Četvrta zemaljska konferencija KPJ

Pogled iz zraka na Ljubljanu 1934.

Četvrta zemaljska konferencija Komunističke partije Jugoslavije održana je 24. i 25. decembra 1934. godine u Ljubljani.

Konferenciji je prisustvovalo osam delegata partijskih organizacija iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Dalmacije, Crne Gore i tri delegata u ime Centralnog komiteta KPJ (Kamilo Horvatin, Blagoje Parović i Karl Hudomal).

U Rezoluciji o nacionalnom pitanju, KPJ je istupila "protiv razbijanja sadašnjeg državnog područja Jugoslavije, jer hoće to preuređenje da postigne mirnim putem, na osnovu nacionalne ravnopravnosti".

Politbiro izabran na IV zemaljskoj konferenciji činili su: Milan Gorkić, Blagoje Parović, Josip Broz, Kamilo Horvatin i Adolf Muk. Od petorice izabranih, jedino je Broz uspeo dočekati kraj Velike čistke u KPJ živ i na slobodi.

Na konferenciji je kao trockista osuđen član rukovodstva KPJ dr Ante Ciliga, koji je tada čamio u sovjetskom logoru.

Pozadina

U to vreme je važila direktiva Kominterne da se sastanci visokih političkih tela u uslovima ilegalnosti organizuju u inostranstvu. Gorkić je protestovao kod Kominterne zbog njene zabrane da se zemaljska konferencija KPJ održi u zemlji; Grguru Vujoviću je 24. januara 1934. pisao: "mi nećemo dozvoliti da se rukovodstvo naše Partije onako s visoka i bagatelno tretira, kao što je do sad bio slučaj.

Rad Konferencije

Ilegalna partijska konferencija je održana u Trdinovoj ulici br. 8, u stanu Ane Ziherl, majke Borisa Ziherla. Na Konferenciji su razmatrana osnovna pitanja partijske politike i delatnosti, posebno iskustva iz partijskog rada i borbe nakon upostavljanja Šestojanuarske diktature 1929, izvršena kritička analiza aktivnosti KPJ, političkih grešaka i sektaških previranja između 1929. i 1931, kao i grešaka i slabosti Privremenog rukovodstva i Centralnog komiteta KPJ. Bile su usvojene rezolucije o radu u sindikatima, na selu, među nacionalno obespravljenim masama, s omladinom, o partijskoj štampi i literaturi i o borbo protiv imperijalističkog rata.

Ocenivši da se kriza Šestojanuarskog režima sve više produbljuje i da se među građanskim krugovima očituje težnja da izlaz iz krize potraže u oslanjanju na fašističke države, na konferenciji je bio istaknut zahtev za odlučniju borbu KPJ protiv fašizma i, mada ne sasvim jasno, postavljen zadatak formiranja antifašističkog fronta, shvaćenog u biti kao jedinstveni front radnika, seljaka i nacionalno ugnjetenih masa. Držeći se i dalje koncepcije o dvema etapama revolucije, rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji povezivalo se sa stvaranjem, u revolucionarnoj borbi, nezavisnih nacionalnih država, premda je izostalo podsećanje na viziju balkanske federacije sovjetskih socijalističkih republika.

Na osnovi sugestije Kominterne, da se u organizacionom ustrojstvu KPJ uzme u obzir nacionalni momenat, na Konferenciji je donesena odluka da se u okviru KPJ stvore komunističke partije Hrvatske i Slovenije, a „u najbližoj budućnosti i Makedonije“. U obrazloženju takve odluke isticalo se da je to u interesu jačanja borbe protiv nacionalističkih uticaja, „podizanja privlačnosti partije za radne mase potalčenih naroda“ i ostalo.

Na konferenciji je bio izabran Centralni komitet od dvanaest članova i devet kandidata. U Politbiro CK KPJ bili su izabrani Milan Gorkić, Josip Broz Tito, Blagoje Parović, Kamilo Horvatin i Adolf Muk.

Ocena prethodnih neuspeha

Konferencija je uzroke neuspjeha u periodu šestojanuarske diktature pronašla u sledećim greškama:

1. U vodstvo je pored najboljih radnika, kao Đuro Đaković, izabran niz drugih slabo ili nikako povezanih sa Partijom, koji nisu izrasli u samoj Partiji nego su vaspitavani van nje.

2. Vodstvo je počelo (u znatnoj mjeri baš zbog takvog svog sastava) da se opire u prvom redu na ilegalne drugove nepovezane sa masom partijskog članstva ni sa radničkim masama u preduzećima, a takvi elementi koji su nerazdvojno bili vezani sa radničkim masama potiskivani su u pozadinu. CK nije osigurao uslove za stapanje aktiva koji se razvijao u školama i aktiva koji se razvijao na radu u zemlji.

3. Mjesto konsolidacije Partije i pridobijanje najboljih i najzdravijih elemenata i dotada postojeće »lijeve« i desne frakcije... rukovodstvo je pošlo u stvari na stvaranje »treće grupe« na put sporazuma s desnom frakcijom...

4. Znatan dio delegata IV kongresa nije se vratio u svoje organizacije.« 

Osuda Cilige

Sukladno staljinističkoj praksi, Partija se morala distancirati od svojih uhićenih članova. U to vreme, u SSSR-u je član rukovodstva KPJ dr Ante Ciliga čamio u sibirskim tamnicama i logorima. u djelu odluke IV konferencije u kojem je riječ o »grupaštvu i frakcionaštvu kao pomoći klasnom neprijatlju« je dana prva službena osuda Cilige kao trockiste, neprijatelja Partije, SSSR-a, Staljina i Kominterne. To je bilo vrijeme kad je novo partijsko rukovodstvo na čelu s Josipom Čižinskym poduzimalo energične korake na organizacijskom učvršćivanju i konsolidaciji KPJ u zemlji i emigraciji.

Posledice

Četvrtom zemaljskom konferencijom bio je priveden kraju proces organizacione obnove KPJ, potresene Šestojanuarskom diktaturom. Samo održavanje Konferencije u Jugoslaviji, a ne u inostranstvu pokazalo je da se KPJ uglavnom oporavila od progona za vreme diktature. Uprkos tome, progoni komunista u zemlji su još uvek trajali, ali s manjim intenzitetom.

Nova politička platofrma KPJ na Konferenciji nije bila u potpunosti oblikovana. Usvojena koncepcija organizovanja antifašističkog fronta još je uvek bila uska i nedosledna, zadržan je stav o nacionalnom pitanju čije se rešenje vezivalo za razbijanje Jugoslavije i stvaranje nezavisnih nacionalnih država. Iako su uočene mnoge negativne posledice izbivanja užeg partijskog rukovostva izvan Jugoslavije, Konferencija se nije odlučnije izjasnila za njegov povratak u zemlju.

Literatura

• Istorija Saveza komunista Jugoslavije. „Komunist“, „Narodna knjiga“, „Rad“, Beograd 1985. godina.

Povezano

• Velika čistka u KPJ

Vanjske veze

• Odluke IV konferencije