Aleksandar Solovjev

Aleksandar Vasiljevič Solovjev (1890–1971), srbijanski pravnik i historičar ruskog porijekla.

Rođen je 18. septembra 1890. u Kališu (Poljska, tada Rusija), od oca Vasilija Fjodoroviča Solovjeva, člana apelacionog suda u Varšavi, i majke Jelene rođ Ribnikov (kćerke poznatog etnografa i filologa Pavla Ribnikova).

Godine 1908. položio je maturu u VI Varšavskoj gimnaziji, nakon čega je upisao Pravni fakultet Univerziteta u Varšavi gdje je najviše izučavao historiju slavenskog i ruskog prava. Diplomirao je u junu 1912. godine i stupio u državnu službu u Moskovski apelacioni sud. U isto vrijeme radio je u Moskovskom arhivu Vanjskih poslova na tezi Ekstradicija krivaca u međunarodnim odnosima Rusije od g. 911. do XIX veka Štampanje ove teze u univerzitetskom glasniku, koje je odobrio Pravni fakultet, omeo je rat. Od 1912. do 1914. studirao je slavistiku na Filozofskom fakultetu u Varšavi.

Godine 1914. postao je asistent na Pravnom fakultetu, a zatim odlazi na isti položaj na moskovskom univerzitetu. Nakon Prvog svjetskog rata, Solovjev emigrira i odlazi u Istanbul, potom Sofiju i Hajdelberg, a konačno je 1920. došao u Beograd. Tu započinje veoma plodnu fazu pisanja o srpskom srednjovjekovnom pravu. Počeo je raditi i na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu na kojem je 1937. godine izabran za redovnog profesora.

Godine 1947. mu je ponuđeno mjesto dekana novosnovanog Pravnog fakulteta u Sarajevu, što je i prihvatio, te se odmah dao na posao izgrađivanja ove institucije. U Sarajevu se također posvetio i izučavanju problema iz bosanske historije, naročito prava i Crkve bosanske (bogumila). Svoje radove na te teme objavljivao je u Glasniku Zemaljskog muzeja, Pregledu, Prosvjetnom radniku, Istorijsko-pravnom zborniku i Godišnjaku Istorijskog društva.

U Sarajevu je 1949. uhapšen po liniji informbiro, te je proveo 18 mjeseci u zatvoru, nakon čega gubi pravo na penziju i sva ostala građanska prava. Već 1951. prinudno odlazi iz zemlje u Ženevu, Švicarska.

Umro je 14. januara 1971. u Ženevi gdje je i sahranjen.

Solovjev se pored pravne historije, bavio i heraldikom, te je 1967. godine izabran za člana Međunarodne heraldičke akademije (Académie internationale d'héraldique). Napisao je i sintetičku studiju o srpskom grbu, a bavio se i problemima ilirske heraldike. Njegovi sabrani radovi na temu heraldike objavljeni su posthumno u Beogradu 2000. godine.

Bibliografija heraldičkih radova Aleksandra V. Solovjeva

• О постанку српског грба, Šišićev zbornik, Zagreb, 1929, 537–548.
• Постанак илирске хералдике и породица Охмућевић, Гласник Скопског научног друштва, XII, Скопје, 1932, 79–125.
• Земље Јужних Словена и њихови грбови у шпанском путопису века, Гласник Историјског душтва у Новом Саду, књ. VI, Нови Сад, 1933, 324–328.
• Les emblemes heraldiques de Byzance et les Slaves, Annales de l'Institut Kondakov (Seminarium Kondakovianum), t. VII, Praha, 1935, 119–164.
• Заставе Стефана Душана над Скољем г. 1339, Гласник Скопског научног друштва, XV–XVI, Одељење друштвених наука, 9–10, Скопље, 1936, 345–348.
• Мотив двоглавог орла у нашим старим споменицима, Уметнички преглед, год. I, бр. 4, Београд, 1938, 108–109.
• Prinosi za bosansku i ilirsku heraldiku, GZM n.s. Arheologija, IX–X, Sarajevo, 1954, 87–137.
• Историја српског грба, Српска мисао, год. III, бр. 5, Мелбурн, 1958.
• Les armoriaux illyriens et la famille Ohmuchievich, Recueil du congrés héraldique, Berne, 1968, 126–132.
• Историја српског грба и други хералдички радови (приредио Александар Палавестра), Правни факултет у Београду/АИЗ Досије, Београд, 2000.