prema Maksiminu, koji je bio omražen među senatorima zbog svog opskurnog porekla i progona plemstva. Gordijan I i II dobili su titulu Avgusta i senat je počeo da prikuplja pristalice novim carevima. Maksimin je okupio svoju vojsku i krenuo na Rim, njegove trupe sastojale su se mahom od lojalnih mu panonskih legija. Međutim, u Africi je došlo do obrta. Guverner susedne provincije Numidije, Kapelijan, koji je dugo bio u neprijateljstvu sa Gordijanima, je sa svojom legijom napao Kartaginu i nadvladao branioce grada. Gordijan II je poginuo u borbi; čuvši vesti o smrti sina, stariji Gordijan se obesio. Sa slomom pobune u Africi, senat se našao u velikoj opasnosti. Pošto su javno podržali Gordijane, senatori nisu mogli da očekuju nikakvu milost od Maksimina kada bude ušao u Rim. Zbog ovoga je senat odlučio da nastavi da prkosi Maksiminu i izabrao dvojicu starijih senatora za careve, Pupijenija i Balbina. Kada je rulja u Rimu saznala da je senat izabrao za careve ljude iz patricijskog staleža - koji nisu bili mnogo popularni među narodom - došlo je do nemira u gradu. Mnogi su želeli da car postane unuk Gordijana I, Gordijan III, i došlo je do uličnih borbi. Pupijen i Balbin morali su da prihvate kompromisno rešenje te je Gordijan III dobio titulu Cezara. U međuvremenu, Maksimin je napredovao prema Rimu ali je grad Akvileja odbio da mu otvori kapije. Tokom opsade, njegovi vojnici postali su nezadovoljni zbog bolesti u kampu. Maja 238., vojnici su ubili Maksimina njegovog sina i glavne savetnike. Glave su im odsečene i odnete u Rim.

Pupijen i Balbin tako su postali jedini zakoniti carevi, ali ubrzo su međusobna njihova neslaganja dovela do novih sukoba. Naposletku su obojicu brutalno ubili pretorijanci, koji su bili nezadovoljni činjenicom da služe carevima koje je izabrao senat.

Gordijan III (238. - 244.) ostao je jedini car, ali, kako je imao samo trinaest godina, sva vlast našla se u rukama pretorijanskog prefekta Timesiteja, čiju je ćerku Trankviliju, mladi car oženio. Videvši da je Rim oslabljen napadima varvara na Rajni i Dunavu, Sasanidi su otpočeli napad prešavši Eufrat. Kada su persijanci pod vođstvom Šapura napali Mesopotamiju, mladi car po poslednji put u rimskoj istoriji je otvorio vrata Janusovog hrama i poslao veliku vojsku na istok. Sasanidi su potisnuti iza Eufrata i poraženi u bici kod Resene (243.), sam car pridružio se pohodu, međutim, njegov tast, Timesitej umro je pod nejasnim okolnostima. Car je morao da obustavi planirani napad na persijsku teritoriju. Marko Julije Filip, poznatiji kao Filip Arabljanin postao je novi pretorijanski prefekt a rat sa persijancima nastavljen je 244. Došlo je do kontra-napada persijanaca i u bici kod današnje Faludže rimljani su teško poraženi a sam Gordijan je umro iako uzrok njegove smrti nije poznat. Neki izvori navode da je umro u borbi a neki da je ubijen po Filipovom nalogu. Mladi car, nesrećna sudbina njegovog oca i dede i sama njegova tragična smrt, od njega su načinili jednu od retkih ličnosti u rimskoj istoriji koju su mnogi poštovali. Senat ga je deifikovao uprkos protivljenju novog cara Filipa.

Postavši car, Filip (244. - 249.) nije želeo da ponovi greške svojih prethodnika te je požurio u Rim da osigura svoj položaj i sredi odnose sa senatom. Zaključen je mir sa persijancima. Jermenija je prepuštena persijskom uticaju a Filip je isplatio Šapuru 500.000 zlatnih dinarija u zamenu za mir. 244. car se vratio u Rim gde je naporno radio da bi poboljšao odnose sa senatom. Stare rimske vrednosti i tradicije ponovo su uspostavljene. Ipak, Filipu je ubrzo ponestalo novca, ogromni danak persijancima i ambiciozni građevinski poduhvati, kao i davanja za vojsku, ispraznili su kasu što je car rešio podizanjem poreza i otkazivanjem ugovorenih davanja plemenima severno od Dunava. Ove odluke imale su velikog efekta na samo carstvo i Filipovu vladavinu.

245. car je morao da napusti Rim, usled napada naroda Karpi, koji su upali u Dakiju, prešli Dunav ka Meziji time pripretivši Balkanskim provincijama. Car je uspostavio svoj kamp u Filipopolju u Trakiji. Napadači su pobeđeni i Filip se trijumfalno vratio u Rim 247. godine. Povodom hiljadugodišnjice osnovanja Rima (prema tradiciji, grad je osnovao Romul, 21. aprila 753. p.n.e.) priređene su veličanstvene proslave i igre kao i pozorišne predstave. Više od 1000 gladijatora poginulo je u borbama u Koloseumu u kojima je učestvovalo na stotine egzotičnih životinja. Uprkos svečanom raspoloženju u Rimu, došlo je do ozbiljnih problema u Panoniji gde su nezadovoljne legije proglasile Tiberija Klaudija Pakatijana za cara. Usled nastale zabune, Kvadi i druga germanska plemena prešla su granicu i opljačkala Panoniju. U isto vreme, Goti su napali Meziju i Trakiju i prešavši Dunav opseli Marcijanopolj. I na istoku je došlo do pobuna a dva nova uzurpatora ustala su protiv cara. Nadvladan serijom pobuna, Filip je ponudio da se povuče ali je senat to odbio i podržao ga. Najglasnije je cara podržao izvesni Gaj Mesije Kvint Decije. Filip, impresioniran takvom podrškom, poslao je Decija kao specijalnog izaslanika u Panoniju i Meziju. Decije je uspeo da umiri pobunu ali nezadovoljstvo legija je i dalje raslo. Dunavske trupe proglasile su Decija za cara u leto 249. i on je odmah krenuo na Rim. Filipova situacija se i bez toga već dramatično pogoršala, finansijske poteškoće nagnale su cara da devalvira novac, u Egiptu su izbili neredi što je ometalo snabdevanje Rima žitom a to je koštalo Filipa podrške. Decije je pokušao da postigne sporazum sa Filipom, međutim, došlo je do bitke kod Verone, Filip je poražen i ubijen septembra 249. u bici ili od strane sopstvenih vojnika koji su požurili da ugode novom vladaru. Evsevije Cezarejski u svojoj Crkvenoj istoriji navodi da je Filip bio prvi car hrišćanin iako za to ne postoje dokazi.

Decije, kao novi car (249. - 251.) upamćen je prvenstveno po progonu hrišćana, iako su razmere tog progona možda kasnije predimenzionirane od strane hrišćanskih pisaca. Decijev edikt zahtevao je od svih stanovnika carstva da prinesu žrtvu pred lokalnim magistratom, za dobrobit carstva. Svi koji bi prineli žrtve dobili bi sertifikat kojim se potvrđivalo da su se povinovali ediktu. Zapravo, sertifikat je bio potvrda lojalnosti bogovima predaka kao i potvrda konzumacije obredne hrane i pića. Sertifikat je takođe uključivao i imena zvaničnika koji su nadgledali obred. Iako mnogi istoričari navode da Decije nije nameravao da nametne rimski panteon svima u carstvu, već da obezbedi jedinstvo države i potvrdi stare rimske vrednosti iz doba rimskog mira (Pax Romana). Uprkos tome, edikt je doveo do nemira. Mnogi hrišćani odbili su da prinesu žrtvu rizikujući tako da budu stavljeni na muke a zatim i pogubljeni. Nekoliko poznatih hrišćana je pogubljeno a među njima i papa Fabijan.

U isto vreme, došlo je nove epidemije kuge. Između 251. i 266. u Rimu je dnevno umiralo oko 5.000 ljudi.

Na Balkanu, car Decije vodio je borbu protiv Gota, koji su pod vođstvom kralja Knive opseli Nikopolj na Dunavu. Goti su uskoro zauzeli i Filipopolj (moderni Plovdiv) a sam car pobegao je pred napadačima, što je bio prvi put da rimski vladar bude primoran na bekstvo pred varvarima. Decije se vratio sa pojačanjima i u bici kod Abrita, Decije i njegov sin, Herenije poginuli su a rimska vojska uništena. Decije je bio prvi rimski car koji je poginuo u bici sa spoljnim neprijateljem.

Posle vesti o Decijevoj smrti, vojnici su za cara proglasili Trebonijana (251. - 253.) generala u Decijevoj vojsci. Decijev sin, Hostilijan u Rimu je prihvaćen za cara. Da bi izbegao novi građanski rat, Trebonijan je prihvatio Hostilijana kao savladara i usvojio ga. Ubrzo je, međutim, trinaestogodišnji Hostilijan umro od kuge. Trebonijan i njegov sin Volusijan tako su postali carevi. Trebonijanova vladavina obeležena je nemirima, kuga je desetkovala populaciju a na istoku, Sasanidi su napali Jermeniju i uništili jednu rimsku vojsku. 253., car Šapur zauzeo je nekoliko gradova u Siriji, uključujući i Antiohiju a rimskog odgovora skoro da nije bilo.

Serija pobuna i nereda u provincijama nastavila se, nezadovoljni vojnici proglasili su Emilijana za cara. Pod nejasnim okolnostima, Trebonijan i Volusijan su poginuli - ili bili ubijeni - u bici protiv Emilijana avgusta 253. Iako je senat proglasio Emilijana za cara, ubrzo je došlo do novog sukoba. Valerijan, guverner Rajnskih provincija krenuo je sa velikom vojskom prema Italiji. Emilijanovi vojnici, bojeći se građanskog rata i Valerijanovih nadmoćnih snaga, ubili su cara kod Spoleta. Valerijan je proglašen za novog cara.

Valerijana (253. - 259.) je i senat priznao za cara nakon što je ovaj ušao u Rim. Prva Valerijanova odluka kao cara je da proglasi svog sina Galijena za cezara i savladara. Situacija na istoku bila je dramatična, Jermenija i Sirija pale su pod vlast Šapura a i na zapadu prilike po Rim bile su daleko od povoljnih. Stoga su dvojica careva podelili odgovornosti, Valerijan je krenuo na istok a Galijen na zapad. Do 257. Valerijan je povratio Antiohiju i Siriju pod rimsku vlast. 259. car je bio u Edesi ali novi talas kuge usmrtio je mnogo legionara oslabljujući rimske snage i persijanci su opseli grad. Početkom 260. Valerijan je odsudno poražen u Bici kod Edese. Ugovoren je sastanak sa Šapurom, radi pregovora o primirju ali persijanci su prekršili dogovor i zarobili samog cara koji je ostao Šapurov zarobljenik do kraja života. Ovaj događaj bio je veliko poniženje za carstvo.

Ostavši jedini car, Galijen (253. - 268. od 260. sam) se suočio sa talasom invazija varvarskih naroda. Između 258. i 260. Franačka plemena su prešla Rajnu napavši Galiju i čak i delove Hispanije kada je opljačkan Tarako (današnja Taragona). U isto vreme, Alemani su napali Gornju Germaniju i Reciju (delovi današnje južne Francuske i Švajcarske) i upali u samu Italiju, što je bila prva veća invazija varvara nakon Hanibala 500 godina ranije. Kada su napadači došli do predgrađa Rima zaustavila ih je vojska koju je senat sakupio a sastojala se od lokalnih vojnika, pretorijanaca i civila. Pri povlačenju, kod Mediolanuma (Milano), Alemane je presrela Galijenova vojska koja se vraćala sa Balkana ili iz Galije. Alemani su potpuno poraženi i nisu uzmeniravali carstvo narednih deset godina. Tokom ostatka vladavine, Galijen je bio primoran da guši niz pobuna a nakon katastrofalnog poraza kod Edese, Galijen je izgubio kontrolu nad velikim delom zapada, provincije Britanija, Hispanija, veliki delovi Galije i Germanije odmetnuli su se od carstva nakon što je Postum podigao pobunu i proglasio se za nezavisnog vladara, uspostavljajući Galsko carstvo koje će ostati nezavisno do 274. U isto vreme, na istoku je guverner Septimije Odent uspostavio Palmirensko carstvo čime su Sirija, Palestina, Egipat i veliki deo Male Azije ostali izvan rimskog carstva. I situacija na Balkanu značajno se zakomplikovala, velike mase Gota, između 267. i 269. napale su carstvo. Rimljani su odneli pobedu na moru a Galijen je savladao Gote u Trakiji. U odlučujućoj Bici kod Niša rimske snage odnele su veliku pobedu čime je gotska pretnja za neko vreme otklonjena. Nejasno je da li je Galijen bio živ u vreme bitke, ali većina istoričara pobedu pripisuje njegovom nasledniku, generalu Klaudiju Gotskom. Galijena su 268. ubili njegovi vojnici kod Milana. Njegovu vladavinu obeležio je raspad carstva na tri entiteta.

Klaudije II (268. - 270.) imao je uspeha u obnovi rimske moći. Samo par meseci nakon Bitke kod Niša, car je pobedio Alemane a potom se okrenuo Galskom carstvu. Odneo je nekoliko pobeda i povratio Hispaniju i dolinu Rone pod vlast carstva što je utrlo put Aurelijanovom slamanju Galskog carstva i ponovnom ujedinjenja rimskog sveta. Krajem 269., dok se u Sirmijumu pripremao za pohod protiv Vandala koji su upadali u Panoniju, Klaudije se razboleo od kuge i umro početkom 270. godine. Pred smrt, moguće da je imenovao Aurelijana za naslednika (iako se to uglavnom pripisuje kasnijoj Aurelijanovoj propagandi), ali njegov brat, Kvintilijan, nakratko je preuzeo vlast. Senat ga je odmah deifikovao.

Kvintilijan je vladao 17 ili 177 dana, a umro je pod nejasnim okolnostima, u sukobu sa Aurelijanom ili su ga ubili njegovi vojnici.

Iako je tokom vladavina Dioklecijana i Konstantina značaj Aurelijanove vladavine (270. - 275.) pao u senku, radilo se o uspešnom vladaru zaslužnom za obnovu imperije. Aurelijanove akcije udarile su temelj za kasnije Dioklecijanove reforme i omogućile ponovo jačanje carstva.

Aurelijan se na početku vladavine suočio sa velikom krizom, prvenstveno se posvetio odbrani Italije i Balkanskih provincija. Krajem 270. car je vodio pohodo na severu Italije protiv Vandala, Jutunga i Sarmata. Budući iskusan general, Aurelijan je odneo pobede i isterao upadače sa rimske teritorije. Uprkos tome, kao i u Galijenovo doba, javilo se nekoliko pretendenata na carski položaj, Septimije, Urban, Domicijan...

Već 271. ponovo je došlo do napada Alemana koji su upali u Italiji i opljačkali dolinu reke Po, zauzevši Placentiju (Pjaćenca). Aurelijan je brzo krenuo iz Panonije (gde je nadgledao povlačenje Vandala) krenuo u Italiju ali je poražen u bici blizu Pjaćence. Bez obzira na taj poraz, Aurelijan je uspeo da savlada napadače kod Fana. Sve češće najezde Germanskih plemena nagnale su cara da podigne odbrambeni zid oko Rima, (Aurelijanov zid) čime je prestonica utvrđena. Sama činjenica da su bedemi postali neophodni i samoj prestonici imperije, govorila je mnogo o situaciji u kojoj se Rim našao u drugoj polovini trećeg veka.

Sledeći Aurelijanov pohod odveo ga je na Balkan. Goti su pobeđeni i oterani preko Dunava ali istovremeno je car odlučio da napusti Dakiju koju je postalo teško i skupo braniti.

272. car se okrenuo istočnim provincijama i Palmirskom carstvu kojim je sada vladala kraljica Zenobija. Snabdevanje Rima žitom bilo je ugroženo, budući da je Egipat bio pod Zenobijinom kontrolom. Čim je procenio da su legije dovoljno spremne, Aurelijan je krenuo na istok. Mala Azija je brzo povraćena, Vizantion se predao a naposletku i dobro branjeni grad Tijana nakon čije predaje su stvari brzo krenule u Aurelijanovu korist. Kroz šest meseci, car je stajao pred kapijama Palmire, grad se predao a Zenobija je pokušala da pobegne u Persiju. Palmirsko carstvo prestalo je da postoji. Kraljica i njen sin su zarobljeni i paradirani ulicama Rima a normalno snabdevanje žitom ponovo uspostavljeno. Ali Palmira se ponovo pobunila 273. ali ovoga puta, Aurelijan je potpuno uništio grad koji se više nije oporavio.

Pobednički car već 274. okrenuo se ka zapadu. Pobeda nad Galskim carstvom izvojevana je najvećim delom putem diplomatije. Tetrik I, vladar Galskog carstva, sporazumeo se sa Aurelijanom pristajući da se odrekne vlasti ali nije mogao da to učini otvoreno. Umesto toga, prilikom susreta dveju vojski, Tetrik je prešao u Rimski kamp nakon čega je Aurelijan lako pobedio Galske trupe. Tetrik je nagrađen visokom funkcijom u Italiji. Senat je caru dodelio titulu Restitutor Orbis "Obnovitelj Sveta". Za četiri godine, car je osigurao casrtvo od invazija i povratio izgubljene provincije na istoku i zapadu čime je carstvu udahnut novi život.

U religijskoj politici, Aurelijan je promovisao kult Nepobedivog Sunca (Sol Invictus) planirajući da svi stanovnici carstva, pored tradicionalnih bogova, poštuju jednog zajedničkog boga. Tokom vladavine, Aurelijan je sledio princip "Jedan bog, jedno carstvo" koji je kasnije usvojio Konstantin Veliki.

275. Aurelijan je planirao pohod protiv Persije, gde je nakon smrti Šapura I i Hormizda I došlo do krize koju je car planirao iskoristiti u rimsku korist. Međutim, Aurelijan nije mogao da ostvari svoj naum. Ubijen je u Trakiji dok je nameravao da pređe u Malu Aziju. Kako je car bio strog prema korumpiranim zvaničnicima, jedan od njih, u strahu da će biti kažnjen zbog manjeg prestupa, falsifikovao je dokumenta na kojima su označeni ljudi koje je Aurelijan navodno nameravao da pogubi. Dokument je pokazao svojim saučesnicima; bojeći se cara, visoki zvaničnici pretorijanske garde ubili su ga septembra 275. u današnjem evropskom delu Turske.

Aurelijan je kasnije deifikovan a senat je za njegovog naslednika izabrao svog ostarelog člana Tacita (275. - 276.) što se desilo po poslednji put u rimskoj istoriji. Postoje dokazi da je između Aurelijanovog ubistva i izbora Tacita za cara, Aurelijanova žena, Ulpija Severina upravljala carstvom. Grad Orlean u Francuskoj nazvan je po Aurelijanu.

Tokom kratke vladavine, Tacit se borio protiv plemena Herula ali je već juna 276. umro u Tijani u Kapadokiji. Usledila je borba između Florijana i Proba. Florijan se borio protiv Herula kada je vojska na istoku proglasila Proba za cara. Florijana su podržavale Italija, Galija, Hispanija, Britanija, Afrika i Mauritanija. Dva rivalska cara susrela su se u Bici kod Kilikije. Florijan je imao veću vojsku ali Prob je bio iskusniji zapovednik te je izbegavao direktni sukob. Florijanova vojska nije bila naviknuta na vrelu, suvu klimu na istoku a Prob je verovatno zadobio manju pobedu. Florijana su kod Tarza ubili sopstveni vojnici pošto ga je ratna sreća napustila. Florijan je vladao 88 dana.

Prob (276. - 282.) rođen je u Sirmijumu a tokom svoje vladavine u Galiji je uspešno ratovao protiv Alemana, a u Reciji i Iliriku protiv Vandala. 280. - 81. morao je da guši nekoliko pobuna pretendanata na zapadu. 282., planirajući pohod na istok, Prob je boravio u rodnom Sirmijumu. Postoje dve verzije o načinu njegove smrti. Prema jednoj, komandant pretorijanaca Marko Aurelije Kar proglašen je za cara od strane svojih vojnika. Prob je poslao svoje snage protiv uzurpatora ali vojnici su promenili stranu i ubili Proba u Sirmijumu. Prema drugim izvorima, Proba su ubili nezadovoljni vojnici kada je pokušao da ih koristi kao radnu snagu u civilne svrhe.

Kar (282. - 283.) je proglašen za cara posle Probove smrti. Svojim sinovima Karinu i Numerijanu, dodelio je tirule Cezara. Karin je ostao na zapadu, dok su Kar i Numerijan krenuli na istok u pohod protiv persijanaca. Pobedivši Kvade i Sarmate na Dunavu, Kar je produžio prema Trakiji i Maloj Aziji, ponovo pripojio Mesopotamiju carstvu i napredovao prema Seleukiji i Ktesifonu i sa vojskom prešao Tigris. Sasanindski kralj Bahram II, zbog unutrašnjih nemira nije mogao da brani teritoriju, Karove pobede osvetile su ranije rimske poraze protiv Sasanida a car je dobio titulu Persicus Maximus. Dalji pohod sprečila je Karova smrt koja se pripisuje bolesti, udaru groma (car je navodno umro tokom velike oluje) ili usled zadobijene rane u bici. Pošto ga je sin Numerijan nasledio bez previranja, Kar je najverovatnije umro prirodnom smrću.

Karin i Numerijan postali su zajednički carevi. Karin je iz Galije stigao u Rim 284. dok je Numerijan ostao na istoku. Rimska vojska bez problema se povukla sa persijske teritorije, do marta 284., Numerijan je stigao u Emesu (Homs) u Siriji, a do novembra je stigao u Malu Aziju. U Emesi je bio živ i u dobrom zdravlju, novac sa njegovim likom kovan je u Kiziku pred kraj 284. Posle odlaska iz Emese, zvaničnici iz Numerijanove pratnje, predvođeni prefektom Aperom, tvrdili su da car pati od upale očiju i da mora putovati u pokrivenoj nosiljci. Kada je vojska stigla u Bitiniju neki vojnici osetili su da zadah kao prilikom raspadanja leša dopire iz nosiljke. Razmakli su zavese i pronašli Numerijana mrtvog. Njegova smrt zvanično je objavljena u Nikomediji novembra 284., sazvano je veće a za cara je izabran Dioklecijan, komandant lične carske garde. Novog Avgusta vojska je svečano pozdravila, Dioklecijan je prihvatio purpur, podigao mač prema svetlosti sunca i zakleo se da nema nikakve veze sa Numerijanovom smrću. Optužio je Apera da je počinio ubistvo a potom ga pred celom vojskom posekao mačem.

Iza Dioklecijana su stale sve istočne provincije, sukob sa Karinom postao je neizbežan. Karin je bio nepopularan u Rimu a Dikolecijan je vešto iskoristio njegovu nepopularnost da bi ga prikazao kao okrutnog tiranina. Štaviše, Karin se suočio sa uzurpatorom Sabinom Julijanom a iako je pobuna uskoro savladana, u međuvremenu je Dioklecijan napredovao preko Balkana. Na proleće 284. – 85., kod reke Margus (Velika Morava, Srbija), u Meziji, došlo je do bitke između Dioklecijana i Karina. Karin je imao jaču i brojniju vojsku, ali i lošiji položaj na terenu a uz to, njegova vladavina bila je nesigurna. Moguće je da je Flavije Konstantin, guverner Dalmacije i Dioklecijanov saradnik, već prešao na njegovu stranu tokom proleća. Brzo po početku bitke, Karinov prefekt Aristobal promenio je stranu a Karina su tokom bitke ubili njegovi vojnici. Ovom pobedom, Dioklecijan je postao gospodar čitavog carstva i okončana je kriza trećeg veka.

Dominat, 285. - 476.

[uredi | uredi kod]

Dioklecijanove reforme

[uredi | uredi kod]

Dolazak Dioklecijana na vlast predstavlja jasnu prekretnicu u rimskoj istoriji. Kriza trećeg veka promenila je rimski svet. Svestan toga, Dioklecijan otpočinje sa nizom reformi koje imaju za cilj regeneraciju carstva, vojno, ekonomski i politički. Kako je nestalo rimskog Principata, novi gospodar carstva, Dioklecijan, uspostavlja Dominat. Carska vlast više nije vrhovna magistratura već postaje potpuno autokratska i despotska. Stari republikanski okvir, koji se uporno održavao tokom principata, biva potpuno uklonjen Dikolecijanovim reformama. Neprekidne uzurpacije i građanski ratovi tokom III veka, nagnali su Dikolecijana da postavi carsku vlast na viši nivo. Uzdižući carevu ličnost iznad svih ostalih, Dioklecijan pre svega želi da učvrsti vlast vladara i spreči uzurpacije. Tako car postaje apsolutni gospodar svojih podanika, njegova vlast potiče direktno od bogova (Konstantin će dodatno proširiti Dikolecijanov koncept i u njega će uvesti hrišćanstvo) i više ne zavisi toliko od svetovnih faktora koliko od onozemaljskog. Uvodi se komplikovani dvorski ceremonijal, po uzoru na istočnjačke dvorove (pre svega Persiju). Između ostalog, uvodi se i proskineza, kao najvidljiviji pokazatelj promene karaktera vlasti.

U političkom smislu, najvažnija Dioklecijanova reforma je uvođenje sistema poznatog kao Tetrarhija (reč potiče iz Grčkog i ima približno značenje "Vladavina četvorice"). Carstvo se deli na dva dela (podela je zapravo administrativnog karaktera, obe polovine i dalje se smatraju delovima jedne, celovite imperije), istočni i zapadni. Kako se pokazalo tokom krize trećeg veka, čitava teritorija carstva postala je previše velika da bi uspešno bila kontrolisana iz jednog centra i da bi njome mogao da vlada samo jedan vladar. Stoga, Dioklecijan uvodi vladarski kolegijum od četiri vladara. Po jedan avgust i po jedan cezar. Vremenom, cezar bi zamenio avgusta a kolegijum bi bio dopunjen izborom dva nova cezara.

Administrativno, iako je Rim ostao nominalna prestonica, radi bolje odbrane carstva biraju se nove prestonice. Nikomedija, Dioklecijanovo sedište kao avgusta istočne polovine carstva, Sirmijum, sedište Galerija kao cezara na istoku, Mediolanum (Milano), Maksimijanovo sedište kao avgusta zapada i Avgusta Trevirorum (današnji Trir u Nemačkoj), prestonica Konstantina Hlora, cezara na zapadu.

Tetrarhija, 285. - 313.

[uredi | uredi kod]

Prva faza tetrarhije ponekad se naziva i Diarhija a počela je uzdizanjem Maksimijana za savladara, prvo kao cezara 285. a onda i kao avgusta zapadne polovine carstva 286. 293. Dioklecijan je uz Maksimijanovu saglasnost proširio carski kolegijum postavivši dva cezara, Galerija na istoku i Konstantina Hlora na zapadu.

Početna faza tetrarhije bila je uspešna. Maksimijan je ostao lojalan Dioklecijanu te su se obojica careva mogla posvetiti spoljnim pitanjima. Maksimijan je vodio kampanju protiv Burgundijaca u Galiji a Dikolecijan je uspešno zaključio mir sa Persijom. Međutim, došlo je do komplikacija kada se Karausije, oficir zadužen za vojne operacije protiv Saksonskih i Franačkih pirata, proglasio za cara nakon što je Maksimijan naredio njegovo pogubljenje zbog zadržavanja piratskog plena za sebe. Karausije je prešao u Britaniju i faktički vladao tom provincijom kao i delovima severozapadne Galije. Kao cezar na zapadu, Konstantin Hlor je uspešno povratio Britaniju a Maksimijanov ugled bio narušen.

Nakon uspeha postignutog na Balkanu i u Egiptu, došlo je do novog rata sa Persijom. Novi sasanidski kralj, Narzeh, između 295. i 296. napao je Jermeniju a zatim i rimsku mesopotamiju gde je naneo težak poraz Galeriju. Nije poznato da li je sam Dikolecijan bio prisutan tokom bitke ali je on odmah preduzeo korake da bi se oslobodio bilo kakve odgovornosti. Na javnoj ceremoniji u Antiohiji zvanična verzija događaja glasila je da je Galerije kriv za poraz, Dioklecijan ne. Dioklecijan je javno ponizio Galerija nateravši ga da pešači ispred carskog karavana, i dalje odevenog u carski purpur.

Uskoro su dovedena pojačanja i rimska kontraofanziva potisnula je Narzeha nazad prema Jermeniji. Rimska pešadija bila je u prednosti u odnosu na Sasanidsku konjicu na neravnom terenu Jermenije, Galerije je postigao dve pobede nad persijancima. Galerije je napredovao niz reku Tigris i zauzeo persijsku prestonicu Ktesifon pre nego što se vratio na rimsku teritoriju. Oko 299. sklopljen je mir povoljan po Rim kojim je Jermenija vraćena u rimsku sferu uticaja.

Rimska otkrića

[uredi | uredi kod]

Iako postoji popularna vjerovanja da Rimljani s časnim izuzecima nisu bili zainteresitani za znanost i znanstvena otkrića nego su samo nadograđivali znanja Grka stvarna situacija je veoma različita. Najpoznatija otkrića iz vremena Rimske Republike i potom Carstva su:

Povjesničari u doba carstva

[uredi | uredi kod]

Latinski jezik

[uredi | uredi kod]
Livije - napisao je ispovest Rimske Republike, ali pisao je u doba Augusta
Svetonije
Tacit
Amijan Marcelin

Grčki jezik

[uredi | uredi kod]
Euzebije Cezarejski
Sozomen

Književnici u doba carstva

[uredi | uredi kod]
Apulej
Augustin Hipijski
Horacije
Juvenal
Ovidije
Petronije
Vergilije

Povezano

[uredi | uredi kod]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. Pliny the Elder, Natural Histories XXVIII.5.23http://penelope.uchicago.edu/Thayer/L/Roman/Texts/Pliny_the_Elder/28*.html#v
  2. Capes 1897: str. 71
  3. Seager 2005. pp. 44—45.
  4. Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Tiberius
  5. Tacitus, Annals III.65
  6. Tacitus, Annals II.41
  7. Shotter, 35–37.
  8. Tacitus, Annals II.26
  9. Tacitus, Annals II.43
  10. Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Tiberius 52
  11. Tacitus, Annals III.15
  12. Tacitus, Annals III.56
  13. 13,0 13,1 Tacitus, Annals IV.67
  14. Death of Tiberius: Tacitus Annals 6.50; Dio 58.28.1–4; Suetinus Tiberius 73, Gaius 12.2–3; Josephus AJ 18.225.
  15. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Kaligula
  16. Filon Aleksandrijski, Poslanstvo Gaju
  17. 17,0 17,1 Kasije Dion, Istorija Rima
  18. Kasije Dion, Istorija Rima
  19. Kasije Dion, Istorija Rima.
  20. Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 21, Life of Claudius 20; Pliny the Elder, Natural History XXXVI.122.
  21. Pliny the Elder, Natural History XVI.76.
  22. Cassius Dio, Roman History LIX.16; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 30.
  23. Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 26.
  24. Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XI–XV.
  25. Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XXX.203.
  26. Seneca the Younger, On Anger xviii.1, On Anger III.xviii.1; On the Shortness of Life xviii.5; Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XXIX.
  27. Seneca the Younger, On Firmness xviii.1.
  28. Cassius Dio, Roman History LIX.11, LIX.22; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 24.
  29. Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 41.
  30. Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 55; Cassius Dio, Roman History LIX.14.
  31. Younger, John G. (2005). Sex in the Ancient World from A to Z. Routledge. xvi. ISBN 0-415-24252-5.
  32. osephus, Antiquities of the Jews XIX.1.3.
  33. Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 58.
  34. Seneca the Younger, On Firmness xviii.2; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 58; Josephus, Antiquities of the Jews XIX.1.14.
  35. Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 59.
  36. Suetonius. The Lives.
  37. Scramuzza (1940), Chap. 6
  38. Suet. Claud. 15. Dio Rom. Hist. LXI 33.
  39. Flavije Josif (287).
  40. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Klaudije
  41. Tacit, Anali[mrtav link] Seneka
  42. Tacit, Anali Kasije Dion, Istorija Rima, Plinije, Istorija Prirode
  43. Farquhar, Michael (2001). A Treasure of Royal Scandals, pp. 212. Penguin Books, New York. ISBN 0-7394-2025-9.
  44. Scramuzza (1940) pp. 91–92. Tacit, Anali; Svetonije, Klaudijev Život
  45. Tacit, Anali
  46. Svetonije, Klaudijev Život
  47. Svetonije, Klaudijev Život 5, 21, 40; Dion, Istorija Rima LX 2, 5, 12, 31.
  48. Svetonije, Klaudijev Život Tacit, Anali
  49. Svetonije, Klaudijev Život Dion, Istorija Rima
  50. Letter to the Alexandrians
  51. Avgust je imao 35, Tiberije 56, Kaligula 25 a Klaudije 50.
  52. Tacit, Anali
  53. Tacit, Anali
  54. Tacit, Anali
  55. 55,0 55,1 55,2 55,3 Tacit, Anali
  56. Tacit, Anali
  57. Tacit, Anali
  58. Tacit, Anali
  59. Tacit, Anali
  60. Dawson, Alexis, "Whatever Happened to Lady Agrippina?", The Classical Journal, 1969. pp. 254.
  61. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Oton 3.
  62. 62,0 62,1 Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Neron
  63. Tacit, Anali
  64. Tacit, Anali
  65. Tacit, Anali
  66. Farquhar, Michael (2001). A Treasure of Royal Scandals, pp. 216. Penguin Books, New York. ISBN 0-7394-2025-9.
  67. Rudich, Vasily, Political Dissidence Under Nero, pp. 134.
  68. hamplin 2005: str. 145
  69. fordham.edu halsall/ancient/suet-nero-rolfe[mrtav link]
  70. Kasije Dion
  71. Smith 1849: str. 897
  72. Tacit, Anali
  73. Philostratus II, Life of Apollonius Arhivirano 2007-08-21 na Wayback Machine-u Svetonije, Život Dvanaest Cezara
  74. Tacit, Anali
  75. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Neron
  76. Tacit, Anali Kasije Dion, Istorija Rima
  77. „Philostratus II, Life of Apollonius”. Arhivirano iz originala na datum 2007-08-21. Pristupljeno 2015-04-15. 
  78. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Neron
  79. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Neron
  80. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Neron Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Neron
  81. Tacit, Anali
  82. Tacit, Anali
  83. Kasije Dion, Istorija Rima
  84. Tacit, Anali
  85. Tacit, Anali.
  86. Tacit, Anali
  87. Tacit, Anali
  88. Tacit, Anali
  89. Flavije Josif, Jevrejski ratovi
  90. Flavije Josif. Jevrejski ratovi
  91. Flavije Josif, Jevrejski ratovi
  92. Kasije Dion, Istorija Rima
  93. Donahue.
  94. Kasije Dion, Istorija Rima
  95. Plutarh, Galbin život
  96. 96,0 96,1 Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Neron
  97. Tacit, Anali
  98. Buckley, Emma; Dinter, Martin T. (2013) John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-31659-7. Retrieved 2013-10-28.
  99. Bunson, Matthew (2009) Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1027-1. Retrieved 2013-10-28.
  100. Tacit, Istorije
  101. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Penguin. pp. 242–254. ISBN 978-0-14-045516-8.
  102. Svetonije, Život Dvaneast Cezara, Oton
  103. Kasije Dion Dio, LXIV.13
  104. Kasije Dion, Istorija Rima
  105. Kasije Dion, Istorija Rima[mrtav link]
  106. Svetonije, Vespazijan
  107. Svetonije, Vespazijan
  108. "Otho, Vitellius, and the Propaganda of Vespasian", The Classical Journal (1965), pp. 267–269
  109. Tacit, Historije I.1; Josif Flavije, Život Josifa Flavija 72; Plinije Stariji, Istorija Prirode, preface.
  110. Kasije Dion, Istorija Rima[mrtav link]
  111. Kasije Dion, Istorija Rima[mrtav link]
  112. Svetonije, Život Dnanaest Cezara, Vespazijan 9
  113. Kasije Dion, Istorija Rima
  114. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Titov Život
  115. 115,0 115,1 Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Titov Život
  116. Tacit, Anali
  117. 117,0 117,1 Kasije Dion, Istorija Rima
  118. Kasije Dion, Istorija Rima
  119. Kasije Dion, Istorija Rima
  120. Kasije Dion, Istorija Rima
  121. Kasije Dion, Istorija Rima
  122. Roth, Leland M. (1993). Understanding Architecture: Its Elements, History and Meaning (First ed.). Boulder, CO: Westview Press. ISBN 0-06-430158-3.
  123. Kasije Dion, Istorija Rima
  124. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Domicijanov Život
  125. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Tit
  126. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Tit
  127. „Filostrat, Život Apolonija iz Tijane”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-03. Pristupljeno 2015-04-15. 
  128. 128,0 128,1 Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Domicijan
  129. Jones 1992: str. 22
  130. Jones 1992: str. 109
  131. Canduci, pg. 34
  132. Jones 1992: str. 164
  133. Svetonije, Život Dvanaest Cezara, Domicijan
  134. Svetonije, Domicijan
  135. Kasije Dion, Istorija Rima
  136. Martin Goodman, The Roman World 44 BC–AD 180. Abingdon: Routledge. 2013. ISBN 978-0-415-55978-2. pp. , pp. 253
  137. „Alimenta”. Arhivirano iz originala na datum 2014-02-10. Pristupljeno 2015-04-15. 
  138. Kasije Dion
  139. Historija Augusta
  140. Bowman, pg. 156
  141. HA Marcus 9.1; Birley, "Hadrian to the Antonines", 162.
  142. Komod, 180. - 192.
  143. Historija Augusta, Život Septimija Severa. Latinski original i engleski prevod.
  144. Edvard Gibon, Opadanje i propast Rimskog carstva, I. VI
  145. „Karakala”. Arhivirano iz originala na datum 2011-04-02. Pristupljeno 2015-04-15. 
  146. „Herodijan, Istorija Rima”. Arhivirano iz originala na datum 2007-09-30. Pristupljeno 2015-04-15. 
  147. Kasije Dion, Istorija Rima
  148. Historija Avgusta, Elagabalov Život

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Capes, William Wolfe (1897). Roman history: The early empire, from the assassination of Julius Cæsar to that of Domitian. Longmans, Green, and Co.. str. 71. 
  • Frank Frost Abbott (1901). A History and Description of Roman Political Institutions. Elibron Classics. ISBN 0-543-92749-0. 
  • J. A. Crook, Law and Life of Rome, 90 BC–AD 212, 1967 (ISBN 0-8014-9273-4).
  • Arther Ferrill, The Fall of the Roman Empire: The Military Explanation, Thames and Hudson, 1988 (ISBN 0-500-27495-9).
  • Goldsworthy, Adrian. The Complete Roman Army, Thames and Hudson, 2003 (ISBN 0-500-05124-0).
  • Benjamin Isaac, "The Limits of Empire: the Roman Army in the East" Oxford University Press, 1992 (ISBN 0-19-814926-3).
  • Andrew Lintott, Imperium Romanum: Politics and administration, 1993 (ISBN 0-415-09375-9).
  • Edward Luttwak, The Grand Strategy of the Roman Empire, Johns Hopkins University Press, 1976/1979 (ISBN 0-8018-2158-4).
  • Ritti, Tullia; Grewe, Klaus; Kessener, Paul (2007), „A Relief of a Water-powered Stone Saw Mill on a Sarcophagus at Hierapolis and its Implications”, Journal of Roman Archaeology 20: 138–163 
  • Schnitter, Niklaus (1978), „Römische Talsperren”, Antike Welt 8 (2): 25–32 
  • Smith, Norman (1970), „The Roman Dams of Subiaco”, Technology and Culture 11 (1): 58–68, DOI:10.2307/3102810, ISSN 0040-165X 
  • Smith, Norman (1971), A History of Dams, London: Peter Davies, pp. 25–49, ISBN 0-432-15090-0 
  • John Bagnell Bury, A History of the Roman Empire from its Foundation to the death of Marcus Aurelius, 1913, ISBN 978-1-4367-3416-5
  • Duncan B. Campbell, The Rise of Imperial Rome, AD 14-193, Osprey, 2013, ISBN 978-1-78096-280-1
  • Winston Churchill, A History of the English-Speaking Peoples, Cassell, 1998, ISBN 0-304-34912-7
  • Edward Gibbon, The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, 1776–1789
  • Adrian Goldsworthy, In the Name of Rome: The Men Who Won the Roman Empire, Weidenfield and Nicholson, 2003, ISBN 0-297-84666-3
  • Michael Grant, The History of Rome, Faber and Faber, 1993, ISBN 0-571-11461-X
  • Antonio Santosuosso, Storming the Heavens: Soldiers, Emperors and Civilians in the Roman Empire, Westview Press, 2001, ISBN 0-8133-3523-X

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]