Alkifron
Alkifron (starogrčki: Ἀλκίφρων) bio je starogrčki sofist i najpoznatiji grčki epistolograf. Ne postoje nikakve neposredne informacije o njegovom životu ili vremenu u kojem je živeo.[1]
Pod Alkifronovim imenom sačuvano je 116 fiktivnih pisama, u 3 knjige, čiji je cilj da se opišu karakteri različitih tipova ljudi, tako što ih se pušta da izražavaju svoja specifična osećanja i mišljenja o temama koje su im poznate. Tipovi ljudi koje je Alkifron izabrao u ovu svrhu jesu ribari, seljaci, paraziti i hetere ili atinske kurtizane. Svi oni u pismima izriču svoja osećanja vrlo gracioznim i elegantnim jezikom, čak i kad pripadaju niskim društvenim slojevima. Tako su likovi u pismima donekle podignuti iznad svog uobičajenog standarda, bez nekog velikog kršenja realnosti.
Oblik ovih pisama je izuzetno lep, a jezik je čisti atički dijalekt, onakav kakav se govorio u najboljim vremenima u poznatom, ali istančanom razgovoru u Atini, iako pisma pišu navodni seljaci, ribari, paraziti i hetere.[2] Grad iz kojeg se pisma pišu je, uz nekoliko izuzetaka, Atina i njena okolina; a vreme, gde god se to razaznaje, jeste razdoblje posle vladavine Aleksandra Velikog. Nova atička komedija bila je glavni izvor iz kojeg je autor uzimao svoje podatke, poštujući karaktere i manire ljudi koje opisuje, i zbog toga ova pisma sadrže mnogo dragocenih podataka o privatnom životu Atinjana tog doba.
Rečeno je da je Akifron bio Lukijanov imitator. Ali, pored stila i, u nekoliko slučajeva, predmeta, nema sličnosti između ta dva pisca: duh s kojim se njih dvojica odnose prema svojim temama je potpuno drugačiji. Obojica su svoje materijale izveli iz istih izvora i obojica pišu stilom koji teži najvećem savršenstvu istinskog atičkog dijalekta. Klasični filolog Stephan Bergler primetio je da Akifron stoji u istom odnosu sa Menandrom kao Lukijan sa Aristofanom.[1]
Neki raniji filolozi su Alkifrona, bez ikakvog prihvatljivog razloga, smeštali u 5. vek pre n.e. Klasični filolog Stefan Bergler i drugi koji su ga sledili datiraju Alkifrona u period između Lukijana i Aristeneta, to jest između 170. i 350. godine n.e., dok ga drugi pak smeštaju u vreme i pre Lukijana. Među Aristenetovim pismima postoje dva koja razmenjuju Lukijan i Alkifron;[3] stoga se izvodi zaključak da je Alkifron bio Lukijanov savremenik.[1]
Prvo izdanje Alkifronovih pisama izdao je italijanski štampar Aldo Manucije, u svojoj zbirci grčkih epistolografa, 1499. godije u Veneciji. Međutim, ovo izdanje sadrži samo ona pisma koja u savremenijim izdanjima čine prve dve knjige. Sedamdeset i dva nova pisma iz bečkog i vatikanskog rukopisa dodao je Stephan Bergler u svom izdanju (Leipzig, 1715) sa komentarom i latinskim prevodom. Ove sedamdeset dve epistule čine treću knjigu u Berglerovom izdanju. J. A. Vagner je u svoje izdanje (Leipzig, 1798, 2 toma, sa Berglerovim komentarom) dodao dva cela nova pisma i fragmente još pet pisama. Jedno dugačko pismo, koje od 19. veka nije bilo objavljeno u celini na engleskom jeziku, postoji u nekoliko pariskih rukopisa.[1]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Schmitz, Leonhard (1867). „Alciphron”. u: William Smith. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston: Little, Brown and Company. pp. 103. „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2007-04-05. Pristupljeno 2020-12-07.
- ↑
Chisholm, Hugh, ur. (1911) „Alciphron” Encyclopædia Britannica Eleventh Edition 1 (11th izd.) Cambridge University Press p. 523
- ↑ Aristenet, I, 5 i 22.
- Alciphron, Letters of the Country and the Town of Fishermen, Farmers, Parasites, and Courtesans
- Works by or about Alkifron at Internet Archive
- Works by Alkifron at LibriVox (public domain audiobooks)
- The Letters of Alciphron Alciphron, Literally and Completely Translated From the Greek, with Introduction and Notes, Athens: Privately Printed for the Athenian Society; 1896; pp. v-xvii.
- Epistolographi graeci, R. Hercher (ed.), Parisiis, editore Ambrosio Firmin Didot, 1873, pp. 42-97.
