Georg von Küchler
| Georg fon Kihler | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Lični podaci | ||
| Datum rođenja | 30. 5. 1881. | |
| Mesto rođenja | Hanau ( Nemačko carstvo)
| |
| Datum smrti | 25. 5. 1968. (dob: 86) | |
| Mesto smrti | Garmiš-Partenkirhen ( Zapadna Nemačka)
| |
| Vojska | Nemačko carstvo (do 1918) Vajmarska Republika (do 1933) Nacistička Nemačka
| |
| Najviši čin | Feldmaršal | |
| Godine služenja | Treća armija Osamanaesta armija Grupa armija Sever | |
| Bitke i ratovi | Prvi svetski rat Drugi svetski rat | |
| Nagrade | Gvozdeni krst Viteški krst | |
| Potpis | 
| |
Georg fon Kihler (nem. Georg von Küchler; Hanau, 30. maj 1881 — Garmiš-Partenkirhen, 25. maja 1968) je bio feldmaršal Vermahta tokom Drugog svetskog rata. Tokom većeg dela rata bio je komandant Grupe armija Sever, i komandovao je u operacijama napada na Poljsku, bitke za Francusku i u bici za Denkerk. Nakon toga je prebačen na Istočni front gde je učestvovao u Operaciji Barbarosa. Nakon završetka rata suđeno mu je zbog zločina počinjenih nad Sovjetskim partizanima. Osuđen je na 20 godina zatvora, ali je 1953. pušten na slobodu zbog bolesti.
Kihler je nakon završetka kadetske škole pristupio carskoj vojsci 1900. godine, gde je služio u 25. poljskoj artiljerijskoj regimenti. Nakon sticanja čina potporučnika, u periodu od 1910. do 1913. je proveo na vojnoj akademiji, nakon čega je prebačen u generalštab u Berlinu.
Tokom Prvog svetskog rata je bio stacioniran na Zapadnom frontu gde je komandovao artiljerijskom baterijom. Učestvovao je u bitkama na Somi i u Verdenu. Postao je štabni oficir 206. pešadijske divizije 1916. godine.
Kihler se 1919. se priključio frajkoru i učestvovao je na strani Poljske u Poljsko-sovjetskom ratu. Nakon povratka u Nemačku priključio se nastavnom osoblju Juterborške artiljerijske škole. Nakon što je unapređen u čin pukovnika 1932. prebačen je na mesto zamenika komandanta prve pešadijske divizije u Istočnoj Pruskoj. Na mestu komandanta prve rezervne armije je nasledio Valtera fon Brauhiča 1937. godine. Sledeće godine je podržao Hitlera u smeni Vernera fon Blomberga i Vernera fon Friča. U martu 1939. godine je pomogao Hajnrihu Himleru u organizaicji okupacije litvanske luke Memel. Za uspeh u toj akciji je nagrađen ordenom Viteškog krsta sa hrastovim lišćem.[1][2]
Na početku Drugog svetskog rata poverena mu je komanda nad Trećom armijom. Tokom napada na Poljsku, Kihler je komandovao jedinicama koje su zauzele Dancig. Nešto kasnije je bio jedan od komandanta vojski koje su izvršile opsadu Varšave. Iako je bio sponzor Nacističke partije, Kihler se zamerio SS-u, zato što je javno osuđivao ispade prilikom kojih je ubijano civilno stanovništvo.
Tokom 1940. Kihler je sve više podržavao nacional socialističku rasnu politiku i 22. februara je odredio zabranu kritikovanja bilo kakvih etničkih pritiska ili sukoba koje je izvršavala Nacistička vlast. U tom trenutku se ta komanda odnosila na poljske manjine i Jevreje, kao i na sva crkvena pitanja. Kihlerovo naređenje je objasnilo da konačno rešenje zahteva da se izvrši kroz niz jedinstvenih i surovih mera.
Tokom ofanzive na zapadu, Kihler se našao pod komandom Fedora fon Boka i komandovao je 18. armijom. Ta armija je učestvovala u invaziji na Holandiju. Tokom borbi u Holandiji, Kihlerove jedinice su zauzele gradove Hag i Roterdam. Nakon pobeda u Holandiji, njegove jedinice su prodrle u Belgiju i zauzele grad Antverpen 18. maja 1940. godine.
Kad je izvršen napad na Francusku, Kihler je sa svojim jedinicama pokušao da spreči Britanske ekspedicione snage da dođu do Lamanša u Denkerku, što nije ostvareno. 18. armija je ovu fazu rata završila u Pa de Kaleu, gde su držali Denkerk u opsadi. Kihlerovi uspesi tokom kampanje na zapadu su mu doneli unapređenje u čin general-pukovnika.
Nakon sastanka sa Hitlerom u martu 1941. sa ciljem planiranja operacije Barbarosa, Kihler je sastavio saopštenje za svoje divizione komandante, koje je glasilo: Mi smo rasno i ideološki odvojeni od Ruskog SSSR-a velikim ponorom. Ruski SSSR je, ako se gleda samo veći deo njegove teritorije, azijska država. Adolf Hitler ne želi da prebaci odgovornost za opstanak Nemačke na druge generacije, nego je odlučio da se obračuna sa Ruskim SSSR-om do kraja godine. Ako Nemačka želi da živi u miru tokom narednih generacija, sigurna od opasnosti sa istoka, cilj ne može biti potiskivanje Ruskog SSSR-a nekoliko stotina kilometara, već cilj mora biti uništenje Ruskog SSSR-a, i da se time uništi Ruska država u Evropi. U tom govoru, Kihler je političke komesare Crvene armije nazvao kriminalcima koje treba pobiti.[1]
Tokom operacije Barbarosa, Kihler je komandovao 18. armijom. U borbama je najviše sarađivao sa Ernstom Bušom i Vilhelmom fon Lebom i zajedno su napredovali prema Lenjingradu. U maju 1941. Vilhelm Kajtel je potpisao Komesarsko naređenje po kom su komandanti imali ovlašćenje da ubiju pripadnike Komunističke partije u slučaju da ih zarobe. Kihler je sa zadovoljstvom ispunjavao ovo naređenje, i podržavao je ubijanje zarobljenih partizana.[2]
Kihler je nasledio Vilhelma fon Leba u komandi Grupe armija Sever. Za razliku od Leba, Kihler je bio politički pokoran, što se Hitleru dopadalo, i on je verovao da će Kihler uspeti da ostvari ono što Leb nije mogao. Kihler je komandovao Grupom armija Sever od od decembra 1941. do januara 1944. ali nije uspeo da ostvari pobedu i opsadi Lenjingrada. Uspeo je da održi opsadu i da bombarduje Lenjingrad, ali nije uspeo da grad natera na predaju. Hitler je 30. juna 1942. Kihlera unapredio u čin feldmaršala.[1]
Početkom aprila, Kihler je za protivnika imao maršala Leonida Govorova, koji je nadgledao Lenjingradski front. Kihler je želeo da završi opsadu i krene u konačni napad. Operacija je nazvana Polarna svetlost. U toj operaciji, postojeće nemačke snage su bile pojačane snagama koje su završile opsadu Sevastopolja. Govorov i Mereckov nisu bili svesni gomilanja vojske na njihovom frontu, i organizovali su Sinjavinsku ofanzivu u avgustu 1942. Iako su Sovjeti na početku oslobodili nešto teritorije, zaustavljeni su od strane snaga koje je Kihler odredio za operaciju Polarna svetlost. Nemci su izvršili kontraoofanzivu u septembru, i tom prilikom su odsekli deo sovjetskih jedinica i uništili 8. armiju i 2. udarnu armiju. U ovim borbama je učestvovao novi tenk Tigar.[3]
U januaru 1944. Rusi su uspeli da probiju opsadu Lenjingrada. Kihler je smenjen sa mesta komandanta Grupe armija Sever, kada je naredio povlačenje na položaje na reci Luga, iako je time spasao Grupu armija od uništenja. Nakon toga je penzionisan. Do kraja rata mu je prilazio Karl Gordeler koji je pokušao da ga ubedi da se uključi u zaveru kojom bi se Hitler skinuo sa vlasti. Iako se slagao sa ciljevima te grupe, Kihler je odbio da učestvuje u pokušaju ubistva Hitlera.
Na kraju Drugog svetskog rata, Kihlera su uhapsile Američke snage i poslale ga na vojni sud. Suđenje je počelo 1948. godine i Kihler je osuđen na 20 godina zatvora. Proglašen je krivim za loše postupanje prema zarobljenim Sovjetskim partizanima. Odslužio je samo 8 godina zatvora, i zbog starosti i bolesti je pušten na slobodu.
- ↑ 1,0 1,1 1,2 „www.wehrmacht-history.com - Georg fon Kihler”. Arhivirano iz originala na datum 2013-08-27. Pristupljeno 2017-06-03.
- ↑ 2,0 2,1 spartacus-educational.com - Georg fon Kihler
- ↑ militaryhistory.about.com - Opsada Lenjingrada
